Inspiracija

Upravo sam se vratio iz Haitija. Tamo sam proveo sedmicu dana kao sastavni deo jedne četvoročlane ekipe iz Montreala. Obišli smo glavni grad Por-o-Prens (Port au Prince) kao i nekoliko malih mesta u okolini, došavši do Leogana, samog epicentra strahovitog zemljotresa. Susret sa ljudima u krizi nas je u mnogome inspirisao i učinio da posmatramo život ne zaboravljajući našu prolaznost. Egzistencija u zapadnom svetu nam izgleda spokojna, sa puno stabilnosti, tako da je malo njih svesno da sve što radimo može za koju sekundu u potpunosti nestati.

Jedna osoba je na mene ostavila poseban utisak. Radi se o čoveku sa slike koji me zaustavio dok sam pozdravljao mnoge ljude pri izlasku iz crkve. Nazovimo ga Petar. Postavio mi je za njega vrlo značajno pitanje, vadeći iz svoga džepa sitne delove polomljenog stakla: „Gospodine, moje naočare su se polomile 12. januara, prilikom zemljotresa, i od tada tokom više od mesec dana ja ne mogu da čitam Bibliju. A to mi je tako potrebno. Možete li mi pomoći da dodjem do jednog para naočara. Ostaću vaš dužnik zauvek.“

Uzeo sam moje naočare i odmah mu dao. Bio je iznenadjen i radosno prihvatio ponudjen poklon. Brzo ih je isprobao pronašavši neku Bibliju i zapazio da sve može normalno čitati. Njegovom oduševljenju nije bilo kraja. Video sam ga kako ide od jedne do druge osobe i sa osmehom na licu pokazuje Bibliju, hvaleći se kako sve jasno vidi. Iz njega je zračila pozitivnost, a čitava scena je pokazivala nekoga koji zna da se zadovolji malim stvarima.

A zatim, posle možda jednog sata se vratio kod mene i izjavio: „Gospodine, ovo je za mene najlepši dan posle zemljotresa. Vi ne možete zamisliti koliko sam srećan! Imam zato jedno pitanje: Da li postoji mogućnost da prilikom sledećeg dolaska donesete makar 50 para naočara. Ako sam ja tako srećan, mogu zamisliti kako će to biti sa mojim prijateljima kojima su naočare preko potrebne. Kada biste kojim slučajem doneli 100 para naočara, učinili biste 100 ljudi oduševljenim kao što sam to ja.“

Očigledno je da sam prihvatio izazov. Mene naočare koštaju $1 dolar u Kanadi, a njihova korisnost vredi mnogo više nego novac potrošen za kupovinu tih svugdeprisutnih proizvoda. Samo, mnogo više od gesta poklanjanja naočara, potrebno je podvući nešto vrlo bitno: Gospodin Petar je tako željno očekivao trenutak da može ponovo da počne sa čitanjem Biblije. U ubitačnom ritmu naše civilizacije značajno je podsetiti se jednostavnih ljudi iz Haitija i njihove žudnje za duhovnim vrednostima.

To nas takodje podseća na izuzetnu poeziju cara Davida u kojoj on izražava svoje oduševljenje prilikom proučavanja prelepih istina sadržanih u Božjoj reči: „U srce svoje zatvorio sam reč tvoju,da ti ne grešim… Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo… Naredbama tvojim tešim se, ne zaboravljam reči tvoje.“ Psalam 119: 11 – 16. Obično čovek počne da sagledava svu vrednost onoga što ima kada to upravo izgubi. To je bio slučaj sa gospodinom Petrom. Uvideo je prazninu u svom srcu tokom dana posle zemljotresa. Hrana mu nije bila tako bitna. Priznao je da većinom jede jednom dnevno i da o tome puno ne razmišlja. Ali on se nije želeo koncentrisati na pirinač ili pasulj. Iz ličnog iskustva je otkrio da „čovek ne živi o samome hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4: 4) Tako je krenuo u potragu za naočarima i uspeo da iznova stvori uslove za mirno, blaženo čitanje Božanske reči spasenja.

Odvojimo i mi vremena za reči koje izlaze iz usta Božjih. One će nam otkriti nove perspektive i dati snage da koračamo kroz život vezani za prave vrednosti. Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Američkih Država je izjavio: „Nemoguće je ispravno upravljati svetom bez Boga i Biblije“. Budimo sigurni da je to realnost ne samo za upravljanje svetom, već i za usmeravanje života svakog pojedinca na ovoj planeti. Njegove reči bismo mogli predstaviti na sledeći način: „Nemoguće je upravljati čovekovim srcem bez Boga i Biblije.“ Radimo po tom principu i radujmo se druženju sa Bogom. Biće to pravi život, život u izobilju.