Inspiracija

Želimo vas povesti za koji trenutak u Etiopiju. Pratićemo na tom putovanju mladića po imenu Tobija. Razlog njegovog putovanja je pobeda na takmičenju za mlade književnike u Americi. Tema koja je kandidatima bila zadata odnosila se na vrednosti humanitarne pomoći, tako da je jedna od nagrada bila i petnaestodnevno putovanje u Etiopiju. Bila je to dobra prilika za Tobija da stekne nova iskustva i stvori u svom srcu ispravnu sliku o načinu života ljudi sa različitih krajeva zemaljske kugle. Poneo je on jednu kameru i sve pažljivo snimio.

Kada je kod svoje kuće u Mičigenu pregledavao predjeni put, setio se jedne scene koja ga je posebno impresionirala. Bilo je to prilikom ulaska u autobus pun ljudi u glavnom gradu Etiopije, Adis Abebi. Njemu je prišao jedan siromašan dečko i zamolio ga da od njega dobije majicu. Tobi ga je za trenutak posmatrao i primetio u njegovim očima iskrenost. Shvatio je da se radi o dečaku koji je u nemaštini i kome je potrebna pomoć. Bez razmišljanja je skinuo svoju majicu i dao tom nepoznatom prolazniku. Toga dana je proveo dosta vremena bez majice. Pri dolasku u hotel je ponovo sve ušlo u normalne tokove. Ali kamera ga je podsetila na taj nesvakidašnji dogadjaj. Rekao je sebi: „Ja ne mogu izbrisati iz svog uma sliku tog mladića. I ne mogu sedeti skrštenih ruku, jer znam da me Bog poziva da kada imam dve majice da onda jednu odnjih podelim sa ljudima u nevolji. A ja zaključujem, posmatrajući moj ormar sa stvarima, da imam još mnogo prilika za pomoć.“

Tako je Tobi organizovao sakupljanje majica u svome gradu. Tu akciju je nazvao: „Skini svoju majicu“. Ubrzo je njegovo delovanje postalo uspešno, tako da su i TV programi sa tim bili upoznati. Nije prošlo puno vremena do trenutka kada je Tobi imao 10.000 majica spremnih da krenu u Etiopiju. Ali tada se javilo nešto što je prevazilazilo njegove sposobnosti. Slanje majica je izgledalo preskupo za mali budžet mladog književnika. Pošta mu je tražila čitavih $65.000 da tu pošiljku preveze do Adis Abebe. Zato je on počeo da traži neko drugo rešenje, ali su većina kontakta ostali neplodonosni. Uvek je dobijao odgovor: „Žalimo, ali vam ne možemo pomoći“. U medjuvremenu su vlasnici mesta gde je stajalo 10.000 majic iznajimili dotični prostor za neku drugu kompaniju. Tako je Tobiju stigao odgovor: „Budite tako ljubazni i oslobodite nam mesto za sedmicu dana.“ Tobi je odlučio da se još intenzivnije moli Bogu. Objasnio je u svojoj molitvi: „Bože, ti si mi pomogao da skupim sve ove majice. Šta je tebi teško da pronadješ način da oni stignu do Etiopije?“

Ubrzo posle toga javila se televizija CNN. Njihov odgovor je osnažio umornog mladića. Poruka je bila sledeća: „Mi smo našli organizaciju koja može vašu robu prebaciti do Afrike. Medjutim, mi ne možemo da garantujemo do koje zemlje će to biti. Na vama je da po dolasku na afrički kontinenat pronadjete način da to stigne tamo gde vam je potrebno.“ Tobiju je već bilo lakše. Želeo je da stvari krenu kako valja, tako da je smatrao da je to dobar korak do ostvarenja njegovog cilja. Nastavio je da se još intenzivnije moli Bogu tražeći da stvari ne stignu predaleko od onoga što je već bilo isplanirano. Sedmicu dana kasnije osoba sa CNN televizije se ponovo javila dajući detalje u vezi sa najavljenim letom. „Sve je sredjeno“, objasnio je sagovornik. „Morali smo malo izmeniti planove. Radi se o jednom vojnom avionu. On će sleteti u Etiopiju. Nadamo se da će vam to odgovarati.“

Možete vrlo lako zamisliti reakciju ovog dobročinitelja. Kroz glavu su mu prošle slike iz prepunog autobusa siromašnih ljudi i dečaka sa željom da dobije nešto za odeću. Shvatio je da je Bog u potpunosti podržao njegovu inicijativu i video kako se nebeska ruka brine za svaku skinutu majicu i njen dolazak tamo gde je najviše bila potrebna.

Zastanimo sada za koji trenutak na jednom tekstu apostola Jakova. Njegov poziv će nam sigurno omogućiti da u našem izobilju ne zaboravimo na ogromne potrebe ljudi u nevolji. On nas sve podseća: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti? Ako na primer, brat ili sestra goli budu, ili nemaju šta da jedu, i reče im koji od vas: idite s mirom, grejte se i nasitite se, a ne da im potrebe telesne, šta pomaže? Tako i vera ako nema dela, mrtva je po sebi“. Jakov 2: 14 – 16.

Ugledajmo se na Tobija. Budimo i mi ljudi žive vere. Vere koja skida majicu. Vere koja je puna darežljivosti. Vere čije delovanje uključuje ukoliko je potrebno i vojne avione u humanitarne poduhvate. Ima tako puno prilika da se učini dobro. Na primer, humanitarna katastrofa u Haitiju. Tragično je što se ljudima na tom ostrvu dogodilo. Ali to je takodje jedan od naših testova hrišćanstva. Još strašnije bi bilo da mi ostanemo hladnokrvni pored nevolje onih koji pate. Ako Jakov označava veru bez dela kao mrtvu, tražimo od Boga pomoć da naše hrišćanstvo ne bude mrtvo. Učinimo da su ljudima u nevolji dostupni blagoslovi dobročinstva. To će u velikoj meri osmisliti našu egzistenciju. U suštini, zbog toga postojimo. Vrhunac ispunjenog života je ići stopama Isusa Hrista. Po ugledu na Njega, proći ovom planetom čineći dobro.