Inspiracija

Upravo sam se vratio iz Haitija. Tamo sam proveo sedmicu dana kao sastavni deo jedne četvoročlane ekipe iz Montreala. Obišli smo glavni grad Por-o-Prens (Port au Prince) kao i nekoliko malih mesta u okolini, došavši do Leogana, samog epicentra strahovitog zemljotresa. Susret sa ljudima u krizi nas je u mnogome inspirisao i učinio da posmatramo život ne zaboravljajući našu prolaznost. Egzistencija u zapadnom svetu nam izgleda spokojna, sa puno stabilnosti, tako da je malo njih svesno da sve što radimo može za koju sekundu u potpunosti nestati.

Jedna osoba je na mene ostavila poseban utisak. Radi se o čoveku sa slike koji me zaustavio dok sam pozdravljao mnoge ljude pri izlasku iz crkve. Nazovimo ga Petar. Postavio mi je za njega vrlo značajno pitanje, vadeći iz svoga džepa sitne delove polomljenog stakla: „Gospodine, moje naočare su se polomile 12. januara, prilikom zemljotresa, i od tada tokom više od mesec dana ja ne mogu da čitam Bibliju. A to mi je tako potrebno. Možete li mi pomoći da dodjem do jednog para naočara. Ostaću vaš dužnik zauvek.“

Uzeo sam moje naočare i odmah mu dao. Bio je iznenadjen i radosno prihvatio ponudjen poklon. Brzo ih je isprobao pronašavši neku Bibliju i zapazio da sve može normalno čitati. Njegovom oduševljenju nije bilo kraja. Video sam ga kako ide od jedne do druge osobe i sa osmehom na licu pokazuje Bibliju, hvaleći se kako sve jasno vidi. Iz njega je zračila pozitivnost, a čitava scena je pokazivala nekoga koji zna da se zadovolji malim stvarima.

A zatim, posle možda jednog sata se vratio kod mene i izjavio: „Gospodine, ovo je za mene najlepši dan posle zemljotresa. Vi ne možete zamisliti koliko sam srećan! Imam zato jedno pitanje: Da li postoji mogućnost da prilikom sledećeg dolaska donesete makar 50 para naočara. Ako sam ja tako srećan, mogu zamisliti kako će to biti sa mojim prijateljima kojima su naočare preko potrebne. Kada biste kojim slučajem doneli 100 para naočara, učinili biste 100 ljudi oduševljenim kao što sam to ja.“

Očigledno je da sam prihvatio izazov. Mene naočare koštaju $1 dolar u Kanadi, a njihova korisnost vredi mnogo više nego novac potrošen za kupovinu tih svugdeprisutnih proizvoda. Samo, mnogo više od gesta poklanjanja naočara, potrebno je podvući nešto vrlo bitno: Gospodin Petar je tako željno očekivao trenutak da može ponovo da počne sa čitanjem Biblije. U ubitačnom ritmu naše civilizacije značajno je podsetiti se jednostavnih ljudi iz Haitija i njihove žudnje za duhovnim vrednostima.

To nas takodje podseća na izuzetnu poeziju cara Davida u kojoj on izražava svoje oduševljenje prilikom proučavanja prelepih istina sadržanih u Božjoj reči: „U srce svoje zatvorio sam reč tvoju,da ti ne grešim… Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo… Naredbama tvojim tešim se, ne zaboravljam reči tvoje.“ Psalam 119: 11 – 16. Obično čovek počne da sagledava svu vrednost onoga što ima kada to upravo izgubi. To je bio slučaj sa gospodinom Petrom. Uvideo je prazninu u svom srcu tokom dana posle zemljotresa. Hrana mu nije bila tako bitna. Priznao je da većinom jede jednom dnevno i da o tome puno ne razmišlja. Ali on se nije želeo koncentrisati na pirinač ili pasulj. Iz ličnog iskustva je otkrio da „čovek ne živi o samome hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4: 4) Tako je krenuo u potragu za naočarima i uspeo da iznova stvori uslove za mirno, blaženo čitanje Božanske reči spasenja.

Odvojimo i mi vremena za reči koje izlaze iz usta Božjih. One će nam otkriti nove perspektive i dati snage da koračamo kroz život vezani za prave vrednosti. Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Američkih Država je izjavio: „Nemoguće je ispravno upravljati svetom bez Boga i Biblije“. Budimo sigurni da je to realnost ne samo za upravljanje svetom, već i za usmeravanje života svakog pojedinca na ovoj planeti. Njegove reči bismo mogli predstaviti na sledeći način: „Nemoguće je upravljati čovekovim srcem bez Boga i Biblije.“ Radimo po tom principu i radujmo se druženju sa Bogom. Biće to pravi život, život u izobilju.

Želimo vas povesti za koji trenutak u Etiopiju. Pratićemo na tom putovanju mladića po imenu Tobija. Razlog njegovog putovanja je pobeda na takmičenju za mlade književnike u Americi. Tema koja je kandidatima bila zadata odnosila se na vrednosti humanitarne pomoći, tako da je jedna od nagrada bila i petnaestodnevno putovanje u Etiopiju. Bila je to dobra prilika za Tobija da stekne nova iskustva i stvori u svom srcu ispravnu sliku o načinu života ljudi sa različitih krajeva zemaljske kugle. Poneo je on jednu kameru i sve pažljivo snimio.

Kada je kod svoje kuće u Mičigenu pregledavao predjeni put, setio se jedne scene koja ga je posebno impresionirala. Bilo je to prilikom ulaska u autobus pun ljudi u glavnom gradu Etiopije, Adis Abebi. Njemu je prišao jedan siromašan dečko i zamolio ga da od njega dobije majicu. Tobi ga je za trenutak posmatrao i primetio u njegovim očima iskrenost. Shvatio je da se radi o dečaku koji je u nemaštini i kome je potrebna pomoć. Bez razmišljanja je skinuo svoju majicu i dao tom nepoznatom prolazniku. Toga dana je proveo dosta vremena bez majice. Pri dolasku u hotel je ponovo sve ušlo u normalne tokove. Ali kamera ga je podsetila na taj nesvakidašnji dogadjaj. Rekao je sebi: „Ja ne mogu izbrisati iz svog uma sliku tog mladića. I ne mogu sedeti skrštenih ruku, jer znam da me Bog poziva da kada imam dve majice da onda jednu odnjih podelim sa ljudima u nevolji. A ja zaključujem, posmatrajući moj ormar sa stvarima, da imam još mnogo prilika za pomoć.“

Tako je Tobi organizovao sakupljanje majica u svome gradu. Tu akciju je nazvao: „Skini svoju majicu“. Ubrzo je njegovo delovanje postalo uspešno, tako da su i TV programi sa tim bili upoznati. Nije prošlo puno vremena do trenutka kada je Tobi imao 10.000 majica spremnih da krenu u Etiopiju. Ali tada se javilo nešto što je prevazilazilo njegove sposobnosti. Slanje majica je izgledalo preskupo za mali budžet mladog književnika. Pošta mu je tražila čitavih $65.000 da tu pošiljku preveze do Adis Abebe. Zato je on počeo da traži neko drugo rešenje, ali su većina kontakta ostali neplodonosni. Uvek je dobijao odgovor: „Žalimo, ali vam ne možemo pomoći“. U medjuvremenu su vlasnici mesta gde je stajalo 10.000 majic iznajimili dotični prostor za neku drugu kompaniju. Tako je Tobiju stigao odgovor: „Budite tako ljubazni i oslobodite nam mesto za sedmicu dana.“ Tobi je odlučio da se još intenzivnije moli Bogu. Objasnio je u svojoj molitvi: „Bože, ti si mi pomogao da skupim sve ove majice. Šta je tebi teško da pronadješ način da oni stignu do Etiopije?“

Ubrzo posle toga javila se televizija CNN. Njihov odgovor je osnažio umornog mladića. Poruka je bila sledeća: „Mi smo našli organizaciju koja može vašu robu prebaciti do Afrike. Medjutim, mi ne možemo da garantujemo do koje zemlje će to biti. Na vama je da po dolasku na afrički kontinenat pronadjete način da to stigne tamo gde vam je potrebno.“ Tobiju je već bilo lakše. Želeo je da stvari krenu kako valja, tako da je smatrao da je to dobar korak do ostvarenja njegovog cilja. Nastavio je da se još intenzivnije moli Bogu tražeći da stvari ne stignu predaleko od onoga što je već bilo isplanirano. Sedmicu dana kasnije osoba sa CNN televizije se ponovo javila dajući detalje u vezi sa najavljenim letom. „Sve je sredjeno“, objasnio je sagovornik. „Morali smo malo izmeniti planove. Radi se o jednom vojnom avionu. On će sleteti u Etiopiju. Nadamo se da će vam to odgovarati.“

Možete vrlo lako zamisliti reakciju ovog dobročinitelja. Kroz glavu su mu prošle slike iz prepunog autobusa siromašnih ljudi i dečaka sa željom da dobije nešto za odeću. Shvatio je da je Bog u potpunosti podržao njegovu inicijativu i video kako se nebeska ruka brine za svaku skinutu majicu i njen dolazak tamo gde je najviše bila potrebna.

Zastanimo sada za koji trenutak na jednom tekstu apostola Jakova. Njegov poziv će nam sigurno omogućiti da u našem izobilju ne zaboravimo na ogromne potrebe ljudi u nevolji. On nas sve podseća: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti? Ako na primer, brat ili sestra goli budu, ili nemaju šta da jedu, i reče im koji od vas: idite s mirom, grejte se i nasitite se, a ne da im potrebe telesne, šta pomaže? Tako i vera ako nema dela, mrtva je po sebi“. Jakov 2: 14 – 16.

Ugledajmo se na Tobija. Budimo i mi ljudi žive vere. Vere koja skida majicu. Vere koja je puna darežljivosti. Vere čije delovanje uključuje ukoliko je potrebno i vojne avione u humanitarne poduhvate. Ima tako puno prilika da se učini dobro. Na primer, humanitarna katastrofa u Haitiju. Tragično je što se ljudima na tom ostrvu dogodilo. Ali to je takodje jedan od naših testova hrišćanstva. Još strašnije bi bilo da mi ostanemo hladnokrvni pored nevolje onih koji pate. Ako Jakov označava veru bez dela kao mrtvu, tražimo od Boga pomoć da naše hrišćanstvo ne bude mrtvo. Učinimo da su ljudima u nevolji dostupni blagoslovi dobročinstva. To će u velikoj meri osmisliti našu egzistenciju. U suštini, zbog toga postojimo. Vrhunac ispunjenog života je ići stopama Isusa Hrista. Po ugledu na Njega, proći ovom planetom čineći dobro.

Gospode, ti znaš da ja starim,
Bolje nego ja,
I da će mene jednom ubrojati u “starce”
Čuvaj me od te fatalne želje
Da verujem kako o svemu
Moram uvek nešto da kažem.

Oslobodi me neprestane težnje
Da dovedem u red tudje probleme.
Učini me osobom koja razmišlja, bez da dosadjuje,
Koja služi, bez da zapoveda.

Šteta je što ne mogu podeliti sa drugima
Tako puno mudrosti koju sam do sada sakupila,
Ali ti znaš, Gospode,
Meni bi bilo drago da sačuvam još koje prijatelje.

Zadrži me da ne recitujem iznova
Sve detalje mog života.
Daj mi elana da stignem do cilja.
Zatvori moja usta za bol i patnju,
Iako oni svakog dana sve više rastu.
Neka mi sećanja na te trenutke
Budu sve podnošljivija.

Ne usudjujem se da zatražim
Da me priče tudjih jadikovki duboko dirnu.
Ali pomozi mi da ih sa strpljenjem podnosim.

Ne usudjujem se da zatražim
Bolje pamćenje.
Ipak, pruži mi više poniznosti, i manje samopouzdanja
Kada se moja memorija protivi mišljenju prijatelja.

Nauči me najvredniju lekciju:
Da nikada ne budem sigurna u moje,
Već u tvoje mišljenje.

Moram priznati da nemam želje da budem svetica.
Tako puno svetih ljudi je teško podnositi.
A staru osobu, punu gorčine,
Sotona tako lako upotrebi u svoje svrhe.

Više mi daj da budem sposobna otkriti dobro
Tamo gde ga naizgled nema.
I da otkrijem talente
Kod onih koji ih na prvi pogled ne poseduju.
I daj mi blagodat da im to mogu reći… Amin.

Molitva koju je zapisala jedna starija osoba u engleskoj katedrali (Canterbury), 18. vek.

Čovek 21. veka je uspeo da gotovo sve otkrije i upozna, da stigne dalje od sunčevog sistema, da prodre u tajne atoma i genetike, ali je još uvek u nemogućnosti da u potpunosti shvati samoga sebe. Lakše mu je bilo da napravi neverovatno brze kompjutere i kompleksne svemirske brodove nego da pobedi mržnju u svom srcu i da nadje rešenje za glad u svetu. Iako je pročitao genetsku formulu svojih ćelija, on shvata da nema rešenja za zlo koje se nalazi u njegovom srcu.

Razmišljajući o tim realnostima možemo zastati pred jednom situacijom u kojoj je Isus svojim argumentima zbunio one koji su ga slušali. Na prvi pogled on kao da opisuje ljudsko srce na drugi način. Ne spominje mržnju i agresivnost. U Lukinom jevandjelju 17. glavi čitamo od 20. stiha: „A kad ga upitaše fariseji: kada će doći carstvo Božje? odgovarajući reče im: carstvo Božje neće doći da se vidi; NIti će se kazati: evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božje unutra u vama“.

Posle ovakvih izjava nama se nameće pitanje: U kojoj meri je carstvo Božje vezano za srce? Mi bismo da to carstvo ne bude samo u srcu, a da svugde oko nas vlada haos. Mi čeznemo ka novom nebu i novoj zemlji gde pravda živi. Nije moguće na duge staze prihvatiti da samo srce bude mesto za boravak Božjeg carstva. Osim toga, ukoliko je Božje carstvo u srcu, onda čovek nije ni tako loš po prirodi.

Kako shvatiti ovaj Isusov način izražavanja?

Da bismo zauzeli ispravan stav u tumačenju ovakvih tekstova moramo prihvatiti da Biblija najbolje objašnjava samu sebe. Kontradiktornost tekstova je sigurno nedostatak razumevanja čitalaca, a ne problem samih biblijskih autora. Što znači da je potrebno sagledati sve ono što Isus kaže po nekom pitanju kako bismo imali ispravnu, uravnoteženu sliku o njegovom učenju.

Naglsimo najpre da je sam Isus govorio o dolasku nebeskog carstva. To je na primer napomenuo u poznatoj molitvi „Oče naš“ gde je apelovao na svoje učenike da redovno usmere težnje svog srca ka uspostavljanju tog carstva. „Da dodje carstvo tvoje“. Zatim je upotrebio puno priča koje su potvrdjivale realnost dolaska pravog, vidljivog carstva slave. Njegov govor koji najavljuje završne dogadjaje borbe izmedju dobra i zla u Mateju 24. i 25. glavi isto tako stavlja akcenat na carstvo Oca nebeskog koje je dato onima koji se nalaze sa njegove desne strane. Oproštajni govor u Jevandjelju po Jovanu nam kaže da je Isusov plan da ponovo dodje i uzme nas kako bismo i mi bili tamo gde je on. Jednom rečju, mnogi stihovi opisuju kraj zlu i grehu i uspostavljanje večnog Božjeg carstva ljubavi. O kakvom je carstvu onda reč u Lukinom jevandjelju koga smo pročitali na samom početku?

Pozivajući ljude na promenu srca Isus je naglašavao da priprema za nebo ne dozvoljava nikakvu vrstu odlaganja. Čovek ne može živeti po željama svoga srca,ugađati slastima i egoistički posmatrati ovaj svet, a u isto vreme se spremati za carstvo Božje koje će doći na kraju ljudske istorije. Carstvo Božje nije vezanu za neku nedefinisanu budućnost. Ono je predmet sadašnjosti. Apostol Pavle je to jako dobro shvatio i zato piše hrišćanima u Rimu koji su imali tendenciju da optužuju jedni druge zbog svog načina ishrane. On kaže: „Ako je brat tvoj jela radi žalostan, već se ne vladaš po ljubavi; ne gubi jelom svojim onoga za kojega Hristos umre. Gledajte da se ne huli na vaše dobro. Jer carstvo Božje nije jelo ni piće, nego pravda i mir i radost u Duhu svetome.“ Što znači da vezivanje vernika za carstvo Božje donosi konkretne promene koje onemogućavaju zaboravljanje ljubavi u medjuljudskim odnosima. Carstvo Božje nije dakle samo dolazak Isusa Hrista, večni život, grad koji silazi sa neba, drvo života, itd. Carstvo Božje je prvenstveno i hronološki ovozemaljska realnost u kojoj se na vidljivi način ispoljavaju prave vrednosti onih koji su njegovi članovi.

Takvo razmišljanje nas neizbežno dovodi do zaključka da hrišćanstvo ne može biti samo teorija. Ne vredi samo pričati o carstvu Božjem koje će doći. Hrišćani moraju doživeti to carstvo u svakodnevnom životu. Pravda, mir, radost, ljubav, sve su to odličja osoba čije srce je preobraženo ljubavlju i živi za večne vrednosti.

Svi mi volimo večnost. Svima je dosta zla i nesavršenosti. Sigurno je da izgovaramo sa velikom dozom nestrpljenja: „Oče naš, da dodje carstvo Tvoje.“ Ali je dobro razmišljati o carstvu Božjem u našem srcu. Ne dozvolimo da samo naša usta budu hrišćanska. Ili možda samo naša odeća. Bogu nije potrebna naša spoljašnost. On želi srce. On želi da svoje carstvo blagodati uspostavi u nama. Prihvatimo njegov predlog. Kada srce boravi u ljubavi, čitav život će biti preporodjen. Vežimo se za carstvo Božje. Dajmo sebe Bogu. Život sa njim će biti dostojan našeg gesta predanja. Lepota nebeskog carstva u nama će snažno govoriti u prilog našeg izbora. Budimo predstavnici njegovog carstva. Bog treba takvih svedoka.

Teško je ljudima prihvatiti Bibliju.

Postoji mnoštvo dokaza koji potvrdjuju ovu iznenadjujuću, a gotovo univerzalnu istinu. To se ne odnosi samo na one koji su odbili da prihvate Božje postojanje. Za svakog čoveka Biblija predstavlja izazov. Njeni stavovi zbunjuju. Oni deluju previše jednostavni, ili pak kontradiktorni. Možda čak malo zastareli, daleko od vrednosti savremenog, sekularnog društva. S druge strane mnoštvo religijskih organizacija koje se pozivaju na njen autoritet, a sve veruju makar malo drugačije od ostalih, stvaraju utisak da svako nju može interpretirati po svojoj želji, što povećava konfuziju osoba bez religijskog opredeljenja.

Prividna komplekstnost biblijskih istina navela je neke hrišćane da zabrane njeno čitanje i interpretaciju, pošto pravo značenje njenih poruka može dati jedino opunomoćeno religijsko lice. Vekovi su prošli dok narodni lideri nisu shvatili da ničemu ne služi držati ljude u neznanju, ili ih nemilosrdno progoniti zato što žele piti direktno sa izvora Božanske mudrosti. Iako su potoci krvi tekli i lomače se palile po čitavoj Evropi Srednjeg veka , Biblija je ostala najdraža knjiga za prave Hrišćane. Po uzoru na Jana Husa oni su bili spremni da daju život za zrake biblijske istine.

Savremeni trendovi i insistiranja mnogobrojnih religijskih lidera su doveli do postavljanja novih barijera za čitaoce. Počela se naglašavati neophodnost poznavanja grčkog i jevrejskog jezika, ili pak visoko kritičke analize, dostupne samo univerzitetski obrazovanim osobama. I tako je Sveta Božja reč ponovo udaljena od naroda. Ipak, sama Biblija naglašava nebitnost predznanja prilikom otkrivanja značajnih istina za čovekovo spasenje. I ona potvrdjuje silu koja izvire sa njenih stranica: „Reči tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste.“

Budimo iskreni i priznajmo da teškoća u prihvatanju Božanske poruke leži u nespremnosti ljudi da omoguće Bogu delovanje u njihovom životu. Sam Isus je to često naglašavao. Izmedju ostalog ispričao je priču o bogatom čoveku i siromašnom Lazaru. Njena poenta se sastojala iz insistiranja bogataša po završetku svoga života da otac Avram pošlje svog izaslanika onima koji su još medju živima. Otkrio je svu bezvrednost trčanja za zadovoljstvima i želeo da pomogne uspavalim osobama bez želje da razmišljaju o pravim vrednostima života. Znao je da će ih teško neko probuditi i zato je želeo da se pronadje metoda koja će ih uzdrmati, šokirati i navesti na razmišljanje. Tako mu je bilo žao članova svoje porodice, pa je odlučio da posreduje za njih. Partrijarh Avram odgovara: ‘Nije im potrebno nikoga slati. Oni imaju Mojsija i proroke. Tamo im je napisano sve što je potrebno za kvalitetan život i sva uputstva kako da stignu do večnosti’. Bogati čovek nije bio zadovoljan sa odgovorom. Činilo mu se kao da otac Avram ne vodi računa o psihološkim aspektima ljudskog bića i velikoj vrednosti dogadjaja koji uspevaju da zagolicaju znatiželju ljudi. Avram mora znati da će vraćanje umrlih medju žive bez sumnje sve zabezeknuti i učiniti da mu ljudi postavljaju puno značajnih pitanja. To bi bila izvanredna prilika da ih taj izaslanik upozori za neophodnu promenu života. I zato kaže: ‘Ne oče, ako neko ustane iz mrtvih i dodje kod njih, tada će on bez sumnje imati više uspeha’. I gotovo da mu u našem razmišljanju dajemo za pravo. Kako bi to izgledalo kada bi svi poznati kanali televizije, Bi-Bi-Si (BBC), Si-En-En (CNN) i drugi počeli da intervjuišu bivšeg „pokojnika“. Garantovano je da bi za nekoliko sedmica to postao dogadjaj svetskih razmera. Ali Avram je ipak bio u pravu. Mi ljudi smo takvi da za nas oduševljenje i šokantne vesti traju jedno odredjeno vreme. Kako nas je samo uzdrmala vest o rušenju zgrada u Njujorku 2001. godine! A šta da kažemo o stotinama hiljada mrtvih od cunamija! Kako nam se srce stezalo prilikom vesti o zemljotresu u Haitiju! Kako je panika uhvatila ljude prilikom finansijskog kraha 2008. godine! Ali šta smo zapazili? Malo po malo čovek se navikne na sve te vesti i nastavi po starom. Ljudi i dalje troše, i dalje uživaju, i dalje misle samo za danas, jer sutra dolazi i starost kuca na vrata. Zato je Avram bio u pravu davajući konačno objašnjenje: „Ako neće da slušaju Mojsija i proroke, tj. Bibliju, da ko ustane iz mrtvih oni neće verovati.“ (Luka 16: 31)

Neverovatna drama leži baš u toj istini. ‘Ako ko ustane iz mrtvih, oni neće verovati’… Isus je ustao iz mrtvih, ali su se ljudi navikli na poruku vaskrsenja bez da u suštini prihvate vaskrslog Hrista kao ličnog Spasitelja. Isus je bez obzira na pobedu nad smrću prestao da ima neko specijalno značenje za mnoge hrišćane, jer ga malo poznaju i nemaju dubokog razumevanja njegove misije. Oni nisu otkrili svu lepotu biblijskog objašnjenja tog neverovatnog dogadjaja koji je nagovestio pobedu nad smrću. Izgubili su iz vida da im je Biblija još uvek bila neophodna da na osmišljen način objasne svu dubinu jutra vaskrsenja. Zato je njima, a i nama potrebno prihvatiti poruku Krosana: „Vaskrsenje nije dovoljno. Vi još uvek potrebujete Sveto Pismo… u suprotnom Božanska prisutnost ostaje neprepoznatljiva i ljudske oči neotvorene.“ (John Dominic Crossan, The birth of Christianity. San Francisco, Harper Colins, 1998. p. XI.)

Evo nekoliko ideja koje nam mogu omogućiti da prepoznamo neverovatno bogatsvo Svetog Pisma:

1) Čitajte redovno Bibliju.

Neka ne prodje nijedan dan a da vi niste došli do izvora prave mudrosti. To mnogo više vredi nego prelistavanje uzbudljivih, kriminalnih romana ili pak asimiliranje mase podataka o slavnim glumcima, pevačima, sportistima ili političarima. Poruke koje Bog upućuje nama neće ličiti na bežanje iz okrutne stvarnosti već na pronalazak onoga što je na prvi pogled skriveno, a jedino plemenito, prečisto, preljubazno i dostojno svakog interesovanja. I što više budete proučavali tu izuzetnu knjigu, to će se više vaše oči otvarati za lepote istine. (Dela Apostolska 17: 11)

2) Budite istrajni

Glavna karakteristika istraživača je upornost. Ništa vredno se ne može otrkiti bez sistematskog delovanja, gde će se posvetiti pažnja svakom detalju. Ukoliko vam nešto nije jasno, nemojte odmah sve odbaciti. Potražite savet od onih koji imaju iskustva. Nejasni stihovi skrivaju prekrasne lepote. Najveća bogatsva nisu na dohvatu površnog istraživača. Potrebno je duboko kopati, i za takve istraživače blagoslovi su iznad svakog očekivanja. (Priče 2: 1 – 9)

3) Promovišite biblijsku globalnu sliku sveta

Uzmite za kriterijum činjenicu da mi živimo na planeti gde vlada svugde prisutna borba izmedju dobra i zla. To je najvažniji ključ za razumevanje biblijskih tekstova. U toj borbi sila ljubavi jedino trijumfuje. Zlo je bez budućnosti jer uništava sve, pa i samog sebe. Jedino oružje koje može neutralisati razornu moć zla je božanska ljubav.
(Otkrivenje 12 – 14)

4) Tražite od Boga silu za promenu života

Čak i kada vam saveti Biblije izgledaju preteški, jer od vas traži velike, ključne promene u životu, nemojte odbaciti njenu poruku. Sila ljubavi koju ćete otkriti u ličnosti Isusa Hrista će dotaći vaše srce i transformirati vaše postojanje. Uostalom, ničemu ne služi samo čitati i uvećavati znanje, bez konkretnog sprovodjenja u život. Isus je napomenuo na kraju svoje propovedi na gori blaženstva: „Svaki koji sluša ove moje reči i ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud, koji sazida kuću svoju na pesku…“ (Matej 7: 26)

5) Čitajte Bibliju kao poruku ljubavi

Biblija nije knjiga kao ostale. Ona ljudskim rečnikom stavlja akcenat na vrednost čoveka, na ogromnu snagu ljubavi i na put koji ga vodi do pobede nad zlom. To nijedna druga knjiga ne može pružiti. Za poštovaoce Biblije trijumjf mira usred haotične svakodnevnice, trijumf strpljenja pred naletima agresivnosti, trijumf zajednice nad usamljenošću postaje normalna, očigledna realnost. Njena pozitivna poruka će usmeriti pozitivne energije vašeg bića ka svemu onome što je dobro i vredno. (Jovan 3: 16)

Da, teško je ljudima prihvatiti Bibliju. Ali kada u njoj otkriju beskrajnu božansku ljubav onda će njihov život biti u potpunosti drugačiji nego što je to bio slučaj pre druženja sa njom. Neka ona postane sastavni deo i našeg života. Tada ćemo biti medju onima koji piju sa izvora vode večnog života. Sa oduševljenjem ćemo prelistavati njene stranice. Budimo uporni i istrajni. Blagosloveni rezultati će uvek biti dostojni uloženog truda.