Inspiracija

U jesen 1941. godine, mnogi od Jevreja u Sarajevu i uopšte iz Bosne su bili stavljeni u vozove i poslati u koncentracione logore. Neki su uspeli da se sakriju. Drugi su se pridružili partizanima. Josif Kabilio, jedan jevrejski zanatlija sa svojom radnjom u strogom centru grada, imao je kao dobrog druga Mustafu koji je nosio prezime Hardaga. Bio je to jedan talentovan muslimanski trgovac.

Nedugo posle nemačke okupacije, Mustafa Hardaga je dobio za zadatak od vlasti da izvrši inspekciju više kuća, od kojih se je ispostavilo da jedna pripada njegovom dobrom prijatelju Josifu. Kao bogat čovek taj Josif je imao puno imanja i kuća, te je odlučio da se na jednom od njih sakrije i tako izbegne strašnu sudbinu hiljada onih koji su vozovima otišli u gasne komore bez mogućnosti povratka.

Dok je Mustafa izvršavao naredjenja nemačkih upravitelja i pošteno i detaljno kontrolisao kuće i imanja koja su mu poverena, pronašao je svog prijatelja Josifa koji se je sakrio. To ga je dovelo u tešku situaciju. Radilo se o jednoj dramatičnoj moralnoj dilemi. Pomislio je u sebi: ukoliko ga prijavim vlastima, sigurno je da će poginuti. Ali ukoliko ga ne prijavim, može vrlo brzo dovesti u pitanje i Josifov i svoj lični život. Naime, nije bio jedini koji je kontrolisao poverene mu kuće, tako da bi kasnije otkrivanje Josifa imalo još strašnije posledice. Ali kako da postupi kada je Josif tokom godina bio njegov najbolji prijatelj? Njegovi visoki principi su pobedili. Odlučio je da zaštiti Josifa u svojoj kući. Sakrio ga je kod sebe da ga kasnije inspekcije nebi otkrile. To je omogućilo njegovom jevrejskom prijatelju Kabiliju da pronadje kutak mira i pokuša da ostvari svoju budućnost van Sarajeva. Nakon izvesnog vremena, kada je sve bilo spremno, Josif Kabilio se je odlučio na beg. Na žalost, bio je uhvaćen, i stavljen u zatvor, bez da se saznalo za njegovo jevrejsko poreklo. Možete pretpostaviti da ga je iz zatvora oslobodio njegov muslimanski prijatelj Mustafa Hardaga. Zatim je usledio drugi pokušaj napuštanja grada, ali ponovo neuspešno, jer se je za Josifa završio u zatvoru. Ovoga puta sve je bilo mnogo duže. Sada je u pomoć priskočila i Mustafina žena Zeniba, koja je rizikovala svoj život redovno odlazeći da hrani zatvorenike, medju kojima je bio i Josif. Iako to nije bilo predvidjeno zatvorskim pravilima ona je sa Josifom imala redovni kontakt, te je uz pomoć svog muža Mustafe uspela da ponovo izdejstvuje slobodu za Josifa.

Kada se je gospodin Kabilio našao na slobodi nije odustajao od ideje da napusti Sarajevo. I treći pokušaj je bio uspešan. Zaniba je to kasnije objasnila: «Kada nas je Josif po treći put napustio, jedino nam je preostalo da se za njega molimo i da gajimo nadu. Kasnije, kada su me deca pitala zbog čega smo to radili po cenu smrtne opasnosti, ja sam im uvek ponavljala odgovor mog supruga: Niko ne sme napustiti svog prijatelja u nevolji.

Na svu sreću, Kabilio je preživeo rat i vratio se u Sarajevo 1945. godine. Našavši svoj dom uništen, nije bilo drugog rešenja, osim da ponovo bude kod familije Hardaga. Tamo je ostao sve do 1948. godine kada se je preselio u Izrailj, obećavajući da će im se redovno javljati. Kao dobri prijatelji oni su se decenijama dopisivali.

Posle nekoliko godina, Josif Kabilio se je oženio. Dobio je decu, a posle više godina i unuke. Nažalost, ubrzo posle toga je izgubio svoju suprugu. U isto vreme, Zeniba Hardaga iz Sarajeva je u doba kada je postala baka ostala bez supruga Mustafe. Ali, nažalost, nije izgubila samo bračnog druga. Posao je krenuo mnogo lošije, tako da je ostala bez sredstava za život, dok se je njena zdravstvena situacija drastično pogoršala. Doktori su bili prinudjeni da joj amputiraju jednu nogu, tako da više nije mogla da hoda. Uprkos svega, u pismima ona svom prijatelju Josifu Kabiliju ništa nije govorila o svojoj teškoj situaciji.

Tokom tog dugog perioda, Josif je radio u Jerusalimu i dobro napredovao. Počeo je da ima za prijatelje odgovorne ljude u državi. Tako je i došao do saznanja da Izrailjski nacionalni muzej za sećanje na mučenje Jevreja, Holocaust Museum, dodeljuje nagradu za «pravedne ljude drugih naroda», koji su tokom drugog svetskog rata spasili Jevreje sigurne smrti. Takvih ljudi je bilo puno, kao što je to i predivno prikazao film pod naslovom «Šindlerova Lista» ali je trebalo te ljude kontaktirati, posvedočiti za njih, nabaviti dokaze, i ubediti da je ta nagrada upravo korisna u datom slučaju. Josif Kabilio je bio u tom smislu pravi čovek na pravome mestu. Iako je to iziskivalo višegodišnji trud, on je nabavio svu potrebnu dokumentaciju, urgirao na najvišim mestima i dokazao da stav Mustafe i Zenibe za vreme rata spada u najlepša humana dela. Put do dodeljivanja nagrade je bio vrlo kompleksan, a otežavajuća okolnost je bila što još nijedan musliman tu nagradu, Yad Vašem, nije dobio.

Ipak, i taj dan je došao. Jevrejski muzej je uputio jedno pismo Zenibi objašnjavajući joj da joj je plaćen put do Jerusalima, i da će dobiti jednu veću sumu novaca koja joj je itekako bila potrebna u njenoj teškoj situaciji. Sedam meseci kasnije, Josif Kabilio je imao čast da sačeka svoju staru prijateljicu Zenibu na Gurion aerodromu u Jerusalimi. Posebno je bio šokiran činjenicom što ona nije mogla hodati. «Pa ti mi nikad o tome nisi pisala» odgovorio je. Zeniba je samo tiho napomenula: «I ti mi nikada ništa nisi pisao o ovoj nagradi».

Četiri godine posle tog dogadjaja Josif Kabilio je umro. Zbog toga nikada nije imao priliku da bude upoznat sa pozitivnim posledicama Yad Vešem nagrade za Zenibu. Rat je izbio u Sarajevu 1992. godine. Februara 1994. Gospodja Hardaga i njena familija su, kao nosioci nagrade za pravedne ljude, dobili specijalnu propusnicu da kao sastavni deo konvoja koga je organizovao Jevrejski savez napuste strahote rata. Ovoga puta su oni kao muslimanska familija bili zaštićeni od strane jedne jevrejske organizacije.

Osim toga, Kabiliova familija u Izrailju je intervenisala kod Izrailjskih vlasti i dobila mogućnost da Zeniba dodje u Jerusalim. To se je ubrzo i ostvarilo.

Kada pogledamo čitavu situaciju ostajemo oduševljeni simetrijom humanosti i požrtvovanja. Musliman Hardaga je spasio Jevrejina Kabilija sigurne smrti. A zatim je Kabilio bio sredstvo za izbavljenje Hardage.

Zar ne bi bilo predivno kada bi svet funkcionisao na takvim principima!

Možda nas najupečatljivija sećanja iz detinjstva vežu za trenutke pre spavanja kada su otac ili majka, baka ili deda odvojili vremena da nam pročitaju koju priču. Pre odlaska u carstvo snova bilo je tako interesantno lutati svetovima prijatnih junaka, sakrivenih izmedju stranica dragih nam knjiga. Ko nije imao svoje omiljene likove i tražio da po ko zna koji put čuje poruku o crvenkapi, Guliveru, Robinzon Krusou i tome slično. Kako smo čvrsto držali do tog ceremonijala, zahtevajući da nam se ni u kom slučaju ne ukine to pravo na uživanje, na otvaranje prozora u svet maštanja i sanjarenja.

Sa vremenom je dobra navika gubila od svoje redovnosti, tako da je svakodnevno otvaranje knjiga postalo izuzetak. Ako danas pogledate statistike, zaključujete da deca, tinejdžeri i mladi ljudi, sve manje imaju vremena za čitanje. Slika je preplavila ekrane, filmovi su postali zanimljiviji od pisane stranice. Na primer, prema kanadskim informacijama iz avgusta 2005. godine, 77% osoba provode svoje slobodno vreme pred televizorom, 66% u socijalnim aktivnostima gde se uključuju posete restoranima, 32% u čitanju a samo 24% u sportskim aktivnostima.[1] Kao da ono što je najbolje ostaje po strani. Kao da se zaboravlja na veliku istinu koju je još izrekao Victor Hugo, čuveni francuski književnik, u svojoj knjizi «Činjenice i verovanja»:

«Čitanje je jelo i piće. Duh koji ne čita mršavi kao i telo koje ne jede.»

Napomenimo nekoliko bitnih činjenica vezanih za odnos dece prema čitanju koje će nam omogućiti da zauzmemo ispravan stav prema tako značajnoj komponenti vaspitavanja i formiranja uravnoteženih, zdravih ličnosti.

1)      Čitanje ne sme biti maltretiranje

Daniel Penak, savremeni autor, rodjen u Kazablanci, na vrlo elegantan način podvlači neophodnost zadržavanja čitanja na polju oduševljenja. On kaže: «Glagol «čitati» ne sme postojati u obliku imperativa». Ništa se ne zadobija ukoliko se detetu ili tinejdžeru nametne da nad knjigom ostanu po kazni. Energija koja se dobija prilikom prelistavanja bogatih, estetski i moralno prelepih tekstova, se u potpunosti gubi kada je ljudski um nateran na čitanje. Tako je lako vezati oči za neku stranu, a odlutati hiljadama kilometara daleko ka onome što je drago našem srcu. Zato je prvi princip kvalitetnog odnosa mladih prema knjizi borba roditelja da lektira zauvek ostane u domenu zadovoljstva. Ostanimo još uvek sa Danijelom Pennekom i podsetimo na neke od njegovih pravila dobrog čitaoca. Po njemu treba svima zagarantovati: a) pravo na preskakanje stranica b) pravo na ponovno čitanje c) pravo na pabirčenje ideja d) pravo da se knjiga ne završi. Ovome bismo samo dodali činjenicu da je to bez dvoumljena prihvaćeno, ali da će sam čitaoc imati jako puno koristi zahvaljujući ličnoj disciplini. Naime, u potpunosti je opravdano prekinuti čitanje neke knjige kada je njena poruka bez interesa. Ali se često dešava da se prekine sa nekim značajnim delom samo zato što su tempo života ili lakša zadovoljstva potisnuli u stranu tako vredne poruke.

2)      Značaj ličnog primera

Kao što je to slučaj sa muzikom, primer roditelja će u mnogome olakšati vezanost dece za knjigom. Izučavanja muzičkih akademija iz Francuske su pokazala da deca koja najviše postižu prilikom savladavanja tehnike muzičkih instrumenata i koja postaju pravi virtuozi su bez sumnje deca čiji su roditelji i sami muzičari. Sport će potvrditi takve zaključke. Zato isti princip možemo primeniti i na odnos prema čitanju. Ukoliko roditelji nikada nemaju vremena za lično usavršavanje, ukoliko knjiga ni nema u njihovom domu, ukoliko provode puno vremena pred posmatranjem slika, zašto bi deca reagovala drugačije? Ne sme se zaboraviti da je sam proces čitanja naporan, da zahteva koncentraciju, dobro poznavanje sintakse, puno utrošenog vremena, i mesto zaklonjeno od buke, pogodno za takvu aktivnost. Roditelji će dakle uvek dobro postupiti kada olakšavaju svojim ličnim primerom ono što smatraju da je neophodno usaditi u svoju decu.

3)      Čitanje je blagotvorno kao kratkotrajno napuštanje realnosti

Ono omogućava da se pronadje rešenje, da se razmišlja što objektivnije, da se usadi nada. Ono hrani meditaciju, trenutke u kojima ćemo razmišljati o životu, o osobama koje volimo, o našim naizgled beznačajnim problemima. Ono čini da vreme koje posvećujemo sebi i koje je tako značajno, bude korisno iskorišćeno. Na osnovu čitanja različitih autora shvatamo da postoje i druge osobe sa sličnim situacijama. Ili pak one koje u tim uslovima deluju potpuno drugačije. Zato je potrebno da bogatstvo koje dobijamo iz knjiga otkrijemo našoj deci. Da posle pročitanog odlomka iz neke interesantne knjige odvojimo vremena za diskusiju, za objašnjenje kako se poruke knjiga mogu praktično iskoristiti. Našoj deci će to biti vrlo dragoceno.

4)      Čitanje poboljšava komunikaciju

Jean-Marie Poupart je rekao: «Čitanje u dvoje je mnogo interesantnije nego gledanje emisija u dvoje». Smatramo da je on bio u pravu iz makar jednog razloga. Emisija se mora gledati i vrlo je teško na nju reagovati, jer ona ne staje do svog kraja. Ona ne traži komentar. Ona pleni pažnju. Ukoliko se ne slažete možete promeniti kanal. Sa knjigom je već drugačije. Jedna rečenica može biti dovoljna da se odpočne diskusija i krene u upoznavanje sveta i samoga sebe. Knjiga je komunikativnija jer inspiriše našu misao. Emisija je efikasnija jer audio-visualnim elementima pleni pažnju i omogućava autoru da iskaže svoj stav. U isto vreme, ne sme se zaboraviti činjenica da ima tako puno bezvredne literature koja samo oduzima vreme i puni glave naše dece najobičnijim smećem. Zato je potrebno postići sklad izmedju principa našeg života i izabranih knjiga i njihovih vrednosti, kako ne bi došlo do raskoraka i do izolovanja od stvarnosti života, tj. do takozvane zaraze čitanja takozvane «šund literature», koja nas odvaja od realnosti i od komuniciranja.

5)      Knjiga zahteva strpljenje

Čitanjem se ne može brzo napredovati. Pažnja i koncentracija su neophodni tokom dugog perioda čitanja kako bi se proniklo u tajne pisane reči. To naglašava i sama Biblija. Ona insistira na iscrpnom istraživanju, na maratonskom duhu traženja istine. Prorok Isaija naglašava: «Koga će učiti mudrosti, i koga će uputiti da razume nauku? Decu, kojoj se ne daje više mleko, koja su odbijena od sise? Jer zapovest po zapovest, zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, ovde malo, onde malo davaše se.» (Isaija 28: 9. 10.) Jedino najistrajniji će dostići do najvrednijih blaga. Potrebno je kopati duboko, potrebno je sklopiti puzzle onoga što je dobro, što traje. Iz toga proizilazi da su strpljivi roditelji najkvalitetniji vaspitači jer svojom pojavom pokazuju prednosti onoga što se teoretski prenosi kroz poruku knjiga. Ovde se takodje može dodati da je Biblija knjiga i za decu i da će u njoj ona pronaći tako puno fantastičnih priča iz života, a što je najvažnije od svega otkriti prave vrednosti koje se na drugom mestu ne mogu otkriti. Tada će Biblija postati dragoceno blago za njihovu dušu.

Rezimirajući naše razmišljanje podsetimo se na činjenicu da poruka jedne knjige postaje vredna tek kada se pretoči u život. Marko Aurelije je kazao: «Pre nego što govoriš, mora se pročitati na tvom licu šta želiš da kažeš.» Neka zato čitanje bude sastavni deo našeg života, a istine tako naučene svakodnevna realnost. To će oplemeniti našu dušu, olakšati komuniciranje, razviti strpljenje. Ipak, najviše od svega, to će omogućiti onima koji se vežu za čitanje knjiga mudrosti, i više od sveg ostalog Biblije, da otkriju svu lepotu meditacije, razmišljanja, i istine. Bog je odlučio da čoveku uputi poruku ljubavi zapisanu na stranicama Svetog Pisma kako bi ostala kroz vekove svedok Njegove želje da otkrije put koji vodi do večnosti. Družimo se sa velikanima vere čija iskustva, porazi i pobede predstavljaju inspiraciju za naš život. I nemojmo zaboraviti: svojim ličnim primerom pokažimo mladima prednosti boravka na izvoru večnosti.

Basna francuskog pisca Žan de la Fonten
O vrednosti slobode

Jedan vuk beše koža i kost,
tako psi dobro čuvahu imanja.
Taj vuk strete jednog od njih,
Uhranjenog i lepog, koji ne znaše za post;
Debelog, sa sjajnom dlakom,
Izgubljenog, posle dužeg lutanja.

Vuk bi želeo napasti ga rado,
Kao što je nekad spremno jurišao na stado.
Ali, trebalo se boriti,
A ovaj pas prepun snage,
Ne bi bio nadvladan borbom lakom.
Teško bi se on dao umoriti.

Vuk mu dakle pridje ponizno,
Krenuvši u razgovor izdaleka,
Vrlo ljubazno.
Poče da deli predivne pohvale
Kako su snage ovog psa sve procvale.

«Samo od vas zavisi, dragi gospodine»,
odgovori s visine ugojeni pas.
«Ako želite da budete snažni,
sa puno hrane čitave godine,
napustite šumu i gladovanja užas.
Krenite za mnom i bićete važni.
Sve vaše kolege u teškom su stanju,
Jadni su i bedni, u stalnom bežanju.
Njihov je kraj u iscrpljenosti, u strašnom umiranju.
Kakav je to život bez mira i sigurnosti?
Zar je šuma bolja od punih tanjira?
Sledite me, i ne bojte se budućnosti.»

Vuk zapita: «A šta bi onda bio moj posao?»
«Skoro ništa», odgovori pas.
«Lajati za ljudima iz čista mira,
Posebno za onima što prositi traže;
Zatim mahati repom pred svim ukućanima,
I uvek raditi kako gazda kaže.
Za to se dobija vrlo dobra plata:
Pileće kosti i hrana iz palata,
Bez da govorimo o silnim milovanjima.

Već unapred vuk gleda da je došao čas
Kada će njegovi problemi zauvek proći.
I u tome uživa slasteći se sreće
Koja će za njega uskoro doći.

Dok je on tako sa psom hodao,
Primeti on dlaku na njegovom vratu,
Kako je manja, izlizana, kao neka kragna,
I zapita smelo, jer ga briga nagna:
«Šta vam je to na vratu, poštovani druže?»

«O, gotovo ništa», pas se malo trže.
«Pa kako to ništa?», vuk zabrinut gleda,
«Čitavo je vaše krzno više nego lepo,
A vrat vam je ružan.
Ima neka beda,
Koja čini da ne mogu poverovati vam slepo.»

«To je tako malo važno», pas nastavi.
«Na mom je vratu od kaiša trag,
Kojim sam privezan u mome dvorištu.
Ali ništa strašno. Gazda je moj blag.»

«Privezan?» začudi se vuk.
«Vi ne možete ići kud vas noge nose?»
«Ne baš uvek, moram priznati», izusti pas.
«Ipak moram reći da to nije ništa.
Naspram onog što mi domaćini donose.»

«Za vas je to ništa, a za mene tako važno.»
Odgovori vuk ubedljivo, snažno.
Vaše tanjire ne želim ni malo.
Ja znam da imam od svih veće blago,
Koje neću dati jer mi je tako drago
Meni je sloboda najmilija.»
Rekavši to vuk pobeže.
I još danas u šumi zavija.

«I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi. Odgovoriše i rekoše mu: mi smo seme Avramovo, i nikome nismo robovali nikad. Kako ti govoriš da ćemo se izbaviti? Isus im odgovori: zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu… Ako vas dakle sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni» (Jovan 8: 32 – 36.)

Stojte dakle u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti… Jer ste v, braćo, na slobodu pozvani: samo da vaša sloboda ne bude na želju telesnu, nego iz ljubavi služite jedan drugome.» (Galatima 5: 1. 13)

Ljudi koji nikada nisu zadovoljni kako se stvari odvijaju u njihovom životu,
To su oni koji se stalno žale da sve ide loše kada sve nije dovoljno dobro;

Koji, kada sve nije tako loše,
Ne prestaju da se žale kako sve nije vrlo dobro;

Koji, kada je sve vrlo dobro,
Ne prestaju da se žale kako sve nije odlično;

Koji, kada je sve odlično,
Ne prestaju da se žale kako sve nije izuzetno;

Koji, kada je sve izuzetno,
Ne prestaju da se žale kako sve nije savršeno;

Koji, kada je sve savršeno,
Izjavljuju da pojam idealnog ne postoji na ovom svetu;

Koji, kada imaju sve što žele,
Smatraju da nemaju sve o čemu sanjaju;

Koji, kada imaju sve što žele i sve što su sanjali,
Padaju u depresiju,
Jer više nemaju ničega za čim bi čeznuli i što bi ih oduševilo.

Pierre Dac (1893 – 1975)

Za razmišljanje: Zašto stradanja nevinih osoba, dece, poštenih ljudi koji nikome zla nisu učinili?. Da li je sve na ovom svetu patnja?

Bog postoji. Bog pun dobrote i ljubavi. Ali i zlo postoji. To za mnoge predstavlja nepremostivu prepreku. Za njih je pojam dobrog Boga nepomirljiv sa svetom u kome vlada zlo. I onda pokušavaju da nadju druga objašnjenja. Da se na primer glavni razlog nalazi u prirodi i njenom nesavršenstvu, što prouzrokuje borbu za opstanak, strah i zlo. Ili pak u samom čoveku, kao što je to Jovan Ducić, na sebi svojstven način iskazao: „Zlo i nesreća ne dolaze od Boga, nego od čoveka. Sve bede među ljudima to su nesreće koje učini čovek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugome. U prirodi nema sreća i nesreća, nego ima samo smrt i život… Kad se uzme koliko na svetu ima ludaka, zatim glupaka, zatim podlaca, i najzad bezličnih i bezbojnih ljudi, čovek izgubi ljubav za životom u takvom otrovanom vazduhu. Toliki broj nakaznih učini da nam ovaj svet odista izgleda najgori od svih svetova; a dodajte odmah i da svemu tome ne može biti nikad konca ni kraja.“ (1)

Ipak ljudi takvog mišljenja zaboravljaju da je prema Bibliji patnji prethodilo savršenstvo. Da je u početku sve bilo veoma dobro, i da će savršenstvo na kraju opet zavladati. Patnja iz perspektive večnosti se posmatra samo kao privremena digresija. Ta se realnost pojavila kao posledica činjenice da je Onaj ko savršeno voli odlučio da pruži savršenu slobodu bićima koje je stvorio. Da li je postojala neka druga varijanta? Da. Stvoritelj je mogao izbeći pružanje slobode time što bi nas stvorio bez mogućnosti izbora i tako nas obavezao da mu ukažemo dužno poštovanje. Ali tada bismo više ličili na robote koji ostvaruju unapred zapisan program funcionisanja, a naš Stvoritelj na bezosećajnog, nemilosrdnog monarha. On je to odbacio, pošto je to suprotno njegovoj prirodi. Uzeo je rizik ljubavi i dao nam za pravo da sami odlučujemo o svom ponašanju. To je samo po sebi dovelo do rizika bezbednosti. U slučaju odbacivanja dobra svi bi ostali nezaštićeni. A to je upravo ono što mi doživljavamo na našoj planeti.

Biblija opisuje da čovek nije uzrok zlu. Ono potiče od Lucifera, u to vreme predivnog andjela, označenog kao pečat savršenstva. Stranice Svetog Pisma ga ne predstavljaju kao rogonju sa vilama i kopitama. On je bio prepun mudrosti i izvanredan muzičar (dirigent nebeskog orkestra). Svojom spretnošću za manipulisanje uspeo je da privuče k sebi trećinu stanovnika svemira (Otkrivenje 12: 3). Tako je uneo u atmosferu blagostanja njemu sopstvene ’vrednosti’ koje prorok Isaija i Jezekilj opisuju u svojim proročanstvima. Želio je postati slavan, najveći, centar svega, bez da ikome polaže računa. San mu je bio da se izjednači sa Višnjim, sa samim Bogom. Ta ljubomora i sebičnost, oholost u najvećoj mogućoj koncentraciji, čine još uvek suštinu drame čovečanstva.

Bog nije ostao skrštenih ruku. Poslao je Isusa Hrista da svojom poniznošću, altruizmom i dobrotom pokaže prave vrednosti svemira. Kroz njega je ljubav trijumfovala, ljubav koja ljubi druge zaboravljajući na sebe. Ljubav koja se žrtvuje za svakog, „da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da dobije život večni.“ (Jovan 3: 16)

Zato postoji radosna vest o kraju bola i suza. Bog neće zauvek podnositi zlo. Iako se privremena digresija patnje sa pravom teško podnosi, silama zla će doći kraj. Nema sumnje da je svaka sekunda bola preteška. Na primer, iz ličnog iskustva znam šta znači rat. Devedesetih godina prošlog veka ispratio sam četiri rata na Balkanu. Konkretno sam video kako izgleda vladavina bezumlja. Prošao sam kroz ulice koje su odisavale haosom, predstavljajući tragediju ljudske gluposti. I još sam više odbacio mržnju koja je dovela do radjanja beznadja kod mnoštva nevinih ljudi. To me naučilo da posmatram svaku patnju sa puno respekta. Ali sam isto tako uvideo da bez obzira na intenzitet nevolje nada postoji. Ona je jedini ispravni stav u takvim dramatičnim situacijama. Nada koju jedino Bog daje i koja omogućava da se kroz teške situacije prođe uzdignute glave. Nada koja veruje Biblijskim izveštajima, prema kojima će naš nebeski Otac „obrisati svaku suzu, i smrti neće biti više, ni plača, ni vike, ni bolesti neće biti više. Jer prvo prodje.“ (Otkrivenja 21: 4)

Poruka života u izobilju označava da u Isusu Hristu shvatamo privremenost patnji. U isto vreme ona nam ukazuje na Božansku silu prema kojoj njegova deca ostaju u svakoj situaciji ispunjena nadom. Vaclav Havel, pesnik i bivši češki predsednik, koji je prošao kroz mnoge nevolje, opisao je to na vrlo interesantan način: „Nisam optimista, jer ne znam da će se na kraju sve dobro svršiti. Niti sam pesimista, pošto nisam siguran da će sve loše krenuti. Ja samo gajim nadu u srcu… Život bez nade je prazan, dosadan i bes korisnosti. Ne mogu da zamislim da bih mogao da dam sebe za nešto, ukoliko ne bih imao nade u sebi. Zahvalan sam Bogu za taj dar. On je isto toliko veliki kao što je to dar života.“ Predsednika Havel je u pravu za njegovu privrženost nadi. Takodje je njegova neopredeljenost po pitanju optimizma ili pesimizma normalna, jer za čoveka nade to nije bitno. Ali želimo nešto dodati. Mi nismo u neizvesnosti da li će kraj biti pozitivan ili ne. Naša nada počiva na čvrstim temeljima. Biblija zna da će se istorija ovog sveta dobro svršiti. I zato je božanska poruka najbolja vest za čovekovu dušu, jer donosi utehu i mir za ranjena srca. Zlo će prestati, jer nema budućnosti. Martin Luter King to ispravno objašnjava kada tvrdi da „zlo sadrži u sebi klicu svog sopstvenog uništenja“ (2).

(1) Jovan Ducić, Blago cara Radovana.

(2) The Papers of Martin Luther King, Berkeley and Los Angeles, University of California Press, 2007, p. 511.

Za razmišljanje: Zašto sav trud pod suncem? Čemu napredovanje i gde se nalazi granica? Kako pravilno usmeriti ogroman potencijal ljudskog bića, bez da on postane opasnost za njegovu sopstvenu budućnost?

Svi traže smisao. A njega se tako malo nalazi u svetu koji nas okružuje.
Zastanimo da saslušamo razgovor tri prijatelja, razmišljanja koja se redovno mogu zapaziti oko nas:

LAZA: Gledaj Branka, sazidao kuću na tri sprata! Baš ga je preterao.
PERA: Lako je njemu kad radi kao inžinjer, pa još i privatan biznis. Zgrće pare k’o blato.
SAŠA: Pa ko ti kriv Pero, i ti si mogao tako. Da završiš školu i da nadješ dobar posao. A ti fudbal, pa lepe devojke, pa Grčka i Havaji. I sad nemaš ni diplomu ni pare. Ne možeš da kupiš ni sladoled na lizalicu.
PERA: Pa šta onda. Ja sam ponosan na moju mladost. Makar sam video svet i proživeo. A ne kao on, samo štrebao i dan danas živi bez prijatelja.
SAŠA: Ko, ti proživio? Pa sećaš se kad sam te sa žurke nosio u ambulantu na ispiranje? Ti misliš da je zadovoljstvo kad odkačiš, pa prevršiš svaku meru?
LAZA: Nemoj tako da ga maltretiraš. Bilo pa prošlo. Pa ni Branko nije bolji. Ti misliš da je život zidati trospratnice?
Saša: Jeste, život ti je komplikovan. Zidao ne zidao isto ti se hvata. Ali ako nemaš kuću, kola, ženu i pare, onda si kao perce: dune vetar, a tebe nema.
LAZA: Ma pusti duvanje. Kod Pere bije promaja na sve strane. On se već naduvao u svom životu. Gledaj ga kako je debeo. Pa i kriza mu oduvala sve pare. Eto, juče ga policajac stavio da duva u balon, i jedva se izvukao. Mora se reći da ima sreću. Prvi komšija mu radi u MUP-u.
PERA: E, baš ste smešni. Pa svima nam se isto piše. I meni i vama i Branku, sve će da propadne. Sad mora da se živi, da se jede, pije i uživa, jer će za sav naš trud pre ili kasnije da se kaže: ’prohujalo sa vihorom’. Danas živiš a sutra te nema. Danas si cvet a sutra uvela ruža.“

Kratkotrajnost našeg života predstavlja ogroman izazov. Danas smo tu, a sutra nestajemo. Kako kaže 90. psalam ’mi odlećemo’. Još samo nekoliko zamaha krilima, i naš će život uplivati u godine za koje ćemo reći: nisu nam mile.“ (Propovednik 12: 2.) Naše postojanje je kao cvet, sa lepotom mladosti, preduzimljivošću zrelih godina i dostojanstvom starosti. Ali 80 godina prodju tako brzo. A mi bismo da život iskoristimo u potpunosti, i da izbegnemo realnost onih koji su umrli u 20 godina, a sahranjeni u 80. Proživeti je postao moto za bezbroj mladih na početku 21. veka.

Kada se dostigne taj nivo, pojavljaju se dve dramatične greške: nestrpljivost i nepoznavanje. Zbog ove prve čitav život se doživljava kao trka. Danas želim biti bogat, danas voleti, danas uživati. Tako da se prilikom prvog nezadovoljstva brod napušta i traži nešto bolje, sa intenzivnijim doživljajima. Ipak, to dovodi do izolacije, nestabilnosti i mnogobrojnih frustracija. Porazi se umnožavaju, simptomi depresije rastu, a čovek, kao leptir, leti sa uživanja na uživanje, sa cveta na cvet, neizbežno zaključujući da to nije ono što mu donosi pravo i neuništivo zadovoljstvo. Drugi problem se sastoji iz nepoznavanja našeg bića. Umerenost se ignoriše što dovodi do zloupotrebljavanja životnih snaga koje nisu neiscrpne. Sve se svodi na slepo trčanje za uživanjima po svaku cenu.

Nema sumnje da nam u tome može pomoći samo onaj koji je van naše prolaznosti i koji nas je stvorio kao bića za trajna, istinska uživanja. Njegovo uputstvo za upotrebu je mnogo vrednije od nagadjanja psihologa, filozofa ili duhovnih gurua. Evo kako to On formuliše kroz poruku proroka Jeremije: „Jer znam misli koje imam za vas, misli dobre a ne zle, da vam dam budućnost i nadu.“ Jeremija 29: 11.

Bog ima plan za naš život. Mi nismo stvoreni da zidamo kuće, vozimo kola i zaradjujemo pare. Svaki čovek postoji za nešto mnogo više. Smisao se nalazi u činjenici da imamo slavno poreklo (sinovi smo svevišnjeg Boga), da je naš život u pravom smislu reči ispunjen, bogat, i da se pred nama nalazi budućnost nade.

Dobre misli našeg nebeskog Oca se moraju otkriti istraživanjem. Zato su potrebni meditacija, čitanje Biblije, upoznavanje sa tom predivnom Reči života, kao i neprekidno napredovanje u duhovnim vrednostima. Mase ljudi lutaju jer ne kopaju duboko tražeći bisere istine. Zato je i izjava Peina istinita: „Biblija je knjiga koja se više čitala i manje istraživala od svih knjiga koje su ikada postojale“ . Istinsko stremljenje bića ka istini se može ostvariti jedino kroz holističko vaspitanje koje obuhvata čitavo naše biće, duh, dušu i telo. Vaspitanje koje će nam omogućiti da uvek iznova otkrijemo naš potencijal i dati nam ključ za svakodnevno usmeravanje u dobrom pravcu. A da bi se to ostvarilo potrebno je strpljenje. Nemoguće je sve shvatiti odjednom. Kao što se violina ne može naučiti za petnaest dana, čovek ne može shvatiti svu širinu, visinu i dubinu Božjeg plana ljubavi.

Rezime: Mi smo stvoreni da bismo zauvek živeli život ljubavi. Pravo vaspitanje nam omogućava da iskoristimo taj ogroman potencijal.
Ključna reč: VASPITANJE

Za razmišljanje: Gde se nalaze koreni mog postojanja? Da li sam proizvod slučaja ili postojim sa nekim ciljem?

Bog nas je stvorio sa željom da živimo u prelepim uslovima sa puno oduševljenja i radosti. Prva knjiga Mojsija, poznatog autora izveštaja o stvaranju koji je živeo pre oko 3500 godina (1: 31), izjavljuje da je Bog pogledao na sve što je stvorio i da je sve bilo „veoma dobro“. Upotrebljena reč TOV označava izobilje, ono što je veoma dobro. To mnogo bolje i na potpuno drugačiji način objašnjava pojav idealnih uslova od izraza ’nirvana’, tako popularnog današnjim istraživačima istine. Nirvana izražava poništenje žedji za životom. Ona je stanje ’utrnuća, gašenja lampe, praznine’ što se postiže poništenjem volje. Biblijska istina je pak utemeljena u konkretnom postojanju. Ona o raju ne govori iz filozofske perspektive. Za nju se raj situiše u prošlosti i u budućnosti. Ono što mi doživljavamo danas je nesrećna paranteza. Zato Biblijska vest o našem poreklu nije negacija bilo čega. Bog je stvorio svet, vidljiv, pun dobrote, kao sastavni deo svemira ispunjenog svetlošćšu i istinom.To je realnost koja je hiljadama godina služila kao osnova za društvo oformljeno oko ideja monoteističkih religija. No, mnogo toga je izbilo na površinu, potisnuvši savršen plan našeg Stvoritelja. S jedne strane religija je postala netolerantna, simbol ugnjetavanja. S druge strane došli su evolucija, psihanaliza, ateizam, hedonizam, itd. koji su samo doprineli otudjenju čoveka. Zato je potrebno otkriti večno jevandjelje života u izobilju, zaboravljeno od strane religijskih organizacija i mnogima nepoznato. Prema toj poruci mi ne tražimo naše poreklo u genima gmizavaca i majmuna, već u predivnoj zamisli savršenog Boga, koji ne samo da je stvorio ovaj svet, već nas je „dragovoljno rodio rečju istine, da budemo kao prvina od njegovih stvorenja“, (Jakov 1: 18, prevod arhijerejskog sinoda). Rik Oaren podvlači: „Mnogo pre nego što su vas roditelji začeli, Bog vas je zamislio. On je na vas prvi mislio. Nije sudbina, slučajnost ni sreća što ovog trenutka dišete. Živite zato što vas je Bog želeo stvoriti.“ (1) I ne samo to. Tekst apostola Jakova označava da nas je On zamislio dragovoljno, sa oduševljenjem. Da je on ponosan na nas. I da kroz reč istine želi da postanemo uzor, predmet posmatranja, model za ostale. Da se kroz nas i novo radjanje može videti Njegova prevelika mudrost.

Rezime: Mi smo bića stvorena iz ljubavi

Ključna reč: STVARANJE

(1) Rick Warren, Svrhoviti život, str. 21.

Svet prolazi kroz ogromnu krizu na svim područjima. Najrazvijenije zemlje nisu finansijski i ekonomski doživele ovakve dramatične dogadjaje od 1929. godine i velike depresije. Na nivou ekolologije šest milijardi ljudi ne znaju kako da stanu na put globalnom zagrevanju čovekove sredine. Sante leda se i dalje tope, uragani postaju sve žešći, dok se avioni umnožavaju i vadjenje nafte nastavlja punom parom. Zdravstveno stanje čovečanstva svima zadaje brige. Sida, tuberkuloza, Alzhajmer, pandemije svih vrsta čine da san o sve dužem životu postaje nedostižan. Sam veštački stil egzistencije u okviru zapadnih civilizacija dovodi do toga da je na primer Amerika postala zemlja debelih, a njeni saveznici su na putu da je polako ali sigurno dostignu. Sa druge strane napredovanje vojne industrije nas je dovelo da smo ’industrijalizovali’ masovna ubistva i da je na internacionalnom satu borbe protiv nuklearnog razaranja upravo pet minuta do dvanaet (1) . Velike sile imaju moć da više puta unište čitavu zemlju, ali se sada radja novi problem jer atomsko naoružanje stiže i do manjih država, kao što je to Severna Koreja i Iran. Pitanje je samo kada će mogućnost za uništenje čovečanstva stići u ruke ljudi sa zlim namerama. Spomenimo i osvajanje svemira. Naša bliža okolina je zahvaljujući pedesetogodišnjem istraživanju postala prepuna ’otpadaka’, miliona ostataka od predhodno lansiranih satelita i raketa, koji velikom brzinom kruže oko naše planete i pokazuju da gde god krenemo izvozimo ono što kod nas imamo u izobilju: smeće.

I to nije sve. Postoji očigledna kriza vrednosti. Etika se briše, a svako odlučuje da radi šta mu je drago, bez da razmišlja o potrebama društva ili da svoj život podredi nekom većem, neuništivom smislu postojanja. Hedonizam, želja za uživanjem, svugde prisutna senzualnost, sve je to potisnulo duh samoodricanja. Lični interesi, trka za što većim zaradama, prouzrokuju da za mlade generacije ima sve manje perspektiva. Jednom rečju, ušli smo u period neizvesnosti gde je vrlo teško pronaći dobru vest sa mogućnošću da ona izdrži test vremena.

Već 34 godina sam u kontaktu sa teologijom, granom nauke koja omogućava produbljivanje znanja iz područja vere, istorije i impakta koga verske organizacije mogu imati na ljudsko društvo. U suštini teologija znači ’nauka o Bogu’. Međutim, činjenica je da ona posvećuje sve manje vremena izvoru religijske misli, stvoritelju svemira, a razmišlja vrlo intenzivno o životu i društvu iz ljudske perspektive. Tako se čak analiza osnovnih, temeljnih tekstova religijske misli orijentiše više na lingvistiku, istoriju ili politiku. Lepote Biblije su potisnute i nedostupne masama ljudi, tako da mnogi ostaju totalno ’nepismeni’ na području verovanja. To me navodi da zaključim kako se teolozi ’vrte u krug’, tj. da kriza nije mimoišla ni religiju. Kao što je Hešel to sjajno obrazložio: „Religija ne slabi zbog toga što je bila pobijena, nego zato što je samu sebe eliminisala postavši dosadnom, teškom i komplikovanom.“ (2) Nažalost, malo ko vidi izlaz iz te situacije. To su primetili mnogobrojni posetioci religijskih sastanaka, jer njih ima sve manje. Crkve na zapadu se prazne, dok govor velikodostojnika ima vrlo malo konkretnog impakta na kvalitetu čovekovog života.

A ipak svi očekuju rešenje. Neki smatraju da se ključ za bolji život nalazi u novim naučnim otkrićima. Drugi veruju u izbore i obnavljanje političkih kadrova. Tako se mnogo njih okreću novim idejama, razočarani tradicionalnim objašnjenjima. Oni prihvataju svakojake ideologije, uzdajući se u neku teoriju ili mesiju koji bi preporodio naše jadno društvo. Razlog tome je činjenica da ljudi ne traže prava, istinska rešenja. Oni traže svoja zadovoljstva, bore se za uspeh, daju sve od sebe kako bi posedovali što više, a sve manje postavljaju ona osnovna pitanja koja život znače. I onda prihvataju površne odgovore, zadovoljavajući se koncepcijama koja ne pružaju spokojstvo i mir.

Za mene nema dvoumljenja. Neophodno je promovisati Božanski pogled na čoveka i njegovo postojanje. Rešenje postoji, ali ono nije ljudskog karaktera. Mišljenje i odluke najinteligentnijih stručnjaka na ovoj planeti ne mogu usmeriti čovečanstvo u dobrom pravcu. Svet je previše podeljen, previše zaražen klicom sebičnosti, previše daleko od prave ljubavi, od pravde, slobode i mira, da bi mogao izabrati pravi put.

Božansko rešenje se može predstaviti kao ’život u izobilju’ (3), i o njemu svedoče mnogobrojni tekstovi Biblije.

Koncept života u izobilju otvara ljudskom biću neverovatne perspektive, pružajući stvarnu nadu u dramama svakodnevnice. To je mnogo više nego poruka nade za neku udaljenu, nepristupačnu budućnost.. To je nada pretočena u život, u egzistenciju dobrote, radosti i ljubavi. Kroz inkarnaciju takve vrednosti dobijamo odgovor na 12 najznačajnih pitanja od kojih se nemože uteći i koja imaju izuzetni značaj za osmišljavanje čovekove egzistencije:

1. Odakle dolazim?

2. Koji je razlog mog postojanja?

3. Zašto patnja?

4. Da li se čovek može trajno promeniti na bolje i kako?

5. Kako živeti uravnoteženo i zdravo?

6. Šta se dešava posle smrti?

7. Kako pronaći najbolji bioritam za čoveka i našu planetu?

8. Koji je ispravan pogled na materijalna dobra i novac?

9. Postoji li rešenje za usamljenost?

10. Može li se prebroditi moralna nedoumica savremenog sveta?

11. Mogu li se prave vrednoti očuvati i preneti na sledeće generacije?

12. Kada će zlu doći kraj?

Evo kratkih, sažetih odgovora koje ću u danima koji su pred nama pokušati što detaljnije objasniti (4). Razlog tome je činjenica da bez kvalitetnih stavova po gore navadenim pitanjima čovek ne može pretendovati na vrednu, autentičnu egzistenciju. Sokrat je to iskazao na sledeći način: „Neispitan život nije dostojan življena.“ Doprinesimo i mi obogaćivanju našeg postojanja.

(1)  vidi Bilten naučnika za atomsku fiziku sa univerziteta u Čikagu: http://www.thebulletin.org/content/doomsday-clock/overview)

(2) A. Heshel, Bog u potrazi za čovekom, (Dieu en quête de l’homme), Pariz, Seuil, 1968, str. 9. Originalni tekst: God in search of man, 1955.

(3) Ideja ’život u izobilju’ dolazi od Isusovog govora zapisanog u jevandjelju po Jovanu 10: 10. „Ja dodjoh da imaju život u izobilju.“ Ali to nije jedino mesto gde Isus objašnjava razlog svog dolaska na ovaj svet. Pojam izobilja je zastupljen na gotovo svim stranicama Biblije. Potrebno je posebno insistirati na izveštaju o stvaranju i izrazu ’TOV’ na originalnom, jevrejskom jeziku, (’well-being’ na engleskom, ili ’bien-être’ na francuskom), gde shavtamo da je stvaranje omogućilo čoveku da živi u idealnim uslovima, u izobilju.

(4) Normalno, uz Božju pomoć, „ukoliko živi i zdravi budemo“.