Inspiracija

Došavši po prvi put na svadbu, jedna mala devojčica zapita svoju mamu: “Zašto je mlada obučena u belo?”

„Zato što je belo boja sreće, a ovo je njen najsrećniji dan u životu.“

Devojčica se malo zamisli, pa ponovo postavi pitanje: „A zašto je mladoženja obučen u crno?“

Domovi su često simbol nerazumevanja i konflikta. Roditelji i deca nemaju vremena jedni za druge, tako da kada dodje doba tinejdžerstva, nastaju problemi koje je jako teško rešiti bez čvrstih veza ostvarenih tokom godina detinjstva. Vrlo se redovno dešava da mladi jedva čekaju trenutak kada će imati finansijske mogućnosti da napuste porodično gnezdo. Slična je situacija i sa bračnim drugovima. ’Prilepljenost’ koja je očigledna u početku njihove veze polgano gubi u svom intenzitetu tako da više od jedne trećine brakova doživi brodolom. Statistike Sjedinjenih Američkih država su poražavajuće. U zemlji sa najvećim prosperitetom i zagarantovanom slobodom mišljenja i izražavanja možemo zapaziti i ponašanje koje je u totalnosti udaljeno od onoga što se od slobode može očekivati. Na primer, iako je recimo 2005. godine bilo 2.230.000 svadbi, u isto vreme je ta godina registrovala 847.000 razvoda. Paralelno sa tim prijavljeno je policiji više od 300.000 slučajeva nasilja u porodici, što je oko 950 dnevnih tragedija. Nažalost tokom tih napada 1958 osoba je izgubilo život što je 21.5% od svih ubistva u Americi. Na osnovu toga možemo zaključiti da svakog dana oko 7 osoba izgubi život, dok je oko 1000 njih lakše ili teže provredjeno zbog gnevnog akta koje je njihov bračni drug počinio.

Situacija nije bolja u drugim zemljama zapadnog sveta. Na primer, Amnesty International je 2006. godine izdala izveštaj gde tretira situaciju nasilja nad ženama u Francuskoj jednim od najvećih skandala ljudskih prava. Ona smatra da tolerantnost prema počiniocima ovakvih kriminalnih dela predstavlja aferu koja je umanjila autoritet čitave vlade. Naime, svaka deseta žena trpi nasilje u Francuskoj, a svaki četvrti dan dogodi se jedan smrtni slučaj od tog neprihvatljivog ponašanja.

Koja žalosna slika! Umesto ljubavi mržnja! Umesto spremnosti da se žrtvuje za dobro drugih, eliminisanje! Umesto poštovanja, razumevanja i medjusobnog ohrabrenja, netrpeljivost!

Ipak, iako je nasilje strašno i neprihvatljivo, za rešenje je potrebno više od osudjivanja kriminalnih pojedinaca ili društvenih organizacija. Najbitnija poruka se sastoji iz promovisanja pravih vrednosti, i podsećanja na razlog postojanja porodičnih nukleusa. Evo nekoliko značajnih principa iz knjige o Ruti 1. glave:

1)     Bog je zamislio brak kao mesto mira

Nojemina, žena iz Vitlejema koja je napustila Izrailj i prihvatila Moavske doline kao svoj novi dom, imala je prednost da proslavi svadbene svečanosti svojih sinova. Ali, iako se budućnost predstavljala u najlepšim bojama, bolest je prošla kroz njihov život i odnela muža sa decom. Nojemina odlučuje da sama krene nazad u Vitlejem i predlaže snajama da svoju budućnost ostvare nezavisno od nje, pošto bi bez sumnje bile u mnogo težoj socijalnoj i finansijskoj situaciji kad bi je sledili na njenom putovanju. Prilikom rastanka ona upotrebljava dirljive reči sa željom da ohrabri svoje snaje da krenu u potragu za svojom srećom. Njen blagoslov je veoma značajan pošto podvlači biblijski smisao braka: „Neka Bog učini da nadjete odmor u kući muža svojega.“ (Ruta 1: 9)

Porodice postoje da bi doprinele čovekovom odmoru, njegovom miru. Bog nas je stvorio sa željom da provedemo život sa našim partnerom jer je shvatio da ćemo tako biti srećni. Ta privezanost za biće naših snova nije prvenstveno rezultat vaspitanja, druženja ili kvalitetne lektire. U našem srcu Stvoritelj je usadio klicu ljubavi. Svi hormoni i hemijske reakcije, čitav bioritam našeg bića, kucaju sa željom da ostvarimo plan Onoga koji nas je zamislio sa ljubavlju. „Nije dobro da je čovek sam“, glasila je njegova iskonska izjava. Nažalost, greh je učinio da se previše često želja za ljubavlju pretvori u svakodnevni pakao. Zato je vraćanje ka originalu, zamisli po kojoj bračna veza doprinosi miru, osnova za srećne domove i jako, solidno društvo.

Domovi mogu biti mesto mira jedino ukoliko mir koga Bog daje bude temelj njihovog života, a Isus Hristos svakodnevna inspiracija. Nemojmo nikad zaboraviti: „Uteha i mir proizilaze iz istine. Nemoguće je imati pravi mir, istinsku utehu dok se nalazimo u zabludi.“ (Ellen White, Čežnja vekova, str. 674). Isus Hristos je istina potrebna svim porodicama, a netrpeljivost i nasilje zablude koje absolutno treba eliminisati. Jedino On može preporoditi domove koji tonu u moru sebičnosti, konflikta i nerazumevanja. To je teška opcija, ali vredna truda: „Mir zahteva veliko junaštvo i mnogo teških žrtvovanja. On podrazumeva veće herojstvo nego rat. Da bi se on ostvario potrebna je veća vernost istini i mnogo savršenija čistota savesti.“ (Thomas Merton)

2)     Bog je zamislio brak kao mesto gde se brišu sve razlike.

Ruta na fantastični način objašnjava svojoj svekrvi da je neće ostaviti: Njena izjava je postala program, ideal za mnoge: „Tvoj je narod moj narod, i tvoj je Bog moj Bog.“ (Ruta 1: 16).

Dom je loše mesto za gajenje nacionalističkih ideja, čak i religijske netrpeljivosti. On je škola tolerantnosti, medjusobnog respekta i jedinstvenog pogleda na povezanost svih ljudi u nerazdvojivu celinu. Najbolji kontekst za promociju ljubavi prema Bogi i ljudima je bez sumnje nežna atmosfera u kojoj se srca vežu jedna za drugo i gde nema mesta za podcenjivanje bilo koga. Ako je Bog stvorio ljude jedinstvene, unikate, različite jedne od drugih, zašto bismo mi klasirali ljude i samim tim rušili ideal našeg Stvoritelja?. Filip Luvo (Philippe Louveau) to objašnjava na sledeći način: « Prepoznati bližnjeg kao različitog od nas, a isto toliko vrednog, nije nikad u potpunosti završen posao. Takva dinamičnost kod hrišćana nalazi svoju inspiraciju u Bogu. On je bližnji koji nas prevazilazi u trenutku kada se daje za nas. Samo se u njemu otkriva punina različitosti i identiteta, kao i savršeno prihvatanje i predanost za druge.“

Erik Fuks iz Švajcarske insistira: „Iskustvo koje brak omogućava svakom od supružnika da doživi vezano je za slobodu otkrivenu u poverenju koje on dobija od svog partnera. Tu se seksualnost otkriva kroz oslobadjanje od straha i strepnje, omogućavajući da se kroz telo izrazi radost i nežnost, zadovoljstvo i kompatibilnost. Sigurno je da čitav život nije dovoljan da se istraži taj put slobode. U suštini, sloboda označava istinsko priznavanje partnera, ne u statičkom smislu, takav kakav je, već u dinamičkom, to jest takav kakav će biti kroz progresivno izražavanje ličnih potencijalnih bogatstava. Sloboda je dakle nerazdvojiva od pozitivne budućnosti bračnog druga i zajedničkog projekta.“ (Erich Fuchs, Le désir et la tendresse, Ženeva, Labor et Fides, 1979, str. 249.) Iz toga proizilazi da će osoba iz bračne zajednice ne samo prihvatiti svog partnera takvog kakav je, sa svim njegovim različitostima, već će mu omogućiti da postane ono što još nije, a što može postati kroz odnos ljubavi, respekta i razumevanja.

Sigurni smo da kada bi iz domova nestalo rasizma, nacionalizma, seksualnog nasilja, ili bilo koje druge perverznosti, i kada bi principi Biblijske tolerantnosti došli do izražaja, naše društvo bi doživelo istinski preobražaj. Sva ova neprihvatljiva ponašanja nalaze svoj koren u neuravnoteženim porodicama.

3)     Bog je zamislio brak kao mesto za vernost kojoj nema kraja

Ruta odlučuje da se angažuje, ali u isto vreme opisuje kako zamišlja nivo povezanosti sa Nojeminom. Tu se ne radi samo o izražavanju spremnosti na druženje, ili o klasičnom obećanju „i u dobru i u zlu“, bez da se o tome u suštini misli. Danas možete čuti hiljade mladenaca koji bezbrižno izjavljuju koliko će podržavati jedni druge, a u isto vreme više razmišljaju o njihovoj fotogeničnosti nego o pravom značenju onoga što su izgovorili. Reči Rute stavljaju vernost u centar veze ljubavi: „Samo će me smrt od tebe rastaviti.“ (Ruta 1: 16.)

Ciceron je rekao: „Nema ničeg plemenitijeg, ničeg dostojnijeg poštovanja od vernosti. Vernost i istina su najsvetija ostvarenja i vrednosti ljudskog bića.“ U tom smislu Ruta, čije ime znači prijateljstvo, postavlja princip vredan za prava prijateljstva, i u širem smislu za sve bračne drugove. Rastavljanja nema. Ili tačnije rečeno, jedino smrt rastavlja. Apostol Pavle nas podseća: „Ljubav nikad ne prestaje“. (1. Korinćanima 13: 8.) To znači da prava ljubav nikada ne razmišlja o razvodu kao o vrednoj opciji. Ona sve snosi i svemu se nada. Ona ljubi, jer ne može samu sebe negirati.

Da li time umanjujemo slobodu osoba da same odluče o svojoj budućnosti? Ni u kom slučaju. „Sve mi je slobodno“, kaže apostol, ali sve nije na korist.“ (1. Korinćanima 6: 12) Tačno je da prekršaj 7. zapovesti i fizičko nasilje stvaraju kontekst koji je suprotan normalnom, dostojanstvenom načinu života. Što se tiče samog fizičkog maltretiranja, zakoni u demokratskim zemljama su nedvosmisleni: Nema tolerancije za one koji podignu ruku na svog bračnog druga. Izbiti nekoga nema nikakve veze sa hrišćanstvom i to je nedopustvo. Savetujemo svima koji se nalaze u takvim situacijama da napuste nehrišćansku, nehumanu atmosferu njihovih domova. Sa druge strane preljuba zahteva mnogo više dubokog razmišljanja i delovanja uz molivu i ljubav. Iako Biblija daje pravo na razvod u slučaju nemoralnog odnosa sa trećom osobom, blagoslovi su ogromni za one koji su razumeli snagu oproštenja i okrenuli novu stranicu pod novim uslovima. Prema tome u slučaju preljube ili fizičkog nasilja prepuštamo svakom pojedincu da odluči prema svojoj savesti, jer mu to i Biblija omogućava. Naše insistiranje ide više u pravcu ’nekompatibilnosti’ osoba za zajednički život. I zato čvrsto verujemo da nije moguće promovisati razvod a u isto vreme smatrati da je to u skladu sa Božanskom porukom zapisanom u Bibliji.

Dragi prijatelji, ko će u ovom haotičnom svetu stati na stranu familija? Ko će promovisati prave vrednosti i podsetiti nas na razlog postojanja porodica, ukoliko to ne budemo mi? Živimo ono što verujemo. I posvetimo više vremena našim porodicama. Negujmo ljubav, jer ničeg lošeg iz ljubavi ne može doći. Negujmo kvalitetne odnose sa svim članovima našeg doma. I neka poruka našeg života bude dostojna Onoga čije ime nosimo. Neka naši porodice budu simbol mira, jedinstva i vernosti.

Pre više godina upoznao sam jednu stariju ženu koju sam zapamtio samo po jednoj stvari: ta osoba nikada nije bila zadovoljna. Kada bih je negde sreo, imao sam običaj da je pitam: ’kako ste, gospodjo?’. Ubrzo sam primetio da ona nikada nije rekla: ’puno hvala, dobro je’. Čim bi je zapitao, iz njenih usta bi krenula bujica žalbi, kritika i žučnih objašnjenja, uz naglašavanje svega što nije funkcionisalo kako valja.

Dok sam je tako slušao zaključio sam da, bez obzira na način komuniciranja, rezultat je uvek bio isti. Tako da sam na kraju odlučio da je i ne pitam kako se oseća. Za divno čudo ona je i dalje nastavila sa svojom pričom prepunom negativnosti. Početak naših razgovora je bio vrlo zanimljiv. To bi zvučalo otprilike ovako:

„Dobar dan gospodjo!“

„Dobar dan gospodine!… O, da znate kako mi je loše…“

Stav ove žene mi je ostao duboko urezan u sećanju. Nisam mogao da zaključim da li se radilo o strahu, razočarenju ili gorčini. Jedno je ipak bilo sigurno: čvrsto sam odlučio da ne sledim njen primer.

U tom smislu vam želim predstaviti poemu jednog francuskog pisca i spikera, po imenu Pjer Dak (Pierre Dac). On je ostao zapamćen po svojim radio intervencijama iz Londona za dobro organizovanje otpora fašizmu tokom 2. svetskog rata. Njegove poruke nam potvrdjuju nerazumnost gundjanja:

Nikad zadovoljni

Ljudi koji nikada nisu zadovoljni kako se stvari odvijaju u njihovom životu,
To su oni koji se stalno žale da sve ide loše kada sve nije dovoljno dobro;

Koji, kada sve nije tako loše,
Ne prestaju da se žale kako sve nije vrlo dobro;

Koji, kada je sve vrlo dobro,
Ne prestaju da se žale kako sve nije odlično;

Koji, kada je sve odlično,
Ne prestaju da se žale kako sve nije izuzetno;

Koji, kada je sve izuzetno,
Ne prestaju da se žale kako sve nije savršeno;

Koji, kada je sve savršeno,
Izjavljuju da pojam idealnog ne postoji na ovom svetu;

Koji, kada imaju sve što žele,
Smatraju da nemaju sve o čemu sanjaju;

Koji, kada imaju sve što žele i sve što su sanjali,
Padaju u depresiju,
Jer više nemaju ničega za čim bi čeznuli i što bi ih oduševilo.

Pierre Dac (1893 – 1975)

 Zar ovakvo razmišljanje nije povezano sa biblijskim istinama? Mnogi njeni pisci insistiraju da Božja deca, zbog njihove uske povezanosti sa nebom, dobijaju sve što im je potrebno za srećan život? 23. psalam ne opisuje idilu koja se samo sastoji od lepog poetskog izražavanja, bez povezanosti sa svakodnevnim životom. Kada car David izjavljuje: „Ništa mi neće nedostajati“, to je više nego realnost, to je nepokolebljiva orijentacija čitavog bića. To će naglasiti i apostol Pavle: „Koji (Bog), dakle, svog sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s Njim sve ne daruje?“ Onaj koji je sve dobio prirodno i spontano će izjaviti da mu ništa ne nedostaje. I zato se u njegovom načinu ponašanja i izražavanja ne može pronaći ni trunka nezadovoljstva. (Jakov 1: 2).

Kažimo pošteno: Koga još mogu oduševiti nezadovoljni ljudi? Šta mi imamo da pružimo ovome svetu ukoliko smo poznati kao komplikovane osobe, tzv. ’gundjala’? Jevandjelje je radosna vest i pobožni ljudi će širiti zadovoljstvo novog života koga su pronašli u druženju sa Isusom Hristom.

^„A dalje, braćo, radujte se, savršujte se, utešavajte se, jednako mislite, mir imajte: i Bog ljubavi i mira biće s vama.“ Filibljanima 2: 14.