Inspiracija

Žan Luk Marion, (Jean-Luc Marion), profesor filozofije na Čikaškom univerzitetu (University of Chicago), odao je počast velikanima katoličke misli 20. veka, Jovanu Pavlu II i Kardinalu Lustiger-u. Kao jedan od najzačanijih savremenih analitičara religije, on je podvukao ogroman dobrinos njihovih tekstova, govora i delovanja. Osim toga, iskoristio je priliku da spomene i suštinu vrednosti koje crkva prenosi svetu. Nema sumnje da će njegov način izražavanja inspirisati sve, bez obzira na njihovo opredeljenje:

„Hrišćani ne bi trebalo da se prvenstveno brinu za crkvu, nego za Hrista. Reforme crkvenih institucija u sebi nemaju nikakvog značaja, osim onog negativnog, ali realnog, koji se sastoji iz smanjenja institucionalnih prepreka za otkrivanje i prenošenje Hristove ljubavi. Sve ostalo je značajno samo za religijske posmatrače, sociologe religijske stvarnosti i duhovne birokrate. Hrišćani se moraju prvo zainteresovati za Hrista, jer se nehrišćani interesuju posebno za crkvu.“ Jean-Luc Marion, Le Monde, 12. 08. 2007.

Često zaboravljamo da religijske institucije ne mogu voditi biznis kao i ostale organizacije. One su jedinstvene u svojim ciljevima i strukturi. Smisao njihovog postojanja ne leži u statistikama, autoritetu, sakupljenom novcu ili lepim, poučnim govorima. One postoje da bi ukazale na Isusa Hrista.

Iz gore navedenog proizilazi da je crkvena reforma mnogo manje vredna od stavljanja Isusa Hrista u centar zbivanja. U suštini, najbolja reforma crkve predstavlja smanjenje svega što je ljudsko i jačanje onoga što dolazi odozgo, kao božanski dar. Transcendentalni aspekt hrišćanske poruke je dakle značajniji od iminentnog impliciranja u ovozemaljske poslove. Impliciranje bi više trebalo predstavljati posledicu druženja sa Hristom. Zbližiti čoveka s Bogom, to bi bio put do prave reforme crkvenih institucija.

Igre svetla koje se često vide po koncertima, pretstavljaju interesantnu ilustraciju transformacije crkve: na bini istorije, pred pogledima miliona ljudi i žena iz različitih generacija, zapažamo postepeno gašenje ovozemaljskog, a sve veću izrazitost nebeskog.

Šta ćemo sa nehrišćanima koji se posebno interesuju za crkvu? Moramo priznati da oni to rade zato što dobro poznaju čovekovu prirodu i očekuju promene. Prema njima, ako je Hristos stvarno vredan pažnje, onda će njegov uticaj postati vidljiv na onima koji slede njegovo učenje. Zato je neophodna autentičnost hrišćana kao potvrda da se principi Biblije mogu prevesti u svakodnevni život i doneti rezultate vredne poštovanja.

Dragi hrišćani, Isus Hristos ne pripada samo nama. On pripada čovečanstvu. Mi smo samo njegovi predstavnici. Ali, iako nemamo ekskluzivnost, kopirajt na ličnost našeg osnivača, bez Njega ostajemo siročad. Bez njega je sve uzalud. Izgubiti Hrista, udaljiti se od njega, to znači izgubiti naš identitet.

„Tražite Gospoda, dok se može naći. Prizivajte ga, dokle je blizu. Neka čovek bez Boga ostavi svoj put i nepravednik misli svoje. I neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na njega, i ka Bogu našemu, jer prašta mnogo.“ Isaija 55: 7.

Blago se nalazi samo u dubini, posle istrajnog traženja. Biseri se ne bacaju po ulici, ni svinjama, ni ljudima. Ne postoji mogućnost da će neko razumeti duboku biblijsku poruku njenim povremenim dvominutnim čitanjem. To je isto toliko očigledno kao i činjenica da niko ne može shvatiti kompjuterske nauke samom činjenicom da svakodnevno skida elektronsku poštu sa Interneta.

Predstavljajući jedan Luterov komentar iz Rimljanima poslanice prve glave želim uputiti poziv hrišćanima da kopaju duboko. Potrebni su nam jako dobri poznavaoci Biblijskih blaga. Mladi tu mogu jako pomoći. Umesto da se zadovoljavamo bezvrednim ciljevima koga nam društvo pruža, krenimo u potragu za skrivenim riznicama koju je nebo stavilo tako blizu nas. Evo kako je Luter otkrio vrata raja u Rimljanima poslanici. Zašto to ne bi bio slučaj sa nama?

« Očaran sam bio željom i prepun revnosti da upoznam Pavla u poslanici Rimljanima, ali je za mene jedna jedina reč iz prve glave do tada predstavljala prepreku: „Pravda Božja se otkriva u jevandjelju“. U suštini, mrzeo sam izraz ’pravda Božja’ koga sam razumeo filozofski, prema iskustvima i običajima svih profesora, kao formalnu ili aktivnu pravdu, kroz koju je Bog pravedan i osudjuje neprevednog grešnika.

Iako sam kao kaludjer živeo besprekoran život, osećao sam da sam grešnik pred Bogom sa ektremno uznemirenom savešću. Nisam je mogao umiriti mojim stavom pozitivnosti. Ja nisam voleo, drugim rečima ja sam mrzio pravednog Boga koji kažnjava grešnike, i tajno, gotovo proklinjajući, u svakom slučaju sa velikim gundjanjem, ja sam se ljutio na Boga i govorio: „Kao da, osim svega, nije dovoljno da jadni grešnici, izgubljeni za večnost kroz prvi Adamov greh, budu maltretirani svakom tragedijom kroz zakon dekaloga, nego da se još dodaje muka na muku kroz jevandjelje i kroz njegovu poruku gde se On ophodi sa nama sa pravdom i gnjevom!“ Tako sam besnio sa srdnjom i uznemirenom savešću. Ipak, borio sam se sa Pavlom na tom mestu uz dosadjivanje, tražeći iz sveg srca da znam šta je Pavle želeo.

Dok na kraju, kroz Božju milost, proučavajući danju i noću, nisam obratio pažnju na kontekst i povezanost reči na sledeći način: ’U njemu (jevandjelju) se otkriva pravda Božja, kao što je pisano, ’pravednik će od vere živ biti’. Tada sam počeo da razumem da je pravda Božja sredstvo preko koga pravednik živi kroz dar Božji, tačnije kroz veru. I značenje je bilo sledeće: pravda Božja je otkrivena kroz jevandjelje, tj. pasivna pravda sa kojom nas milostivi Bog opravdava verom, kao što je pisano „Onaj, koji je kroz veru pravednik, živeće“.

Tu sam osetio da sam bio nanovo rodjen i da sam ušao u sam raj kroz širom otvorena vrata. I tu mi se otkrilo jedno potpuno drugačije lice čitavog Svetog Pisma. Prolazio sam kroz njegove tekstove prisećajući se detalja iz mog pamćenja. Takodje sam zapazio analogiju sa drugim izrazima, kao na primer, Božje delo, kao ono što Bog čini za nas, sila Božja, sa kojom nas On čini sposobnim, kvalifikovanim, mudrost Božja, spasenje Božje, slava Božja.

I, isto toliko kolika je jaka bila moja mržnja prema tom izrazu, sada sam uzdizao sa ljubavlju tu preslatku reč ’pravda Božja’. U pravom smislu te reči, to mesto kod apostola Pavla su za mene bila vrata raja.“

Martin Luter, iz predgovora njegovih kompletnih dela na Latinskom jeziku, 1545.

Jednoga dana proizvodjač olovke je govorio olovci pre nego da je stavi u njenu kutiju:

Postoje 5 stvari koje treba da znaš pre nego što te pošaljem u svet. Seti se toga uvek i ti ćeš postati izvanredna olovka.

1. Možeš učiniti velike stvari pod uslovom da dozvoliš da budeš vodjena nečijom rukom.
2. S vremena na vreme moraćeš podnositi bolna oštrenja, ali je to potrebno ako želiš da budeš kvalitetno sredstvo za pisanje.
3. Onaj koji te drži u svojoj ruci može ispraviti sve greške koje si napravila.
4. Tvoj najzačajniji deo je tvoja unutrašnjost, tvoje srce.
5. Neovisno o uslovima, moraš nastaviti sa pisanjem. Ostavi uvek trag na svim površinama.

Stavi sebe na mesto olovke. Nikada ne zaboravi ovih 5 pravila i ti ćeš postati izvanredna osoba.

1. Možeš učiniti velike stvari ali pod uslovom da te Bog drži u svojoj ruci. Psalam 139: 10; Isaija 41: 10 „Ruka koja drži svetove i koja održava u savršenom redu i u neprestanoj aktivnosti sve u svemiru, je takodje ruka koja je bila prikovana na krstu.“ EGW, Vaspitanje, str. 129.
2. S vremena na vreme moraćeš podneti bolna oštrenja, prolazeći kroz razne probleme. To će ti pomoći da postaneš jača osoba. Takodje ćeš omogućiti drugima da iskoriste tvoje talente. Priče 3: 11. 12; Jevrejima 12: 5. 11; 1. Petrova 4: 12; Jov 5: 17.
3. Kada si u Njegovoj ruci, Gospod je u mogućnosti da ispravi sve tvoje greške. To je dobra prilika za tvoj duhovni rast. Priče 24: 16; Filibljanima 3: 12. 13.
4. Tvoje srce je najbitnije. Priče 4: 23; 1. Samuilova 16: 7; 1. Petrova 3: 4. 
5. Milo na kom mestu da se nadješ, trebaš ostaviti tvoj trag. Bez obzira koji su uslovi, ti trebaš odsjajivati Hrista i služiti mu. Priče 11: 1; Matej 5: 13. 14.

Onaj koji seje kraj voda je onaj koji pomaže svuda gde je to potrebno. To nikada neće osiromašiti, jer onaj koji seje obilno će takodje požnjeti obilno.“ EGW, Vaspitanje, str. 106. 107.

Mi svi ličimo na olovku.

Stvoreni smo za jedan poseban i jedinstven cilj.

Stvoreni smo da učinimo velike stvari.

Adaptacija teksta iz knjige „Like the Flowing River“, Paulo Coelho

Pitanje: Da li hrišćani imaju pravo na uživanje? Isus je rekao: „Ako ko hoće biti moj učenik, neka se odreče sebe, uzme krst svoj i ide za mnom.“ Da li je sve na ovom svetu odricanje?

Odgovor: Mnogi ljudi su pronašli smisao svog života u žrtvi i odricanju. Spomenimo Majku Terezu ili Abbé Pierre iz Francuske. Mnogi su sve ostavili kako bi se predali u službi za ljude u nevolji. Poznajem jednog čoveka koji je bio inžinjer, završio čuvenu francusku nacionalnu školu administracije (ENA) i na kraju sve napustio kako bi postao sastavni deo jednog kaludjerskog reda. Više je volio da pravi sir sa monasima i da živi u službi za druge nego da ubitačnim ritmom radi za lični uspeh i slavu.

Ipak, rešenje se ne nalazi jedino u odricanju. Predanje Bogu zahteva umiranje grehu i telesnom životu, ali to ne znači da svi moraju napustiti svoj dom, karijeru, i početi upražnjavati principe asketa koji su u želji da dostignu odredjen nivo savršenstva mučili svoje telo. Sam Buda je napomenuo svojim učenicima da postoje dva ekstrema: „Sa jedne strane popuštanje samom sebi, što je nedostojno, uzaludno i odgovara samo onima koji su okrenuti ka svetu; i sa druge strane mučenje samog sebe, što je bolno, nepotrebno i beskorisno.“ (Propoved iz Benaresa). On je jako daleko otišao u svojoj askezi, mučeći svoje telo više nego mnogi drugi istraživači istine. Šest godina je gladovao i priznaje da je kožom stomaka dodirnuo svoju kičmu. Ipak je shvatio da mučenje ne vodi nirvani.

Bog za nas želi uravnotežen život. Jer sve na ovom svetu nije mučenje. Zamisao Stvoritelja je da mi uživamo. Zlo je pokvarilo prvobitni Božji plan, ali je hrišćanstvo kroz vekove još više iskomplikovalo čitavu realnost stavljajući nepotrebne terete na čovekova pleća. Mnogi iskreni hrišćani shvataju da ih njihova duhovna tradicija uči da uživanja nisu dobra i da je ideal dostići nivo gde su sva zadovoljstva ukinuta. Kada čitate Svetog Avgustina ili Tomu Akvinskog upravo možete videti koliko je hrišćanstvo izvitoperilo samu Bibliju i Hristovu nauku. Prema takvoj tradiciji i seks je sastavni deo uživanja, te se preko njega prenosi takozvani Adamov greh. Takvo razmišljanje je dovelo do koncepta da se ljubav vodi samo kada se prave deca, tj. kao akt oplodjavanja. A to ne piše u Bibliji. Ona naprotiv kaže: ‘Blagosloven da je izvor tvoj, i veseli se ženom mladosti svoje; Neka ti je kao košuta mila i kao srna ljupka; dojke njene neka te opijaju u svako doba, u ljubavi njenoj posrći jednako. A zašto bi, sine, posrtao za tuđinkom i golio nedra tuđoj?“ Price 5: 18 – 20. Iz ovoga teksta proizilazi da je posrtanje zbog ljubavi biblijski princip. Opijenost, uživanje je dakle normalna pojava koja je na slavu i čast našeg Stvoritelja.

Biblija uči da je Bog stvorio čoveka u savršenom i estetski prelepom svetu i da je Njegov plan bio da čovek može uživati kao slobodno stvorenje u idealnim uslovima. Ukoliko uživanja nisu bitna, zašto estetika? Zašto sklad i harmonija u svim opisima nove zemlje? Osim toga, ako ćemo na nebu uživati, zašto danas to nije dobro?

Čak i posle pada u greh, Bog želi omogućiti čoveku da provede prijatne trenutke na ovoj dolini suza. Problem nije uživanje, već pokretač koji dovodi do toga. Upotrebimo izraz Avgustina. On kaže da su “dve ljubavi gradile dva grada: ljubav za sebe koja ne misli na druge, i ljubav za druge koja ne misli na sebe. Ljubav za sebe je sazidala Vavilon, a ljubav za druge je sazidala Jerusalim.” Prema njemu dakle postoje dve različite ljubavi: 1. sebična ljubav i 2. altruistička, nesebična ljubav, okrenuta drugima. Prema tome, ukoliko ja radim nešto iz čiste, božanske ljubavi, onda će i posledica delovanja te ljubavi biti ono pravo, istinsko uživanje.

Evo nekoliko primera iz Biblije.

Psalam 1: 2 “Nego mu je omilio zakon Božji i o zakonu njegovu razmišlja dan i noć”. Izraz na jevrejskom za ‘omilio’ je hefetz, uzivanje, zadovoljstvo, na eng. ‘pleasure’. KJV prevodi, “but his delight is in the law of the Lord”.

Malahija 3: 12 “I zvaće vas blaženim svi narodi, jer ćete biti zemlja mila” Isti izraz je upotrebljen, hefetz. KJV prevodi sa: “And all nations shall call you blessed: for ye shall be a delightsome land, said the LORD of hosts”. Bukvalno mogli bismo da prevedemo: jer ćete biti zemlja uživanja. (Pa ako je hrišćanstvo samo maltretiranje i uskraćivanje, koga će to još privući?)

Propovednik 11: 9. 10. i 12: 1 – 2. “Raduj se mladiću… pre nego dodju godine za koje ćeš reći: nisu mi mile” Isti izraz, koji znači “Godine za koje ćeš reći: nema zadovoljstva.”

Ako imate prilike da porazgovarate sa Jevrejima koji dobro poznaju njihovu tradiciju, zaključićete da je u njihovom pogledu na svet uživanje svugde prisutno. U hrani, seksu, znanju, trgovini, itd. Na primer, rabini koji su bili naši profesori u Strasburgu su nam napomenuli da je subota (petak veče i subota po podne) najbolje vreme za seks. Što se tiče hrane, mogu potvrditi, iako sam vegetarijanac, da kosher ishrana nije samo jesti meso bez krvi, nego jesti najkvalitetniju hranu, odabranu i potrvdjenu kao takvu od strane rabina. Mi njihov stav ne želimo uzeti kao kriterijum za nas, vec samo kao ilustraciju da oni koji su dobri poznavaoci Starog Zaveta shvataju egzistenciju na planeti Zemlji ne samo kao niz dana u kojima ima odricanja, već i kao život koji se doživljava kao blagoslov Božje dobrote.

Gde je onda problem? Problem nije u uživanju. Prava ljubav, koja dolazi od Boga donosi kao obaveznu i trajnu posledicu uživanje. Problem je u grešnim željama. Ukoliko je greh prekid odnosa sa Bogom, grešna želja je ona koja me stavlja u centar svemira, gde ja sam odlučujem šta je dobro, a šta zlo. U tom slučaju i ljubav prema mojoj ženi postaje sebičnost.

Mora se priznati da je crta koja rastavlja dobro od zla često vrlo uska. Mi ne provodimo čitav život samo u službi za druge. To nije ni Isus radio. Rekao je svojim ucenicima („Dodjite na stranu i odmorite se“). U mom životu imam vremena za ukusno jelo, prijatnu šetnju itd. i za moje bližnje. Evo još jedne ilustracije kroz koju ćemo dovedesti argument do absurda. Zamislite da svi kao Majka Tereza odluče da služe drugima. To bi značilo da će svi prestati da rade i biti u nemogućnosti da svojom proizvodnjom doprinesu bogatstvu njihove zemlje. Da li će to rešiti problem naše planete? Kada bi to bilo moguće, već bi se znalo.

Dakle, ljubi bližnjega svojega kao samog sebe je Božanski stav. Bog je najbitniji, zatim dolazi bližnji, ali ja ne smem zapostaviti sebe, jer sam slika mog stvoritelja, i dok god živim na uravnotežen način, ja sam blagoslov.

Božanska poruka svetu je prelepa, i to me oduševljava po pitanju onoga što mi prenosimo drugima: Mi širimo radosnu vest, vest mira, dobrote, ljubavi, nade, i uravnoteženosti.

Na kraju, da citiram jednog mog profesora komparativne religije. On je rekao pre jedno 30 godina: „Ako su uživanja greh, onda su Budisti u pravu“. Smatram da je taj profesor znao šta priča. U Budizmu postoje 4 velike istine, gde se vrlo dobro objašnjava da sva patnja dolazi zbog čovekove želje. Mi se se sa njima uopšte ne slazemo. Kada oni kažu: ’sve je patnja’, to uopšte nije tačno. Ima tako dobrih stvari na ovoj zemlji. Pročitajte Put Hristu, prvo poglavlje pa ćete videti da se na svakom cvetu otkriva Božja ljubav, i da uprkos hiljada godina zla, priroda još uvek govori o svom Tvorcu. Kada oni kažu: „Želja je loša“, mi to ne prihvatamo. Grešna želja je loša. Ali Bog ne želi da hrišćani postanu neosetljivi roboti, vec skladne, uravnotežene ličnosti koje znaju da uživaju u stvarima koje u sebi sadrže prave vrednosti.

„Religija je prevazidjena“, ponavljali su moji profesori iz gimnazije tokom 70-tih godina prošlog veka. Tito je još bio živ, ateizam zvanični pogled na svet, a vernici gradjani poslednjeg reda. Prema mome sećanju, argumentacija je bila sledeća: Marks je upotrebljavao Fojerbahovu filozofiju (Ludwig Feuerbach) da pokaže kako je religija pobijena. Usput su dodali da je ona opijum naroda i da pomaže podčinjavanju radničke klase vladajućim interesima, uspavljujući potlačene ljude kroz promociju carstva božjeg „gde pravda živi“. Da bi se neko kvalifikovao za savršeni svet koji dolazi bilo je potrebno da prihvati nepravde na ovoj zemlji kao ’laku, sadašnju brigu’. Tako je i sam pojam Boga predstavljen kao invencija ljudi. Veličanje Boga je zamenjeno veličanjem čoveka. Umesto Biblijskog izraza „Slava na visini Bogu“, ponavljao se refren: „Čovek, kako to gordo zvuči!“

Marksa sam čitao, ali nisam lično imao prilike da budem upoznat sa Fojerbahovim spisima. Stekao sam utisak na osnovu nekoliko citata u našim udžbenicima da je on bio ’antiteistički’ nastrojen, sa velikim protivljenjem prema svemu što sačinjava religijske vrednosti. Zato me je duboko iznenadilo kada sam u njegovoj knjizi „Suština hrišćanstva“ (Das Wesen des Christentums) shvatio da je on bio mnogo pomirljiviji prema Isusu Hristu nego što to zvuči na prvi pogled. Evo jednog od njegovih interesantnih argumenata gde on brani svoj stav:

„Kritike bez logičnosti i bez respekta koje su upućene protiv moje knjige od njenog izdanja do danas me nisu iznenadile, jer drugo nisam ni očekivao; iskreno rečeno, drugo nisam mogao očekivati. U suštini, stavio sam protiv mene i Boga i čitav svet. Smelo sam izjavio od samog početka da je hrišćanstvo imalo svoju klasičnu epohu, i da je jedino ta klasična verziija, tj. velika i istinita, dostojna analiziranja. Da, s druge strane, jadna i lažna verzija treba biti prepuštena komediji i satiri. Zato sam naglašavao da, ukoliko hrišćanstvo želim shvatiti kao predmet dostojan izučavanja, onda ću biti obavezan da eliminišem moderno hrišćanstvo, razvodnjeno, puno ugodnosti, epikurijansko, koketno i bez karaktera, i da odem unazad u vreme kada Hristova verenica, još uvek nevina, neopoganjena i čista, nije prihvatila da trnov venac svog nebeskog verenika zameni ružama i mirtama paganske Venere. Moram otići u ta vremena gde je Hristova verenica bila siromašna ovozemaljskim blagom, ali bogata i srećna u uživanju tajni natprirodne ljubavi.“ (Ludwig Feuerbach, L’essence du Christianisme, Paris, Librairie Internationale, 1864, Préface, p. I.)

Ovaj odlomak razjašnjuje mnogo toga. Ne, Fojerbach nije bio protiv Isusa Hrista. On je istupao protiv jadne i bedne kopije hrišćanstva koju njegovi sledbenici predstavljaju svetu. Iako autori savremenog hrišćanstva to neće priznati, po tom pitanju nema diskusije. Tako na pr. gospodin Andreyev u svojoj knjizi ’Apologetska pravoslavna teologija’ (Orthodox Apologetic Theology) pogrešno klasira nemačkog filozofa: „Za Fojerbaha, hrišćanstvo je sistem ili pogled na svet za koji spoljašnji svet sa svim svojim zakonima prirode nema nikakvo značenje. Sledstveno tome, za njega je hrišćanstvo neprijateljski nastrojeno prema razumu, znanju, nauci, društvenom životu i svakoj vrsti napretka: društvenom, naučnom, političkom, ekonomskom, itd. Fojerbahovo učenje prodire u marksizam i, kroz njega, u boljševički komunizam, na taj način postavši državna ne-religija Sovjetske Rusije.“ (I. M. Andreyev, Brotherhood Press, 1995; (pp. 155-164.) Očigledno je da pravo hrišćanstvo nije neprijateljski rastrojeno prema razumu. Problem sa razumom ima moderna verzija Hristove nauke koja sa originalom nema puno sličnosti i koja je stvorila tako puno kontradikcija uvodjenjem ljudskih tradicija. Sadašnji pogled na svet baziran na interpretaciji Hristove nauke je stvarno razvodnjen i bez karaktera, a klasična verzija i dalje ostaje ’velika i istinita’.

Hrišćanstvo nije pobijeno. Ono samo pruža ružnu sliku jer je napustilo Isusa Hrista. Udaljujući se od Isusa Hrista, ono se pretvara u komediju. A kako da to ne bude komedija kada se u ime Hrista vode ratovi, zaradjuje ogromni novac, pljačkaju siromašni, Biblija dovodi u kontradikciju, prihvata se sve i živi život egoizma totalno udaljen od ponizne službe samoga Hrista za dobro svakog čoveka.

Ako pažljivo promatramo razmišljanja ljudi o impaktu modernog hrišćanstva, zaključićemo da Fojerbah nije usamljen. Postoji jedna konstantna realnost koju mnogi podvlače. Zbog ograničenog vremena i prostora spomenimo samo dva poznata autora iz čitavog niza jasnih svedoka degradacije hrišćanstva iz koga je Hristos eliminisan.

Vratimo se za kratko u 18. vek. Mnogi stavljaju Voltera (Voltaire) u protivnike religije. Kao jedan od glavnih mislioca veka prosvećenosti predstavili su ga kao onoga koji se svim snagama trudi da obezvredi hrišćanstvo. Tako su mnogi spominjali trijumf kada je na mestu gde je on prebivao posle njegove smrti otvoreno Biblisjko inostrano društvo. Ipak, Volter je pogrešno predstavljen. On nije govorio protiv Hrista, već protiv izvitoperenosti njegovih naslednika. Slično Fojerbahu on je rekao: „Obožavanje Boga je izvor svakog dobra, dok su rasprave o dogmama izvor svakog zla. Izbacite iz Isusovog morala sva teološka ništavila, i on će ostati božanski. Radi se o dijamantu prekrivenom blatom i smećem.“ Voltaire, Kompletna dela, Razni spisi, br. 6. 1768’1769 (Oeuvres Completes, Melanges).

Moramo priznati da ima previše smeća medju medju vrednostima koje hrišćani rutinski ispovedaju i bez razmišljanja prenose kao osnovu njihovog verovanja. Preispitati sve iz perspektive Biblije bi omogućilo sledbenicima Nazarećanina da postanu sličniji svome osnivaču. 349 različitih veroispovesti, koliko ih trenutno ima u svetskom savezu crkava, bi dale sliku jedinstva dostojnog Onoga koji se za to jedinstvo molio svome Ocu.

Dodjimo ponovo u 21. vek, spomenuvši knjigu francuskog autora po imenu Gérard Mordillat, (sa koautorom Jérôme Prieur), Isus bez Isusa (Jésus sans Jésus), Seuil 2008. On je postao poznat po seriji televizijskih emisija Corpus Christi u kojoj nije bio tako nežan sa Hristom ni sa Biblijom. Njegova poznata izjava: ’Prvi hrišćani su čekali Carstvo, a stigla je Crkva’ pokazuju kakvo mišljenje ima o naslednicima Isusa Hrista. Evo jednog od njegovih stavova:

„Sa tim datumom (razorenjem jerusalimskog hrama) počinje hrišćanska istorija. Godina 1 hrišćanstva nalazi svoje korene upravo u tom dogadjaju. Hrišćanstvo se od tada udaljuje od judaizma. Posledice će biti dramatične i osećaju se još danas… Ipak Isus nije promovisao nijednu drugu drugu religiju van judaizma, a sigurno ne rimsku religiju, religiju svojih mučenika.“

Što budemo udaljeniji od Isusa Hrista, to će religijski svet biti podeljeniji. Zato je za nas pojam pravog, velikog i istinitog hrišćanstva vezan za period od Isusove službe u Palestini do 70. godine naše ere.

Isti model degradacije se zapaža i u Judaizmu u doba Isusa Hrista. Setimo se neverovatno oštrog teksta zapisanog u jevandjelju po Mateju: „Tada Isus reče k narodu i učenicima svojim govoreći: Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali šta oni čine ne činite; jer govore a ne čine. Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate… Vođe slepe koji oceđujete komarca a kamilu proždirete. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja. Matej 23: 1 – 4. 24 – 28.

Možda nam Isusov koncept izgleda udaljen od sadašnje realnosti. Ali budimo konkretni: ako je hrišćanstvo bez Hrista u suštini komedija, kako to da današnji hrišćani prihvataju dogme koje su u hrišćanstvo ušlo mnogo vekova kasnije? Kako objasniti da u ime hrišćanstva ljudi ubijaju i vode ratove? („Ljubite neprijatelje svoje, reče Isus“) Kako to da su hrišćani bogatiji od svih na ovoj planeti i da tako puno sabiraju blago na zemlji, gotovo do besvesti? („Ne sabirajte sebi blaga na zemlji gde moljac i rdja kvare…“) Biblija kaže: moli se Bogu. („Ovako dakle molite se: Oče naš koji si na nebesima“). Imaš direktan pristup ka prestolu blagodati. („Da pristupimo dakle slobodno prestolu blagodati“). A savremeno hrišćanstvo dovodi da ljudi kažu: nemaš direktan pristup. Predji preko sveca, preko sveštenika, preko Marije. Biblija kaže: homoseksualnost je gad pred Gospodom. Dok ljudi tvrde: niko nema pravo da osudi homosekualnost. Bog nema ništa protiv toga, pa ni crkve se ne mogu tome protiviti.

Zaključimo naše razmišljanje inspirišući se rečima ruskog pisca Dostojevskog: „Zapad je izgubio Hrista, i zbog toga umire, jedino zbog toga“ (1871). Ovo sigurno nije njegova kritika naroda koji sačinjavaju zapadnu civilizaciju. Sadržina našeg teksta takodje nije osuda bilo koga. To je samo dijagnoza, objašnjenje za sadašnju situaciju. Na Zapadu postoje milioni dobrih, iskrenih, fantastičnih ljudi. Ipak je činjenica da Zapad, pa čak i hrišćanstvo uopšte luta. Prodjite kroz crkve u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, skandinavskim zemljama itd. i videćete da su one poluprazne. Poruka hrišćana ne pleni kao što je to bio slučaj u samom početku. A pošto je dijagnoza jasna, ona će nas neophodno dovesti do rešenja. Vratiti se Hristu je najbitniji korak za čoveka 21. veka. Potrebno je kod Njega naći silu i uvideti veličinu i istinitost njegove nauke. Kraj njega ćemo u isto vreme najbolje shvatiti svu bezvrednost njegove jadne i bedne kopije.

Zato je naša najveća želja promovisati povratak ka Isusu Hristu. Vratimo se Onome koga smo izgubili. Prihvatimo lepotu Njegove poruke i revolucionarnost njegove misije. Vratimo se dijamantu i odbacimo blato i smeće ukoliko želimo uživati u tajnama nebeske, natprirodne ljubavi.