Inspiracija

 

Iako je ateizam kao zvaničan koncept izgubio od svog uticaja tokom krize koja je zavladala u komunističkim zemljama, posebno od pada Berlinskog zida 1989. godine, individualni stav vezan za nepostojanje Boga je u punom procvatu. U svetu hedonizma, maksimalnog uživanja, zadovoljstva po svaku cenu, Bog ima sve manje mesta. Ljudi trče na sve strane kako bi što više posedovali, što bolje uspeli, što više sebe zadovoljili, a vera ostaje, čak i kod religioznih ljudi, neka vrsta uspomene koja povremeno izranja na površinu, kao što je to slučaj prilikom porodičnog prelistavanja foto-albuma. Nevidljivo božanstvo gubi tlo pod nogama pred naletom svakodnevnice. Meditacija je interesantnija jer ona ne obavezuje niti ograničava. Duhovnost je još uvek tu, samo što se radi o sinkretizmu, gde svako stvara Boga po svojoj želji.

Zato je interesantno zastati na slučajevima onih koji objašnjavaju svoju borbu za odbacivanje ili prihvatanje Božjeg postojanja. Naročito kada to opisuju osobe sa velikim uticajem. Jedna od markantnih ličnosti je bez sumnje Simon de Bovoar, francuski filozof i književnik, nevenčana žena nadaleko poznatog Žan Pol Sartra, osnivača egzistencijalizma, značajnog filozofskog pravca 20. veka. Njen prelazak iz mirne, klasične, svugdeprisutne duhovnosti u otvoreno negiranje Boga je vrlo poynato i omogućava nam da izvučemo opšte principe korisne za naše lične odluke. Evo šta je ona zapisala o tim sudbonosnim trenucima u svojoj mladosti, koje su imale tako puno značenja za orijentaciju čitavog njenog postojanja:

„Jedne večeri, u Merinjaku [1], naslonila sam se na laktove gledajući kroz prozor. Topao miris štale penjao se ka nebeskim prostranstvima. Moja molitva slabašno se uzdiže, a zatim ponovo spusti. Provela sam moj dan jedući zabranjeno voće i čitajući u Balzakovoj knjizi pod cenzurom čudnu idilu čoveka sa panterom. Pre nego da se uspavam, ispričala bih sebi neobične priče koje bi me dovele u neobično stanje. „To su gresi“, rekla sam samoj sebi. Nemoguće da nastavim sa varanjem. Postojana i sistematska neposlušnost, laganje, nečisto sanjarenje nisu bili nevino ponašanje. Zaronila sam ruku u svežinu lovor-višnji[2], slušala sam vodu koja klokoće, i zaključila da se neću odreći ovozemaljskih radosti. „Više ne verujem u Boga“, rekla sam sama sebi, bez većeg čudjenja. To je bilo vrlo jasno: da sam verovala u njega, ne bih prihvatila radosnim srcem da ga povredim. Oduvek sam mislila da prema ceni večnosti ovaj svet nije ništa vredeo. Ipak, on je vredeo, pošto sam ga volela, i odjednom je Bog izgubio na težini. Bilo je potrebno da njegovo ime ne predstavlja ništa drugo do običnu iluziju. Već odavno ideja koju sam imala o njemu se pročistila, subliminirala u toj meri da je on izgubio svaku vrstu lica, svaku konkretnu vezu sa zemljom, i malo-pomalo svoje postojanje. Njegovo savršenstvo isključivalo je realno postojanje. Zbog toga sam bila tako malo iznenadjena kada sam zapazila njegovo odsustvo iz mog srca i na nebu. Ja ga nisam negirala, kako bi se oslobodila onog koji mi smeta. Suprotno od toga, zapazila sam da više nije intervenisao u mom životu, i iz toga zaključila da je on prestao za mene da postoji.

Morala sam neizbežno doći do tog obračuna. Bila sam preveliki ekstremista da bih živela pod Božjim okom, odgovarajući u isto vreme ovom svetu i da i ne. S druge strane opirala sam se da predjem na neiskren način sa svetih na svetovne stvari i da ispovedam Boga, dok u isto vreme živim bez njega. Nisam zamišljala moguću nagodbu sa nebom. Kada bih ga odbila u bilo čemu, to bi bilo previše ukoliko bi postojao. Kada bih mu dala za pravo, to bi bilo previše kada njega ne bi bilo. Prepirati se sa svojom savešću, šikanirati zbog svojih zadovoljstva, takva pregovaranja su mi se gadila. Zbog toga nisam pokušavala da postupam lukavo. Čim se u meni pojavila svetlost, odmah sam to pitanje odlučno  rešila.“[3] 

Ovaj tekst nas navodi da naglasimo 5 elementa bitnih za ispravno razumevanje pogleda na svet poznatog književnika i filozofa, čija je knjiga „Drugi pol“ uticala tako snažno na napredovanje feminističkih koncepta u zapadnom društvu.

1) Poštenje

Nema sumnje da je Simon de Bovoar pokazala veliko poštenje u svom odvajanju od svega što je duhovno. Shvatila je ona da je nemoguće sedeti na dve stolice. Izbori su neminovni. Za nju je bilo očigledno da mora dati maksimum sa svoje strane, bez obzira koji pravac izabere. Tako je izjavila: „Opirala sam se da predjem na neiskren način sa svetih na svetovne stvari i da ispovedam Boga, dok u isto vreme živim bez njega.“ Ta njena principijelnost se ogleda i u samom odbijanju pregovaranja, šikaniranja zbog sopstvenih zadovoljstava. Ona nije želela izboriti se za svoja prava pred samim Bogom, iako je bila jedan od simbola borbe za prava žena. Kada bi u dubini svog srca bila osvedočena u njegovo postojanje, ona bi sve učinila da ga ne povredi. Zato izjavljuje: „Nemoguće je da nastavim sa varanjem“.

Iako je žalosno što su njene odluke dovele do potpunog odvajanja od Boga, mora se priznati da joj na iskrenosti mogu pozavideti mnogi, pa čak i hrišćani. De Bovoar je odbila licemerje. I njeno mišljenje nas podseća koliko su celovitost, iskrenost i potpuno predanje neophodni u kvalitetnom duhovnom životu. Postoje dakle tri mogućnosti: a. Biti u potpunosti na Božjoj strani; b. Odbaciti totalno mogućnost Božjeg postojanja i c. Sedeti na dve stolice, tj. davati dužno poštovanje Bogu, a u isto vreme raditi ono što je u totalnoj suprotnosti sa religijom. Sama Biblija uporedjuje takve osobe sa ’mlakim’ ljudima. Oni ’hramaju’ na obe strane: „Znam tvoja dela da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć. Tako budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.“[4] Jasno je dakle da je licemerje vrlo strašno i da ima više vrednosti u odbacivanju, u ’hladnoći’ neke osobe koja sledi svoja ubedjenja nego u svakodnevnom teturanju, privezivanju i za život po principima ovoga sveta, i za nebeske vrednosti. U suštini, neodlučni najviše gube. Oni gube i ovaj život, a i večnost.

2) Postepeno odvajanje

Analizirajući stav gdje de Bovoar, mi primećujemo da je ona u početku bila na strani vernika. Evo kako to ona objašnjava: „Oduvek sam mislila da prema ceni večnosti ovaj svet nije ništa vredeo. Ipak, on je vredeo, pošto sam ga volela, i odjednom je Bog izgubio na težini.“ To potvrdjuje da je Bog pre toga imao za nju svoju vrednost, samo što je ljubav prema svetu prevagnula i samim tim potisla Boga u pozadinu. Ona to precizira i na sledeći način: „Već odavno ideju koju sam imala o njemu se pročistila, subliminirala u toj meri da je on izgubio svaku vrstu lica, svaku konkretnu vezu sa zemljom, i malo-pomalo svoje postojanje.“

Pre ili kasnije se potvrdi ono što je neminovno: Mi postajemo ono sa čim se redovno družimo. De Bovoar je volela zabranjene Balzakove knjige, neobične priče koje su je dovodile u neobična stanja, kao i nečista sanjarenja. Njene misli su u tom trenutku bile više okrenute ka radostima ovoga sveta, i na kraju se čitavo njeno biće usmerilo u tom pravcu. Kako kaže sam Isus: „Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.“ Po ugledu na nju veliki broj osoba smatraju i danas da mogu pomiriti njihovo hrišćanstvo sa lošim filmovima, nekvalitetnom literaturom, druženjem sa ljudima punih vulgarnosti, itd. Ali ne smemo zaboraviti: ono što se desilo Simon de Bovoar, desiće se i njima. Bog će za sigurno izgubiti na težini pred ljubavlju za ovim svetom.

3) Odricanje

De Bovoar je proučila svoj život i smatrala da se radi o izboru izmedju vere i zadovoljstva. Spomenula je odricanje, jer je razumela Boga kao biće koje je sputava da ostvari svoje želje. Njen san je bio da se u potpunosti iskaže u svetu u kome živi. Danas to rade milioni savremenih mladih ljudi na isti način kao što je to ona iskazala: „Zaključila sam da se neću odreći ovozemaljskih radosti.“

Tu je bila njena greška. U suštini izbor nije bio izmedju Boga i radosti života već izmedju trajnih i površnih rešenja. Izabrati Boga to uopšte ne znači odreći se uživanja. Kada bi to bilo tačno, onda bi hrišćani bili najnesrećniji ljudi na ovome svetu, a sam Isus Hristos duhovni vodja koji svoje sledbenike vodi ravno u depresiju. Odricanje za njih znači odbijanje bezvrednih, lažnih radosti koje na prvi pogled izgledaju tako značajne, ali su na duge staze bez sadržine. Izabrati hrišćanstvo je za mnoge bez sumnje teško, kao što je to bio slučaj sa bogatim mladićem prilikom susreta sa Isusom Hristom. Ali taj izbor je jedini put do prave radosti. To nije odricanje od nečeg beskrajno značajnog, već oslobadjanje od prolaznosti, površnosti i ništavnosti. To je napuštanje sopstvenog ja sa svim njegovim nepotrebnim željama.

Simon de Bovoar je smatrala da je izabrala radosti života. Ali ona je samo izabrala, bez da toga bude svesna, ko će odlučiti o tome šta je vredno, a šta ne, ko će nešto proglasiti radostima. Tako je na sebe postavila bespotreban teret sveopšteg kriterijuma za razliku izmedju dobra i zla. Prema njoj, sve što joj je izgledalo privlačno, postalo je dobro. Ograničenja nije bilo. Evo dokle ju je njen izbor doveo: osobe koje poznaju njen život znaju da su napisani tekstovi bili kvalitetni, ali da je Simon, osim Žan Pol Sartra, svog ’zvaničnog’ partnera, imala i druge ljubavnike. Svima je jasno da je ona održavala otvorenu vezu sa američkim književnikom Nelson Algrenom, i sa devet godina mladjim studentom po imenu Žak Loran (Jacques Laurent). De Bovoar takodje upoznaje njegovu devojku Olgu, sa kojom stupa u intimne odnose. Na kraju će Olga postati i Sartrova ljubavnica, kao i njena sestra Vanda (Wanda). Drugim rečima, nekoliko ljubavnika, nekoliko homoseksualnih iskustava, nekoliko knjiga, i na kraju svog puta sahrana na pariskom groblju Monparnas (Montparnasse) pored Sartra sa prstenom koga joj je poklonio Nelson Algren. Kada bi njihov život postao norma za univerzalno ponašanje, onda bismo od njih nasledili istu konfuziju koja je krasila njihov uski krug istomišljenika i koji postaje opšta karakteristika modernog društva. Simon to opisuje na zanimljiv način: „Totalno volim život. Užasavam se idejom smrti. Prepuna sam želja. Tako da volim dobiti sve od života, da budem žena, da budem muškarac, da imam puno prijatelja, i da živim u samoći. U isto vreme želim da puno radim, da pišem dobre knjige, a svidjaju mi se i putovanja, zabavljanje, egoizam i darežljivost… Vi i sami vidite da nije jednostavno da imam sve što želim. A kada to ne ostvarim, onda postanem prepuna gnjeva.“ Sve te kontradikcije ne mogu učiniti da pomislimo kako je njen život bio srećan i ispunjen. Suprotno od toga, rastrzanost zbog bujice želja pokazuje da je njoj bilo potrebno nešto bolje, a to je mir i sloboda od svih strasti, koji se jedino mogu pronaći u Isusu Hristu.

Interesantno je zapaziti da je ta ideja života bez ograničenja 10 godina kasnije postala popularna tema studentskih demonstracija u Parizu. Na mnogim mestima maja 1968. videli su se slogani: „Zabranjeno je zabraniti“; „Budite realni, zatražite nemoguće“; ili „Uzimam moje želje za realnost jer verujem u realnost mojih želja.“ I danas provejava ta ista ideja. Mnogobrojni uspešni ljudi današnjice funkcionišu po tom principu. Tako, na primer, Demi Mur (Demi Moore) izjavljuje: „Ne prihvatam nikakva ograničenja“. Ili Džudi Denč (Judi Dench) koja tvrdi: „Volim da stavim sebe iza svih ograničenja sada i zauvek.“ Ali takva borba čoveku ne donosi sreću. Nikad ljudi nisu imali toliko slobode, a bili tako prazni, tako žalosni. Čoveku je mnogo više potrebno prosvetljenje, ljubav koja dolazi sa neba kako bi posmatrao život iz pravog ugla, iz perspektive pravih, trajnih uživanja. Zato je poruka 1. psalma izuzetno značajna za one koji razmišljaju o kvalitenim izborima: „Blago čoveku koji ne ide po savetu bezbožnika, koji na putu grešnika ne stoji i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi, nego mu je omileo zakon Božji i o njemu razmišlja dan i noć…“

4) Odsutni Bog

Simon de Bovoir je Božju odsutnost protumačila kao dokaz za njegovo nepostojanje. Ona piše: „Zapazila sam da više nije intervenisao u mom životu, i iz toga zaključila da je on prestao da za mene postoji.“ Pošto je sve više odluka donosila sama, pošto su molitve postajale sve slabije i neredovnije, Bog je u jednom odredjenom trenutku postao višak, nepotrebna stega i totalno marginalan. Zato ona kaže: „Bilo je potrebno da njegovo ime ne predstavlja ništa drugo do običnu iluziju“.

Žan Pol Sartr, njen verni saputnik, afirmisao je stvari na sličan način. I on je iskoristio nedostatak Božjih manifestacija kako bi doprineo njegovom brisanju iz svoga uma : „Pitao sam se svakog minuta šta bih mogao biti u Božjim očima. Sada znam odgovor: ništa. Bog me ne vidi, Bog me ne čuje, on me ne poznaje. Vidiš li prazninu iznad naših glava? To je Bog. Vidiš li otvor u vratima? To je Bog. Vidiš li rupu u zemlji? To je takodje Bog. Tišina je Bog. Odsutnost je Bog. Bog je usamljenost ljudi. Bio sam sam: sam sam odlučio o Zlu, sam sam izmislio Dobro. Ja sam varao, ja sam činio čuda. Jedino ja mogu sebi oprostiti; ja, čovek. Ako Bog postoji, čovek je ništa; ako čovek postoji…“[5]

Vrlo je jednostavno otkriti slabost takvih argumentata. Da li je nečija odsutnost dovoljna kako bi se njegovo nepostojanje proglasilo kredibilnim? Zar se subjektivnost individualnog poimanja Boga i sveta može uzeti kao merilo za uopštavanje ljudskog odnosa prema transcententalnim vrednostima? Mnogo je bolje reći da De Bovoar i njen ljubavnik Sartr nisu tražili Boga svim srcem. Tražili su ga sa željom da iskoriste sve od života, tako da je On ostao neuhvatljiv. Bog je nedostupan za one koji površno traže. Njega je potrebno otkriti kao zrno bisera, kao sakriveno blago, kao lepotu alpskog cveća na pustoj planini, kao glas tih i tanak u dubini svog bezrezervnog predanja. Prorok Jeremija prenosi Božje reči za čoveka: „I tražitćete me, i naći ćete me, ako me potražite svim srcem svojim. I daću vam se da me nadjete.“[6]

Postoji takodje mogućnost da neuspešnost Simon de Bovoar u otkrivanju Boga predstavimo po uzoru na crkvenog oca Augustina koji je opisao dugogodišnje lutanje svoga srca. Prema njegovim idejama, ili je De Bovoar tražila Boga površno, s vremena na vreme, ili ga je tražila na pogrešan način, na pogrešnom mestu. Tumačiti ogromna prostranstva svemira kroz prizmu praznine, razumeti Božje neodgovaranje na molitve kao dokaz za njegovo nepostojanje, znači zaboraviti da Bog ne spada u domen vidljivih, opipljivih realnosti. Bog je duh, i njega treba istražiti kroz duhovne stvarnosti. Augustin je rezimirao godine svog lutanja na dirljiv način: Eto, ti si bio u meni, a ja vani… Tu si bio sa mnom, a ja nisam sa tobom.“[7]

Ne sme se zaboraviti činjenica da se Bog otkriva jedino u intenzitetu iskustva vere. Potrebno je zagaziti u dubinu, baciti se u prazni prostor vere i zakoračiti u svet duhovnosti kako bi se počelo sa otkrivanjem Božanskog delovanja. To se ne može doživeti u buci i stalnoj uzburkanosti života. Kao što je to rekao M. Blondo: „Tek kada čovek uputi Bogu stalne molitve, on shvata da je već dobio sve odgovore. Otvori Knjigu. Čitaj Bibliju. U pozadini će se polako ali sigurno crtati vidljivo lice nevidljivog Boga. I On će ti tu govoriti. Tako ćeš razumeti da on ne prestaje da te uslišava kada ti ne prestaješ da slušaš njegov glas i da mu ukazuješ totalno poverenje. Najveći dar koga će ti On dati biće dar sebe samoga. U tom intimnom odnosu naći ćeš sve što ti je potrebno. To je smisao molitve koja nikad ne prestaje.“[8]

5) Čista savest

De Bovoar je bila svesna uticaja savesti u donošenju odluka. Ipak, odlučila je da njen glas ućutka: „Nisam zamišljala moguću nagodbu sa nebom… Prepirati se sa svojom savešću, takva pregovaranja su mi se gadila.“

Konstantno odbijanje pregovaranja sa svojom savešću može samo da joj služi na čast. Ali pošto nije volela polovične mere, odlučila je promeniti kriterijume. Samo što utišavanje glasa savesti iz bilo kog razloga ne donosi pozitivne rezultate. To je najlakši put do prividnog mira u srcu. Mnogi prolaze kroz život na taj način i prihvataju korupciju, laž, kradju i slične metode kao ono što može postati sastavni deo njihovog delovanja. Malo pomalo sve to postaje prihvatljivo.

Podvucimo da se pravi mir ne dobija kroz ućutkanu savest. Trajni mir u srcu nastaje kada centar za razlikovanje dobra i zla deluje alertno, spremno da istinu prihvati onakva kakva jeste, i da zlo nazove svojim pravim imenom. Nažalost, previše često je čista savest rezultat lošeg pamćenja. Vrlo je jednostavno eliminisati unutrašnju diskusiju i postaviti lična pravila kao okvir za rasudjivanje. Mark Tven je to objasnio na zanimljiv način: „Dobri prijatelji, dobre knjige i uspavana savest: to je sve što je potrebno za idealan život.“

Mi delimo mišljenje Viktor Igoa, čuvenog francuskog književnika: „Sloboda je izbor izmedju dva robovanja: egoizam i savest. Onaj koji je izabrao savest je stvarno slobodan čovek.“ I tome dodajemo da se čista savest neguje. Najbolja nega ostaje bez sumnje život molitve i proučavanja najvrednije knjige svih vremena, Biblije. „Jer je živa reč Božja i delotvorna, oštrija od svakog dvosekloga mača, i prodire sve do deljenja duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca.“[9]

Dragi čitaoci, nemojmo zaboraviti da dobro razmislimo pre nego počnemo da sledimo filozofije ljudi. Njihova popularnost nije garancija za verodostojnost njihovog učenja. Prepustimo se Bogu i njegovom večnom planu ljubavi. Onda ćemo otkriti da je život na ovoj planeti zemlji, dolini suza, ipak život gde su prava uživanja moguća. Ali mnogo više od toga, dani i godine koji su pred nama postaće deo već započete večnosti. Večnosti oslobodjene prolaznosti, površnosti i robovanja. Večnosti bez gnjeva zbog neostvarenih stremljenja naših čulnih radosti. Večnosti ispunjene ljubavlju, nadom, mirom i čistom savešću.

Zaključimo naše razmišljanje inspirišući se odgovorom Žan Pol Sartra na pitanje kako objašnjava više od 50 godina turbulentne veze sa Simon de Bovoar. On je rekao: „Sartr se ne može zamisliti bez Bovoar ni Bovoar bez Sartra.“ Na vrlo absolutan način on je objasnio svoju povezanost sa ljubavnicom svog života. Na nama je da početkom 21. veka shvatimo kako njih više nema. Bog je ostao, a De Bovoar i Sartr su se vratili u prah. Posle Sartrove smrti 1980. godine De Bovoar izdaje knjigu „Cermonija oproštaja“[10] koju završava objašnjavajući odsutnost nade iz njenog srca: „Njegova smrt nas razdvaja. Moja smrt nas neće sastaviti. Tako je to na ovoj zemlji. Lepo je samo po sebi što su se naši životi tako dugo složili.“ Ali to nije perspektiva onih koji su već zakoračili u večnost uz povezivanje sa Stvoriteljem svemira. Za njih se sve može objasniti na sledeći način: „ Pravi hrišćanin se ne može zamisliti bez Isusa Hrista, kao što se Isus ne može zamisliti bez pravih hrišćana.“ Umesto ubedjenja De Bovoar da se više nema razloga za verovanje u Boga oni tvrde: „Više ne sumnjam u Božju ljubav.“ Neka ta poruka postane inspiracija za naš život, i neka zahvaljujući prevelikoj Božjoj dobroti mi možemo živeti osmišljeni život, pun prelepe nade, okrenuti ka radosti koja nikada ne prestaje.

---

[1] Park u malom mestu Sveti Ibar (Saint Ybard) izmedju grada Limož (Limoges) i Briv (Brive) u francuskom departmanu Corez (Corèze), pokrajina Limuzen (Limousin)

[2] Živa ograda

[3] Simon d Bovoar, Memoari mlade, čestite devojke, Pariz, Galimar, 1958, str. 190. 191. (Simone de Beauvoir, Mémoires d’une jeune fille rangée, Paris, Gallimard, 1958, p. 190. 191.)

[4] Otkrivenje 3: 15. 16.

[5] Žan Pol Sartre, Djavo i Bog (Le diable et le bon Dieu), 2. čin.

[6] Jeremija 29: 13. 14.

[7] Augustin, Ispovedanja, X, 27. 38.

[8] Marcel Blondeau, Božje ćutanje, (Le silence de Dieu)

[9] Jevrejima 4: 12.

[10] La cérémonie des adieux

„Religija je prevazidjena“, ponavljali su moji profesori iz gimnazije tokom 70-tih godina prošlog veka. Tito je još bio živ, ateizam zvanični pogled na svet, a vernici gradjani poslednjeg reda. Prema mome sećanju, argumentacija je bila sledeća: Marks je upotrebljavao Fojerbahovu filozofiju (Ludwig Feuerbach) da pokaže kako je religija pobijena. Usput su dodali da je ona opijum naroda i da pomaže podčinjavanju radničke klase vladajućim interesima, uspavljujući potlačene ljude kroz promociju carstva božjeg „gde pravda živi“. Da bi se neko kvalifikovao za savršeni svet koji dolazi bilo je potrebno da prihvati nepravde na ovoj zemlji kao ’laku, sadašnju brigu’. Tako je i sam pojam Boga predstavljen kao invencija ljudi. Veličanje Boga je zamenjeno veličanjem čoveka. Umesto Biblijskog izraza „Slava na visini Bogu“, ponavljao se refren: „Čovek, kako to gordo zvuči!“

Marksa sam čitao, ali nisam lično imao prilike da budem upoznat sa Fojerbahovim spisima. Stekao sam utisak na osnovu nekoliko citata u našim udžbenicima da je on bio ’antiteistički’ nastrojen, sa velikim protivljenjem prema svemu što sačinjava religijske vrednosti. Zato me je duboko iznenadilo kada sam u njegovoj knjizi „Suština hrišćanstva“ (Das Wesen des Christentums) shvatio da je on bio mnogo pomirljiviji prema Isusu Hristu nego što to zvuči na prvi pogled. Evo jednog od njegovih interesantnih argumenata gde on brani svoj stav:

„Kritike bez logičnosti i bez respekta koje su upućene protiv moje knjige od njenog izdanja do danas me nisu iznenadile, jer drugo nisam ni očekivao; iskreno rečeno, drugo nisam mogao očekivati. U suštini, stavio sam protiv mene i Boga i čitav svet. Smelo sam izjavio od samog početka da je hrišćanstvo imalo svoju klasičnu epohu, i da je jedino ta klasična verziija, tj. velika i istinita, dostojna analiziranja. Da, s druge strane, jadna i lažna verzija treba biti prepuštena komediji i satiri. Zato sam naglašavao da, ukoliko hrišćanstvo želim shvatiti kao predmet dostojan izučavanja, onda ću biti obavezan da eliminišem moderno hrišćanstvo, razvodnjeno, puno ugodnosti, epikurijansko, koketno i bez karaktera, i da odem unazad u vreme kada Hristova verenica, još uvek nevina, neopoganjena i čista, nije prihvatila da trnov venac svog nebeskog verenika zameni ružama i mirtama paganske Venere. Moram otići u ta vremena gde je Hristova verenica bila siromašna ovozemaljskim blagom, ali bogata i srećna u uživanju tajni natprirodne ljubavi.“ (Ludwig Feuerbach, L’essence du Christianisme, Paris, Librairie Internationale, 1864, Préface, p. I.)

Ovaj odlomak razjašnjuje mnogo toga. Ne, Fojerbach nije bio protiv Isusa Hrista. On je istupao protiv jadne i bedne kopije hrišćanstva koju njegovi sledbenici predstavljaju svetu. Iako autori savremenog hrišćanstva to neće priznati, po tom pitanju nema diskusije. Tako na pr. gospodin Andreyev u svojoj knjizi ’Apologetska pravoslavna teologija’ (Orthodox Apologetic Theology) pogrešno klasira nemačkog filozofa: „Za Fojerbaha, hrišćanstvo je sistem ili pogled na svet za koji spoljašnji svet sa svim svojim zakonima prirode nema nikakvo značenje. Sledstveno tome, za njega je hrišćanstvo neprijateljski nastrojeno prema razumu, znanju, nauci, društvenom životu i svakoj vrsti napretka: društvenom, naučnom, političkom, ekonomskom, itd. Fojerbahovo učenje prodire u marksizam i, kroz njega, u boljševički komunizam, na taj način postavši državna ne-religija Sovjetske Rusije.“ (I. M. Andreyev, Brotherhood Press, 1995; (pp. 155-164.) Očigledno je da pravo hrišćanstvo nije neprijateljski rastrojeno prema razumu. Problem sa razumom ima moderna verzija Hristove nauke koja sa originalom nema puno sličnosti i koja je stvorila tako puno kontradikcija uvodjenjem ljudskih tradicija. Sadašnji pogled na svet baziran na interpretaciji Hristove nauke je stvarno razvodnjen i bez karaktera, a klasična verzija i dalje ostaje ’velika i istinita’.

Hrišćanstvo nije pobijeno. Ono samo pruža ružnu sliku jer je napustilo Isusa Hrista. Udaljujući se od Isusa Hrista, ono se pretvara u komediju. A kako da to ne bude komedija kada se u ime Hrista vode ratovi, zaradjuje ogromni novac, pljačkaju siromašni, Biblija dovodi u kontradikciju, prihvata se sve i živi život egoizma totalno udaljen od ponizne službe samoga Hrista za dobro svakog čoveka.

Ako pažljivo promatramo razmišljanja ljudi o impaktu modernog hrišćanstva, zaključićemo da Fojerbah nije usamljen. Postoji jedna konstantna realnost koju mnogi podvlače. Zbog ograničenog vremena i prostora spomenimo samo dva poznata autora iz čitavog niza jasnih svedoka degradacije hrišćanstva iz koga je Hristos eliminisan.

Vratimo se za kratko u 18. vek. Mnogi stavljaju Voltera (Voltaire) u protivnike religije. Kao jedan od glavnih mislioca veka prosvećenosti predstavili su ga kao onoga koji se svim snagama trudi da obezvredi hrišćanstvo. Tako su mnogi spominjali trijumf kada je na mestu gde je on prebivao posle njegove smrti otvoreno Biblisjko inostrano društvo. Ipak, Volter je pogrešno predstavljen. On nije govorio protiv Hrista, već protiv izvitoperenosti njegovih naslednika. Slično Fojerbahu on je rekao: „Obožavanje Boga je izvor svakog dobra, dok su rasprave o dogmama izvor svakog zla. Izbacite iz Isusovog morala sva teološka ništavila, i on će ostati božanski. Radi se o dijamantu prekrivenom blatom i smećem.“ Voltaire, Kompletna dela, Razni spisi, br. 6. 1768’1769 (Oeuvres Completes, Melanges).

Moramo priznati da ima previše smeća medju medju vrednostima koje hrišćani rutinski ispovedaju i bez razmišljanja prenose kao osnovu njihovog verovanja. Preispitati sve iz perspektive Biblije bi omogućilo sledbenicima Nazarećanina da postanu sličniji svome osnivaču. 349 različitih veroispovesti, koliko ih trenutno ima u svetskom savezu crkava, bi dale sliku jedinstva dostojnog Onoga koji se za to jedinstvo molio svome Ocu.

Dodjimo ponovo u 21. vek, spomenuvši knjigu francuskog autora po imenu Gérard Mordillat, (sa koautorom Jérôme Prieur), Isus bez Isusa (Jésus sans Jésus), Seuil 2008. On je postao poznat po seriji televizijskih emisija Corpus Christi u kojoj nije bio tako nežan sa Hristom ni sa Biblijom. Njegova poznata izjava: ’Prvi hrišćani su čekali Carstvo, a stigla je Crkva’ pokazuju kakvo mišljenje ima o naslednicima Isusa Hrista. Evo jednog od njegovih stavova:

„Sa tim datumom (razorenjem jerusalimskog hrama) počinje hrišćanska istorija. Godina 1 hrišćanstva nalazi svoje korene upravo u tom dogadjaju. Hrišćanstvo se od tada udaljuje od judaizma. Posledice će biti dramatične i osećaju se još danas… Ipak Isus nije promovisao nijednu drugu drugu religiju van judaizma, a sigurno ne rimsku religiju, religiju svojih mučenika.“

Što budemo udaljeniji od Isusa Hrista, to će religijski svet biti podeljeniji. Zato je za nas pojam pravog, velikog i istinitog hrišćanstva vezan za period od Isusove službe u Palestini do 70. godine naše ere.

Isti model degradacije se zapaža i u Judaizmu u doba Isusa Hrista. Setimo se neverovatno oštrog teksta zapisanog u jevandjelju po Mateju: „Tada Isus reče k narodu i učenicima svojim govoreći: Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji. Sve dakle što vam kažu da držite, držite i tvorite; ali šta oni čine ne činite; jer govore a ne čine. Nego vežu bremena teška i nezgodna za nošenje, i tovare na pleća ljudska; a prstom svojim neće da ih prihvate… Vođe slepe koji oceđujete komarca a kamilu proždirete. Teško vama književnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeža i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste. Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji se spolja vide lepi a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote. Tako i vi spolja se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemerja i bezakonja. Matej 23: 1 – 4. 24 – 28.

Možda nam Isusov koncept izgleda udaljen od sadašnje realnosti. Ali budimo konkretni: ako je hrišćanstvo bez Hrista u suštini komedija, kako to da današnji hrišćani prihvataju dogme koje su u hrišćanstvo ušlo mnogo vekova kasnije? Kako objasniti da u ime hrišćanstva ljudi ubijaju i vode ratove? („Ljubite neprijatelje svoje, reče Isus“) Kako to da su hrišćani bogatiji od svih na ovoj planeti i da tako puno sabiraju blago na zemlji, gotovo do besvesti? („Ne sabirajte sebi blaga na zemlji gde moljac i rdja kvare…“) Biblija kaže: moli se Bogu. („Ovako dakle molite se: Oče naš koji si na nebesima“). Imaš direktan pristup ka prestolu blagodati. („Da pristupimo dakle slobodno prestolu blagodati“). A savremeno hrišćanstvo dovodi da ljudi kažu: nemaš direktan pristup. Predji preko sveca, preko sveštenika, preko Marije. Biblija kaže: homoseksualnost je gad pred Gospodom. Dok ljudi tvrde: niko nema pravo da osudi homosekualnost. Bog nema ništa protiv toga, pa ni crkve se ne mogu tome protiviti.

Zaključimo naše razmišljanje inspirišući se rečima ruskog pisca Dostojevskog: „Zapad je izgubio Hrista, i zbog toga umire, jedino zbog toga“ (1871). Ovo sigurno nije njegova kritika naroda koji sačinjavaju zapadnu civilizaciju. Sadržina našeg teksta takodje nije osuda bilo koga. To je samo dijagnoza, objašnjenje za sadašnju situaciju. Na Zapadu postoje milioni dobrih, iskrenih, fantastičnih ljudi. Ipak je činjenica da Zapad, pa čak i hrišćanstvo uopšte luta. Prodjite kroz crkve u Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, skandinavskim zemljama itd. i videćete da su one poluprazne. Poruka hrišćana ne pleni kao što je to bio slučaj u samom početku. A pošto je dijagnoza jasna, ona će nas neophodno dovesti do rešenja. Vratiti se Hristu je najbitniji korak za čoveka 21. veka. Potrebno je kod Njega naći silu i uvideti veličinu i istinitost njegove nauke. Kraj njega ćemo u isto vreme najbolje shvatiti svu bezvrednost njegove jadne i bedne kopije.

Zato je naša najveća želja promovisati povratak ka Isusu Hristu. Vratimo se Onome koga smo izgubili. Prihvatimo lepotu Njegove poruke i revolucionarnost njegove misije. Vratimo se dijamantu i odbacimo blato i smeće ukoliko želimo uživati u tajnama nebeske, natprirodne ljubavi.