Inspiracija

Pre nekoliko sedmica sam video jednu crkvu prepunu ljudi. Stepenište je bilo blokirano od mase sveta, ulica zatvorena za saobraćaj, parkinzi prepuni, a metež svugde prisutan, zbog mnobrojnih ljudi koji su veselo čavrljali, obasjani sunčevim zracima, gotovo ne obraćajući pažnju na poruku koju je ozvučenje širilo po čitavom kvartu. Mesta u crkvi očigledno nije bilo. Na prvi pogled mi se učinilo da se radi o nekoj velikoj svadbi, pošto raspoloženje ljudi nije ličilo na pogrebnu svečanost. Ipak, vrlo brzo sam shvatio da je reč o crkvenom prazniku, Uskrsu. Neizbežno sam postavio sebi pitanje: pa gde su ti silni ljudi preko cele godine? Zaista, ima li nekog smisla doći u crkvu dva puta godišnje za božićne i uskršnje praznike? Da li je to neko negde pročitao, i odlučio da primenjuje kako bi ostao veran nekom principu, nekoj duhovnoj vrednosti? Koji je pravi smisao Uskrsa? Zar je on uspostavljen za prijateljska druženja i za skupove koji više liče na vašar nego na obožavanje? Ako idemo dublje, doći ćemo do nezaobilaznog pitanja: da li su tako hrišćani radili u samom početku, tokom prvog veka naše ere? Evo nekoliko aspekta koje nam mogu pomoći za bolje razumevanje čitave problematike.

1) Hrišćanin je hrišćanin svakog dana, ili to uopšte nije

Prvi elemenat koga možemo nedvosmisleno potvrditi se nalazi u tekstu doktora Luke, jednog od pratioca apostola Pavla. On je autor teksta gde se opisuje radjanje apostolske crkve i kao očevidac potvrdjuje vrednost svega što se dešavalo pred njegovim očima. Dok čitamo njegovo delo, Knjigu Dela Apostolska, koje književno spada medju najkvalitetnija dela pisana na grčkom jeziku, mi otkrivamo drugačiji model duhovnosti. Ne, u doba apostola hrišćani nisu dolazili dva puta godišnje u crkvu. Doktor Luka je vrlo jasan: „A svi koji verovahu behu zajedno, i imahu sve zajedno… i svaki dan behu jednako jednodušno u crkvi…“ (Dela 2: 44 – 46). Oni su dakle živeli za zajedničko druženje jer su sebe smatrali sledbenicima Isusa Hrista i kao takvi osećali su potrebu da dožive pravu zajednicu. Prema tome, biti vernik nije nešto što se dešava u glavi neke osobe, čega se ona seti s vremena na vreme. Intelektualni koncepti postojanja Boga ili verovanje u biblijski izveštaj o stvaranju ne čine nekoga hrišćaninom. „I djavoli veruju i drhću“, kaže apostol Jakov. Hrišćanstvo podrazumeva čitavo biće, sve čovekove sile i sve aktivnosti. Biti Hristov sledbenik je vidljivo na poslu, u domu, u crkvi, u društvu i sve to zajedno čini čoveka hrišćaninom. Setimo se da je Isus izjavio u svojoj molitvi: „Da svi jedno budu“ (Jovan 17: 20). On u nijednom pogledu nije mislio: „da svi jedno budu 2 puta godišnje“.

2) Isus Hristos je osnovao crkvu prema svojim kriterijumima

„Imahu sve zajedno“ je nešto što nas u mnogome prevazilazi, ali spada u Hristov projekat za čovečanstvo. U razgovoru sa Petrom on je rekao: „I na tom kamenu (na kamenu njegove vere u Božanstvo Isusa) sazidaću svoju crkvu.“ (Matej 16: 18) Isus vidi zajednicu vernika kao pretpremijeru nebeskog carstva. On zna da su ti ljudi smrtni, nesavršeni i grešnici, ali snažno deluje u njihovom životu kroz svoju preobražavajuću silu, ostvarujući da su svakog dana oni sve sličniji njemu. Tako se polagano ali sigurno zida njegova crkva. On je arhitekta i zidar, a ne ljudi. Zato Božanska zamisao prevazilazi odluke koncila, filozofska raspravljanja ili pak prilagodjavanje crkvenih ljudi ljudskim realnostima. Crkva može i mora bez prestanka biti blizu svih osoba u društvu. Ali njena priroda se ne definiše kroz ljudsko delovanje, već kroz Božji plan ljubavi za čovekovu sreću. Prema tome, crkva je mesto za pomoć ljudima, a ne za njihovo odbacivanje, jer je tako Hristos nju zamislio. Ona je utočište, a ne organizacija za kritikovanje. Ona leči rane, ukazuje na nadu i pomaže svima, bez obzira kakva se situacija pojavi u njihovom životu. Kroz svoje delovanje ispunjeno pravdom, respektom, i ljubavlju ona ukazuje na moguće savršenstvo zajednice onih koji ljube Boga.

U isto vreme, kao što crkva ne može definisati samu sebe, jer nalazi izvor svog postojanja u Hristu, tako ni bilo koji pojedinac ne može postaviti lične kriterijume za crkveno postojanje. Niko se ne nalazi u situaciji da na primer izabere, kao u nekoj robnoj kući, izmedju više od tri stotine ’velikih’ crkvenih organizacija i da odluči šta njemu najviše odgovara. On nije merilo za Hristove planove. Zato se prava crkva neće pronaći u nekom telefonskom imeniku, ili na stranicama interneta. Prava crkva se nalazi u Bibliji, jer su tu opisane njene karakteristike. Tek pošto ih dobro upoznamo, možemo krenuti u potragu za onom zajednicom vernika koja je ostala najvernija originalu.

3) Svaka tradicija je vredna ukoliko je Božanskog porekla

Mnogi vole praznike, smtrajući da će kroz njihovo svetkovanje ugoditi Bogu. Teže ka umnožavanju detalja, zaboravljajući da stave akcenat na prvobitnu vrednost Hristove poruke. Prema nekim njihovim kriterijumima, Uskrs je bitniji od sedmičnog pohadjanja crkve. Samom prazniku vaskrsenja dodaju 40 dana pripreme, zatim hodočašća, ispovedanja, itd. Farbaju se jaja, mese se kolači, ljube se plaštenice, bez obzira što to niko u Bibliji ne može da pronadje. Iako sve ovo spominjemo sa velikim poštovanjem osoba koje upražnjavaju ovakve ili slične običaje, moramo naglasiti da je Isus sve to malo drugačije zamislio. Njegove reči su jednostavne za razumevanje: „Vi ste prijatelji moji, ukoliko tvorite ono što vam JA zapovedam.“ (Jovan 15: 14). U suštini, hrišćanstvo je jednostavno, a ljudi ga čine mnogo težim i nepristupačnim. Isus definiše naše tradicije jer on zna šta je stvarno potrebno ljudskom srcu.

Navedimo jedan konkretan primer vezan za neverovatan kontrast izmedju hrišćanstva danas i onoga koje je postojalo u apostolskoj crkvi. U tu svrhu spomenućemo tekst profesora iz Strasbura, Francuska. Etien Trokme (Etienne Trocme) spada u čuvene specijaliste Novog Zaveta svetskog glasa. On je veći deo svoje karijere proveo u izučavanju jevandjelja i prvobitne crkve, pa je devedesetih godina napisao knjigu pod naslovom ’Detinjstvo hrišćanstva’ sa puno interesantnih pogleda na crkvu nastalu posle izlivanja Svetog Duha na dan Pedesetnice. Čitajući njegov tekst shvatamo kako smo previše sigurni u ono što znamo, u ono što smo naučili od naših roditelja, zaboravljajući da upoznamo temelje verovanja, život Isusa Hrista i suštinu njegove poruke kao osnivača pokreta kome pripadamo. Evo teksta profesora Trokme-a:

„Hrišćanske grupe su se u suštini upravo odvojile od judaizma, religije jevrejskog naroda, koju su dva carstva (Partsko i Rimsko) tretirali sa odredjenim povlasticama. Radilo se, u oba carstva, o značajnoj manjini koja je gotovo dostigla 10% ukupnog stanovništva. Jevreji su bili aktivni elemenat ekonomskog i intelektualnog života. Obično su prihvatali podčinjenost vlastima, ali im se takodje dešavalo da se revoltiraju, posebno kada bi uvideli da je njihov tradicionalni način života bio ugrožen. Jevrejski rat (66 – 74 posle Hr.), ustanak jevreja u Cirenaiki (115 – 117 posle Hr.), ili njihova pobuna pod vodjstvom Bar Kohba (132 – 135 posle Hr.) pokazuju u kojoj meri su Jevreji bili osetljivi i spremni da se zapale kada je trebalo zaštititi njihov Zakon i njihove tradicije. Kako bi se što je više moguće izbegle krize pune nasilja, oba carstva su im obezbedila privilegovan status. To je s vremena na vreme bilo dovedeno u pitanje, ali je ipak do tada postojalo. Iz tog razloga, hrišćani nisu imali nikakvog razloga da se odvoje od jevreja. Ideja im cak ne bi dosla na pamet, sem nekolicini ekstremista, pošto su se u potpunosti osećali sastavni deo jevrejskog naroda. Ukoliko je došlo do podele, to je zato što je judaizam doživeo posle razorenja jerusalimskog hrama 70. godine posle Hrista veliku promenu. Pošto je Jevrejima bilo uskraćeno pravo bogosluženja u hramu, oni su sačuvali svoj identitet jedino kroz radikalnu reformu zamišljenu od strane farisejske rabinske škole. Za dvadesetak godina su te ideje bile nametnute po celoj dijaspori. Na početku devedesetih godina prvog veka došlo je do usaglašenja stavova prema kojim će iz jevrejske zajednice biti isključeni svi nekonformisti neprijateljski nastrojeni prema doktrini reformatora. Medju njih ubrajamo i hrišćane.

Tako isključeni, hrišćani su imali teškoća da zauzmu uravnoteženi stav. Potrebno je bilo da prvo shvate kako mogu sami postojati, da dobro upoznaju njihovu ličnu specifičnost i da se naviknu na činjenicu da pripadaju novom pravcu, novoj veri, tražeći da se organizuju kako bi preživeli. Nema sumnje da se radilo o kompleksnom zadatku, koji nije u potpunosti završen do 125. godine naše ere, ali koji je od tog doba bio na dobrom putu da se ostvari, zahvaljujući naporima hrišćanskih lidera i nekolicine intelektualaca.

S vremena na vreme se izjavljivalo da su hrišćani zadobili svoju nezavisnost u odnosu na judaizam mnogo ranije, još iz doba Isusa Hrista, od samog osnivanja prve crkve u Jerusalimu, ili pak iz vremena misionskih putovanja apostola Pavla. Mi ćemo pokazati da se to nije tako dogodilo, i da je hrišćanstvo počelo da razmišlja o sebi kao nezavisnoj celini tek na samom kraju 1. veka naše ere.

Normalno je zbog toga govoriti o detinjstvu hrišćanstva tokom tri četvrtine veka koji su sledili Isusovoj smrti na krstu. Nema sumnje da je hrišćanstvo nastalo kroz veru u vaskrsenje Hrista. Ali, kao što dete otkrije samog sebe kao autonomnu osobu tek pošto je doživelo mnogobrojna iskustva, tako je i Hristova religija stigla do svesnog sopstvenog poimanja tek posle puno dogadjaja, od kojih najmanji nije bilo odvajanje od judaizma, nametnuto i ostvareno tokom devedesitih godina naše ere. Do tog perioda, sem retkih izuzetaka, hrišćani su sebe smatrali jevrejima ili simpatizerima judaizma, kao što je postojalo veliko mnoštvo takvih osoba oko tadašnjih sinagoga. Nije moguće shvatiti hrišćansku duhovnu avanturu i njihovu literaturu prvog veka bez da budemo svesni te činjenice.“ (Etienne Trocmé, L’enfance du Christianisme, Paris, Hachette, coll. Pluriel, 1999, p. 12 – 13.)

Prva, za mnoge hrišćane zbunjujuća realnost koju profesor Trocme podvlači, sastoji se iz činjenice de je prvi vek naše ere bio svedok hrišćanstva vrlo sličnog judaizmu. Novina hrišćanske nauke se sastojala u objavljivanju Isusa kao mesije, Hrista, njegove smrti i vaskrsenja, kao i njegovog ponovnog dolaska. To je osmišljavalo religijsko iskustvo apostola i prvih vernika. Oni su se lagodno osećali u službi Bogu kao jevreji, i otkriće nove istine o službi Isusa Hrista je samo oplemenjivalo ono što su tako duboko poznavali. Nova realnost nije protivurečila staru. Uostalom, istina nikada nije u kontradikciji sa istinom.

Iz toga proizilazi činjenica da je podela Jevreja i hrišćana ljudska a ne Božja zamisao. Čak je i sama podela hrišćana ruglo za istinu sadržanu u Božjoj reči. Biblija jasno napominje da u Isusu Hristu nema „ni jevrejina ni grka, ni roba ni slobodnog čoveka, ni muškoga ni ženskoga roda, jer smo svi jedno u Isusu Hristu.“ (Galatima 3: 28) To nije samo neka beznačajna izjava. Prava religija ne deli ljude. Ona ih zbližava, jer promoviše Boga, odgovor za sve čovekove probleme. Zlo deli, a ljubav spaja.

Iako su reforme judaizma doprinele odstranjenju hrišćana iz sinagoga 1. veka, mora se priznati da se dvadesetovekovna crkvena tradicija u toj meri udaljila od originala, da je jedinstvo danas gotovo nezamislivo. Ali ono je vrlo lako ostvarljivo za sve koji žele ostati verni prvobitnom učenju Isusa Hrista i apostola. Evo tri bitnih promena značajnih za vraćanje Božanskom planu za čoveka:

a. Vraćanje Bogu kao stvoritelju. Crkva je ukinula subotu, memorial, uspomenu stvaranja, bez da su to ikada apostoli spomenuli. Možete zamisliti šta bi se desilo sa onima koji bi oskvrnili subotu, i još uvek želeli da pohadjaju sinagoge u prvom veku! Poznavajući striktnost ondašnjih jevreja shvatamo da takva vrsta scenarija nije zamisliva. Za preljubu, kršenje subote, kradju, itd. se najstrožije kažnjavalo. A ako Isus Hristos i svi apostoli, čitava crkva tokom 75 godina, objavljuju jedan način života i verovanja, ko daje za pravo budućim pokolenjima da od toga nešto izmene? Judina poslanica podvlači: „da se borite za pravednu veru, koja je jedanput dana svetima.“ (Juda 3)

b. Vraćanje Božjem zakonu. U Jakovljevoj poslanici je zapisano: „Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti sudjeni.“ (Jakov 2: 12). Tome tekstu prethodi nabrajanje nekoliko zapovesti, sastavnog dela dekaloga, tj. 10 Božjih zapovesti, objavljenih na gori Sinaju. Isus nije došao da uvede nešto novo, da objavi kako je njegova volja iz doba Mojsija zabluda. On kaže: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke. Nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši.“ (Matej 5: 17. 18) Zato je vraćanje zakonu prihvatanje večne Božje volje za dobrobit svemira. To je vraćanje pravoj ljubavi u kojoj se respektuje Bog (četiri prve zapovesti) i bližnji (6 ostalih zapovesti). To je prihvatanje da ljudske odluke, pravila i zabrane neće biti u kontradiktornosti sa 10 osnovnih principa koje je Stvoritelj postavio. Čovek ne može biti pametniji od Boga.

c. Vraćanje Hristovoj nadi. Irupcija Boga u čovekovu svakodnevnicu je jedino rešenje za čoveka koji je prevazidjen sopstvenim otrkićima. Rastuća konfuzija na mnogim područjima čini da rešenja ima sve manje. Zagadjenje planete, atomsko naoružanje, gubitak moralnih principa, finansijski haos, genetske manipulacije, i mnogo drugih dramatičnih aktivnosti ne nagoveštavaju svetlu budućnost. Čovek je pokazao da je sposoban za uništenja, kao što nam to istorija 20. veka žalosno potvrdjuje. Ali on nije izvor prave nade. Prorok Jeremija podseća: „Proklet čovek koji se uzda u čoveka… Blago čoveku koji se uzda u Gospoda.“ (Jeremija 17: 5 – 7). Rešenje dakle nije u politici, u ostvarenju hiljadugodišnjeg carstva mira kroz delovanje ljudi, već uspostavljanje večnog Božjeg carstva. „A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se do veka neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu. Ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati do veka.“ (Danilo 2: 44). To je nada za čoveka. Nada za prestanak patnje i zla. Nada za brisanje svih suza. Nada za ukidanje svih rastanaka. Nada za ono što smo još davno izgubili: večnost i nepomućenu sreću. Ali ona podrazumeva pripremu za ostvarenje tog Božjeg plana ljubavi.

4) Isus Hristos daje smisao Uskrsu

Iako je dogadjaj vaskrsenja bio neverovatno značajan za hrišćane, nema naznačivanja u Biblijskim spisima da je dan Hristovog vaskrsenja postao sveti dan. Autori iz doba apostolske crkve ne daju nikakve podatke koji bi omogućili budućim generacijama da shvate kako je vaskrsenje ubrajano u novu hrišćansku tradiciju. Čak se ni datum Hristove smrti i vaskrsenja ne spominje. Jedino shvatamo da je Isus vaskrsnuo u prvi dan nedelje. Tek se u trećem i četvrtom veku vodi debata kako i kada da se slavi Uskrs. Nikejski koncil 325. godine daje brojne detalje, ali obe hrišćanske tradicije, istočna i zapadna, ne mogu pronaći biblijske elemente za njihovu računicu, pošto apostolski spisi o tome ne govore. Postavlja se pitanje razloga takvog stava.

a. Malo tradicije, puno sile

Kada se čovek udaljava od Boga, on ima tendenciju da umnožava spoljne efekte pobožnosti. Tako je to bilo vekovima, čak i pre hrišćanstva. Prorok Isaija opominje: šta će vam svi ti praznici? Preko njega Bog kaže: „Sit sam vaših žrtava. Zašto dolazite da prljate moj dom?“ (Isaija 1: ???) Slična situacija može da se vidi i u doba Isusa Hrista. Ono što je Sina Božjeg najviše revoltiralo bila je težnja ljudi da samo ulepšaju njihovu spoljašnost, a da zapostave lepotu srca. Sve su činili da bi se božanske tradicije zamenile ljudskim. Zato je Isusova tendencija bila da pojednostavi odnos čoveka sa Bogom. On ništa nije ukinuo osim osude. Njegov zadatak je bio da sve ispuni. Mnogobrojne ceremonije Starog Zaveta su našle ispunjenje u njegovom životu i smrti. Tako da je On nama ostavio samo dva obreda koji osmišljavaju hrišćansko iskustvo. Radi se o krštenju i svetoj večeri. Oba stavljaju akcenat na smrt i vaskrsenje Isusa Hrista. Kroz krštenje postajemo jedno sa Hristovom smrću (simbol zaronjavanja u vodu) i jedno sa vaskrsenjem (simbol izronjavanja u novi život). U obredu svete večere vernik uzima hleb kao simbol Hristovog tela i groždjani sok kao simbol Hristove krvi. Osim toga čaša blagoslova, čaša neprevrelog vina je najavljivanje carstva Božjeg, nada u ponovno druženje sa Hristom prilikom „večere svadbe jagnjetove“. Kroz ove jednostavne obrede čovek prihvata da će centralna realnost njegovog odnosa sa nebom biti vezana za ličnost Isusa Hrista. Dodati druge praznike znači samo odlučiti da ljudi mogu dopuniti Božju zamisao. U malobrojnim, ali verno čuvanim tradicijama ima puno sile jer se akcenat stavlja na unutrašnju povezanost sa Bogom.

b. Isus je vaskrsnuo po Pismu. Apostol Pavle piše Korinćanima da je Isus umro na krstu „po Pismu“, i da je vaskrsnuo treći dan „po Pismu“. Misija Isusa Hrista se sastojala od ostvarenja već unapred iskazane volje njegovog Oca. Bog ima samo jednu volju, i uprkos mnoštva onih koji rade sve što mogu da se ta volja ne ostvari na kraju bude onako kako je Bog zamislio. I onda se nameće činjenica: Ako je Hristos sve radio po Svetom Pismu, pa čak umro i vaskrsnuo, zašto hrišćani ne bi sve radili na isti način?

c. Pravi smisao Uskrsa je naše vaskrsenje. Isusova pobeda nas grehom i smrću ima smisla za nas ukoliko i mi svakodnevno prodjemo kroz iskustvo duhovnog vaskrsenja. Kao što smo to potvrdili našim krštenjem, mi vidimo budućnost za naš duhovni život u uskoj povezanosti sa izvorom života, i sa preobrađavajućom silom koja ispunja naša srca večnom ljubavlju. Jako je žalosno kada se treba čekati godinu dana da bi se ponovo razmišljalo o Hristovom vaskrsenju. Jako je žalosno kada hrišćani više liče na one koji su duhovno umrli nego na osobe pune pravog, oplemenjujućeg života. Prorok Isaija poziva: „Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih“. (Isaija ???) Kada ćemo doživeti da vidimo Uskrs hrišćana?

I na kraju, kako se ponašati kada svi slave Uskrs? Prvo, nikoga ne usudjivati. Svako raste i napreduje po svom ritmu. Ako neko na primer smatra da će biti bliže verovanju svojih dedova kroz mešenje kolača, to je njegov izbor. Na nama je da mu ukažemo puno ljubavi i ohrabrenja. Tek kada ta osoba stekne poverenje u nas, počeće da vodi računa o onome što mi govorimo, što će nam omogućiti da mu objasnimo pravi smisao Hristovog vaskrsenja. A poverenje se ne može izgraditi bez ljubavi. Drugo, ostati čvrsto vezan za biblijske tradicije. Redovno proći kroz svoja lična iskustva i osloboditi se svega što je prolazno, ovozemaljsko i bezvredno. Naše srce tako lako počne da stvara svoje sopstvene tradicije. Treće, iskoristiti priliku kada hrišćanstvo govori i deluje u prilog Hristovog vaskrsenja za promovisanje čvrste, autentične i trajne veze sa Bogom. Nije loše imati sastanke koji govore o vaskrsenju. Ali Bog ostaje važniji od svih tradicija. I četvrto, živeti konstantno, permanentno vaskrsenje.

Apostol Pavle je nesumnjivo jedna od najsjajnijih figura hrišćanstva. Napisao je gotovo polovinu knjiga Novog zaveta. Istorijski podaci potrvrdjuju da je prvi otpočeo sa propovedanjem jevandjelja van granica Palestine. Obišao je Malu Aziju, Grčku, stigao u Makedoniju, raširivši istinu o Isusu Hristu po čitavom rimskom carstvu. U svom entuzijazmu hteo je staviti svoje noge na tlo Španije. Ipak ga je mučenička smrt u tome sprečila.

Kako bismo zamislili Biblijsku poruku bez Pavlovih pisama? U njima nalazimo tako puno sile, tako puno oduševljenja, tako puno dubokog shvatanja velikih tajni susreta izmedju Boga i čoveka. Prelistavajući stranice njegovih spisa, otkrivamo da je to bila osoba koja je radila ono što je govorila, koja je doživela istinsko preporodjenje duha u druženju sa Isusom Hristom.

Gledajući na takvog velikana vere, posmatramo zbunjeno tekst iz 1. Korinćanima poslanice u kome on sebe predstavlja kao nedonošče. On je za nas najškolovaniji od svih, sa izuzetnim ostvarenjima na svim područjima. Čovek koji je po prirodi lider, prava lokomotiva, usmeravajući mase ljudi ka onom što je vredno.

Poslušajmo ga kako u Filibljanima poslanici sam opisuje svoj život: «Premda bih se i ja mogao uzdati u telo. Ako ko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još većma, koji sam obrezan osmi dan, kod roda Izrailjeva, koljena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej.» Pavle je dakle imao dovoljno razloga da se hvali svojim ostvarenjima. U svojoj mladosti pripadao je farisejima, religijskoj eliti onog vremena. Učio je školu kod nogu Gamaleila, jednog od tadašnjih najpoznatijih profesora. Postao je narodni poslanik, član Sinedriona. Jednom rečju, sa ponosom je mogao govoriti o svojoj blistavoj karijeri.

Da je bio član Sinedriona, ili ondašnjeg parlamenta zaključujemo po činjenici da su kraj njegovih nogu stavljali haljine prilikom kamenisanja Stefana. Pravilo službe Sinedriona kaže da se haljine stavljaju kao glas u prilog smrtne kazne kod nogu jednog od članova sinedriona.

Ali taj Savle nije samo intelektualno nadaren. On shvata da svoje ubedjenje treba odbraniti po svaku cenu. Zato je spreman da uradi sve da bi sačuvao svoju veru, i odbranio je od naleta raznih sekti, posebno novonastalih pristalica Isusa Hrista. Kako sam piše za sebe, «i ja mišljah da mi valja mnoga zla činiti protiv imena Isusa Nazarećanina, kao što i učinih u Jerusalimu; i mnoge od svetih ja zatvarah u tamnici, primivši vlast od glavara svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah na sud. I po svim zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih tja i do tudjih gradova.» Dela 26: 9 – 11.

Zamislite dokle ga je dovela vernost tradiciji i slepo držanje principa. Savle, budući apostol Pavle, je bio spreman da čini mnoga zla protiv imena Isusa Nazarećanina. Pokušajmo da jedan trenutak zastanemo na toj činjenici. Vera koja čini puno zla. Vera koja zatvara u tamnice, vera koja prisiljava neistomišljenike da hule na njihovo lično verovanje, vera koja hukti mržnjom i do tudjih, inostranih gradova. Vera koja ubija.

Zašto apostol Pavle o tome govori? Zato što posle svog obraćenja piše vernicima, pokušavajući da nadje rešenja za njihove probleme u Korintu. On shvata da su vernici u tom gradu izgubili viziju svog postojanja. Da na doktrinalnom i praktičnom području se zapažaju mnoge nesuglasice. Zato ih podseća na svoje lično iskustvo. Kao i na susret koga je doživeo sa Isusom Hristom na putu za Damask.

Kako se može rezimirati situacija crkve u Korintu? Od 1. do 4. glave apostol Pavle podvlači bitnost ideala jedinstva. «molim vas da svi jedno govorite, i da ne budu medju vama raspre, nego da budete utvrdjeni u jednom razumu i u jednoj misli.» U tom pravcu dodaje: «Eda li se Hristos razdeli?» 1. glava 10 – 13. I 3. glava podvlači istu činjenicu: «Zato da se niko ne hvali čovekom, jer je sve vaše; a vi ste Hristovi, a Hristos je Božji.»

Od 5. do 6. glave apostol potencira zaboravljeni ideal čistote. Tu se navode dva primera: situacija članova koji vode nemoralan život i tužba u kojoj hrišćani optužuju hrišćane pred «nepravednim» sudovima, tj. pred nehrišćanima. Za prvi slučaj nemorala Pavle zahteva: «Očistite dakle stari kvasac, da budete novo testo, kao što ste presni, jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos». Za drugi slučaj on zahteva. «Zašto radije ne pregorite štetu? Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstva Božjega? I ovakovi bijaste neki; nego se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boga našega.» Čistota čini da nema nemorala, da nema sudjenja.

Od 7. do 8. glave će Pavle govoriti o idealu pristojne službe Gospodu. Biće tu saveta za oženjene i neoženjene, kao i praktičnih uputstava u vezi mesa od žrtava namenjenim idolima. I u jednom i u drugom slučaju želja pisca će biti sačuvati vernike u Hristu. Sačuvati devojke i bračne drugove u Gospodu. 35. stih 7. glave kaže: «A ovo govorim na korist vama samim ne da vam nametnem zamku na vrat, nega za lepu i pristojnu službu Gospodnju bez smetnje.» U 8. glavi Pavle ne misli toliko na idole koliko na ljude slabe u veri. On staje u njihovu odbranu: «Tako kad se grešite o braću, i bijete njihovu slabu savest, o Hrista se grešite». 8: 12.

9. 10. i 11. glava podsećaju na važnost ideala dobre, neukaljane trpeze Gospodnje. U tom smislu Pavle staje u odbranu onih koji služe kod oltara (9. glava), odvraća od idolopoklonstva (10. glava) i objašnjava smisao pričešća (11. glava). Sve to sa jednim jedinim ciljem: «Da ne učinimo kakve smetnje jevandjelju Hristovu» 9: 12.

Od 12. do 14. glave glavna tema je ideal ljubavi. Korinćani su jako voleli istraživati pitanje mnogobrojnih duhovnih darova. Njihovu pažnju su okupirali darovi proroštva, isceljivanja, govorenja jezicima, reči razuma itd. Ipak, Pavle ih podseća da su svi ti darovi dati kako bi se zajednica vernika izgradila u jedinstveno telo, a ne da dodje do takmičenja ili podele. Zato on naglašava da je potrebno težiti najvećem daru, daru ljubavi. Jedino će on omogućiti da sve dodje na svoje mesto, da se od različitosti načini skladna celina.

U 15. glavi, gde se nalazi naš tekst, Pavle primećuje da je ideal besmrtnosti izgubljen iz vida. Neki su počeli da govore da nema vaskrsenja mrtvih. Da bi im pomogao da se vrate ka toj najvažnijoj nadi Pavle se vraća ka temelju hrišćanstva. On ponavlja jevandjelje, onako kako ga je primio:

«Ali vam napominjem, braćo jevandjelje, koje vam objavih, koje i primiste, u kome i stojite, kojim se i spasavate, ako držite kako vam objavih: već ako da uzalud verovaste.» 15: 1. 2.

Koje je to jevandjelje?

«Hristos umre za grehe naše po pismu, i bi ukopan, i usta treći dan po pismu». To je srž večnog jevandjelja. Čitava Biblija govori o tom veličanstvenom dogadjaju. Sve knjige Starog Zaveta ukazuju na Mesiju, na Hrista koji će doći, koji će dati život svoj i koji će ustati iz mrtvih.

Dobro je da se podsetimo da je Hristova smrt rešenje za naše grehe i da drugog rešenja nema. Nikakav naš trud nas neće učiniti boljim. Nikakve ceremonije, nikakva dela čovekovog uma ili njegovih ruku neće očistiti naše srce. Jevandjelje je jednostavno. Bog je sve učinio za nas. Potrebno je samo prihvatiti Božanski dar. U isto vreme, ako je Hristos umro za naše grehe, to je kao da obezvredjujemo Hristovu žrtvu na krstu kada stalno govorimo o našim gresima. Ako je Hristos na krstu uzeo grehe sveta na se, kako to da čovek stalno govori o svojim slabostima, ili o slabostima ljudi kojii ga okružuju? Fokusiranje na čovečju nesavršenost je neprihvatanje savršenog Božjeg plana za očišćenje ljudskog bića. Bog nam je oprostio grehe. Naša vera zato odbija da se na njih ponovo vraća. Tako kroz veru dobijamo mir u srcu, jer su svi naši tereti, sve naše brige izbrisane.

Takodje je dobro podsetiti se da je Hristos ne samo umro za naše grehe već i da je pokopan. To nas podseća na sliku koja je upotrebljena u Rimljanima poslanici 6. glavi: «Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo. Jer kad smo jednaki s njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem. Znajući ovo da se stari naš čovek razape s njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha.» (4 – 7). Hrišćanin umire željama i strastima koje ga vuku i mame, omogućavajući Bogu da pokopa, sahrani njegov greh. Slika pogreba nije sama po sebi neprikladna. Ona je radosna vest da sve što je negativno neće imati prilike da dodje do izražaja, pošto ga Bog svojom silom uništava. Pogreb zla je naša velika uteha.

Ali najvažnije od svega je da ne smemo zaboraviti činjenicu Isusovog vaskrsenja iz mrtvih. To je osnova ideala besmrtnosti. To je nada koja daje smisao našem postojanju. To je odgovor na sve muke naše egzistencije. Hristos je pobednik nad najvećim čovekovim neprijateljem. Hristos je trijumfovao nad grobom. Istom silom koja ga je oslobodila kandža smrti i mi se odvajamo od svega što nas veže za prolaznost i raspadljivost. Mi živimo novi život. Kako nam to potvrdjuje Rimljanima poslanica, Tako i vi dakle držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našemu.» (6: 11).

Luther i Kalvin su smatrali da je Vaskrsenje centralna poruka 1. Kornincanima poslanice i jevandjelja uopste. „Ako neko ne veruje u vaskrsenje, on mora u isto vreme odbaciti radosnu vest o spasenju i sve sto je pisano o Hristu i o Bogu. Jer je sve to povezano kao lanac u jednu celinu. Ko god odbacuje tu tacku verovanja mora simultano odbaciti jos mnogo toga, u sustini mora odbaciti da je Bog Bog.“ (Thiselton, str. 1169.)

Neki su posumljali u verodostojnost Hristovog vaskrsenja. Zato Pavle podseća na svedoke tog najslavnijeg dogadjaja ljudske istorije. On se javio «Petru, potom jedanaestorici apostola. A potom ga videše pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a potom se javi Jakovu, pa onda svima apostolima, a posle sviju javi se i meni. Sebe uračunava u žive svedoke da je Isus Hristos vaskrsnuo. Prihvata da govori o tom susretu sa slavnim Gospodom, ali shvata svoju nedostojnost. Zato se predstavlja kao nedonošče. Pokušajmo da malo bolje razumemo tu sliku. Postoje dva moguća značenja tog izraza:

Prvo, radi se o detetu koje je rodjeno mrtvo, bez znaka života. Kao što je zapisano u 4. Mojsijevoj 12. glavi 11. i 12. stih, u situaciji kada Aron moli za izlečenje svoje sestre Marije, bolesne od gube: «Tada reče Aron Mojsiju: gospodaru, molim te, ne meći na nas greha ovoga, jer ludo učinismo i zgrešismo. Nemoj da ova bude kao mrtvo dete, kojemu je meso pola trulo kad izlazi iz utrobe matere.» Ta ista reč ‘nedonošče’ je upotrebljena da bi označila radjanje deteta bez života.

Drugo, radi se o detetu još nedovoljno oformljenom u majčinoj utrobi. Na više mesta se takva upotreba može pronaći u klasičnoj grčkoj literaturi. Najbolje bi se to moglo formulisati kroz reč «embrion». U tom slučaju radilo bi se o detetu koje se rodilo pre vremena. O nesazrelom detetu, nedovoljno spremnom za normalno postojanje.

Apostol Pavle objašnjava zašto je uzeo tu sliku. «Jer sam ja najmladji medju apostolima, koji nisam dostojan nazvati se apostol, jer gonih crkvu Božju.» On je u više navrata govorio hrišćanima da su kao mala deca, da ih mora hraniti mlekom a ne jakom hranom. Ali ovde on odlazi još dalje. On kaže: ‘Pre susreta sa Isusom iz Nazareta ja sam bio ne mala beba, već nedonošče. Ja shvatam da je to bila uzaludna, mrtva religija, puna zanosa, puna entuzijasma, puna hvale od ljudi, ali u njoj nije bilo ničeg vrednog’. On naglašava da kada mnoga zla činimo u ime religije samo dokazujemo da je naša vera mrtva. Zatvarati ljude u tamnice zbog toga što različito misle je embrionski, zakržljali koncept koji ruši ugled milosrdja i ljubavi.

Zastanimo malo nad nama i našim hrišćanstvom. Da li shvatamo da se suština vere doživljava svakodnevno? Da je jevandjelje druženje sa Bogom u kome postajemo slični njemu. Da je Bog nama poslao jednostavnu poruku u kojoj se nalaze sve tajne Božanstva. Da je Bog nama dao Isusa Hrista. Božji Sin je umro, i Biblija očekuje da i mi umremo grehu zajedno sa njim. On je pokopan, i nebo se nada da se i naše želje i strasti pokopaju sa njim. Hristos je vaskrsuo u novi život. Hrišćanstvo se sastoji iz tog svakodnevnog vaskrsenja sa njim u život pravih vrednosti, u život vere, ljubavi i nade.

Razmišljajući o hrišćanima u Korintu, osvrnimo se naše vizije života. Podsetimo se kako je bitno doživeti ideal jedinstva, ideal čistote, ideal pristojne službe Bogu, ideal ljubavi, ideal besmrtnosti. Podsetimo se kako je značajno da se naše oči otvore i da mi prestanemo da budemo duhovno nedonošče. Izbacimo iz religije svaku mržnju. Nemojmo mešati Boga sa našim ljudskim, sterilnim tradicijama. Prestanimo da budemo hrišćani u embrionu, zaslepljeni brigama i egoizmom. Povežimo se sa izvorom života. Budimo jedno sa Hristom. Neka on promeni naše srce. Tako će naša religija ponovo zadobiti svoj smisao. Tako će naš život u domu, na poslu, tokom slobodnog vremena pokazati da smo dostojni imena koga nosimo. I ne zaboravimo. Prava vera, to je postati jedno sa Bogom. Kao što je apostol Pavle podvukao, prihvatimo i mi: «Hristos umre za naše grehe, po pismu. I mi sa njim. Hristos bi zakopan. I mi sa njim. Hristos vaskrse treći dan, po pismu, i mi sa njim». Neka to bude realnost i u našem životu.

Bobby McFerrin, čuveni pevač sa neverovatnim glasovnim potencijalom, napisao je jednu pesmu pod naslovom: «Don’t worry be happy», «ne brini se, budi srećan». Za tu pesmu je 1988. godine dobio Grammy Award, priznanje za izuzetnu kvalitetu njegovog muzičkog i literalnog ostvarenja. «Ne brini se, budi srećan» je proglašena za pesmu godine, najverovatnije i zbog toga što opisuje nešto tako blisko realnosti našeg života. U njoj Bobby naglašava da ako se brinemo, sebi duplo štetimo. Prvo što otežavamo rešenje samog problema, a drugo što smanjujemo fizičke sposobnosti našeg organizma uključenog u tu situaciju. Stres će imati tendenciju da sve samo izkomplikuje, tako da je mnogo bolje ne brinuti se i biti srećan.

Ipak, mnogi misle da to nije jednostavno samo po sebi. I oni su donekle u pravu. Njihov stav se ogleda u želji da budu iskreni i realni. Smelo opisuju krizne dogadjaje i osudjuju pozitivno posmatranje kao laganje samoga sebe. Ali oni zaboravljaju da je vizija uspeha preduslov za trijumf. Kao što atletičar koji skače u vis mora prvo u dubini svoje duše premostiti prepreku, videti sebe sa druge strane visoko podignute letvice, pa zatim skočiti, tako je i u životu. Mi moramo imati viziju pobede ukoliko želimo da ona postane stvarnost. Moramo se vezati ne za ono što jesmo, već za ono što ćemo postati. Moramo prihvatiti sutrašnjicu kao glavni motor za uoblikovanje sadašnjice.

Apostol Pavle u 2: Korinćanima poslanici je svestan bitnosti ispravnog pogleda na svet koji nas okružuje. Zato i izjavljuje: «Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: verovah, zato govorih; mi verujemo, zato i govorimo, znajući da će onaj koji podiže Isusa i nas podignuti sa Isusom… Zato nam se ne dosadjuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan. Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi za vreme, a ono što se ne vidi večno.» (4: 13 – 18)

Duh vere

Prema ovom tekstu duh vere je bitna komponenta hrišćanskog iskustva. Iako je sumnja veoma rasprostranjena i spremnost da se sve dovodi u pitanje svugde prisutno, ipak je sigurnost onoga što je napisano, tj. Svedočanstva Božje reči nepobitna i čini da su dani pred nama puni nade. Mi ne govorimo napamet, bez argumenata. Mi sve posmatramo kroz veru, jer je očigledno da «bez vere nije moguće ugoditi Bogu.» Sila vere transformiše život koji je na prvi pogled bez perspektiva. Setimo se Avrama. Bog njemu u 65 godina kaže da će biti otac mnogim narodima. A on kroz život ide sa Sarom, sa mnogim slugama i sluškinjama i bez dece. Bog mu čak menja ime koje ima novo značenje: «Otac mnogim narodima». Iako mu nije bilo lako on veruje. Ali vreme prolazi, a njemu je sve hitnije. Bog mu se ponovo javlja. Pokazuje mu zvezdano nebo i uporedjuje njegovo potomstvo sa mnoštvom sjajnih nebeskih tela. Avram tek dobija sina u 100 godina, ali prihvata Božja obećanja zato što je bio Božji prijatelj. Zato je i postao otac vere. Rimljanima poslanica naglašava: «Verova Avram Bogu, i primi mu se u pravdu.» (4: 3) Bog posebno ceni inicijativu vere. Njemu je drago delovanje čoveka koji ne sumnja u Božju svemogućnost već pre nego što se nešto ostvari on to prihvata kao stvarnost zbog snažne vere koja prožima njegovo biće. Tako je i sa nama. Imajući taj duh vere, bazirajući se na onome što je zapisano u Božjoj reči, i mi govorimo. Ne našu mudrost, već najavljujemo Božansku silu. Ne naše filozofije, već nebeske principe. To je tako neophodno ljudima današnjice. Najbolji lek za njihove drame je snažna vera koja ruši planine otvarajući vidik u srećnu budućnost.

Duh poznanja

Naša vera se ne bazira na predpostavkama praznog uma. Apostol Pavle podvlači da postoji jedna sigurnost u hrišćanstvu na kojoj leže sve ostale vrednosti. «Znajući da će onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom…» (4: 14) Ovaj život dakle ima svoj neverovatan smisao u činjenici da se sve ne završava sa smrću. Znajući da je Isus vaskrsnut silom svog Oca, mi nesumnjivo imamo pristup najlepšoj nadi koja je ikada doprla do ljudskog uha. Mi znamo, mi posedujemo tu najvredniju informaciju da nam je zagarantovano vaskrsenje. Iako ovaj tekst prvenstveno govori o Pavlu i njegovim odnosima sa Korinćanima, ipak je to slika onoga što se tiče nas i našeg duhovnog života, kao i univerzalne realnosti vaskrsenja. Prvi aspekt delovanja Božanske sile se ogleda u tome što prestajemo da budemo vezani za greh. Pavle napominje Rimljanima: «Ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživljeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama. Tako dakle, nismo dužni telu da po telu živimo.» (8: 11. 12) Drugi elemenat se odnosi na dogadjaje na kraju borbe izmedju dobra i zla. Poznate reči iz 1. Korinćanima 15. glave to potvrdjuju: «Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživljeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o njegovom dolasku.» (22. 23.)

U ovome tekstu nema ni trunke negiranja realnosti oživljavanja vernih osoba prilikom Hristovog dolaska. Tu nema reči o nekoj vrsti lutanja po različitim mestima rezervisanim za duše umrlih, koje su ljudske tradicije izmislile radi lakšeg upravljanja ljudima. Uostalom, čemu vaskrsenje kada je svako već dobio ono što je zaslužio i već godinama tamo prebiva? Da li će biti potrebno da posle tolikog lebdenja i bestelesnog postojanja nastupi vaskrsenje? Biblija ne zna za bestelesno postojanje. Ona samo napominje da čovek umire kada umre ne zna ništa. Da on umire kao telo telesno a ustaje kao telo duhovno. Zato vaskrsenje ima svog smisla jer nam omogućava da zadobijemo nepropadljivost. Da se ponovo vratimo u život i da u svemu budemo kao što je Isus Hristos, dobivši telo koje je ukrašeno besmrtnoću.

Nama je potrebno takvo znanje. Lek za našu dušu se upravo nalazi tu, u činjenici da posle počivanja u grobu dolazi trenutak slave. Da posle patnji na ovoj zemlji dolazi «oblačenje u neraspadljivost». To nisu bajke. To nisu ljudska razmišljanja. To je najsigurnija proročka reč, čvrsto obećanje na koje se možemo osloniti. Nama je potrebno takvo znanje, koje otvara perspektive, koje nam potvrdjuje da smo stvoreni za večnost.

Duh strpljenja

Apostol Pavle piše: «Zato nam se ne dosadjuje». Drugim rečima, zato imamo strpljenja. Zato podnosimo činjenicu da se naš spoljašnji čovek raspada, pošto smo sigurni da se unutrašnji obnavlja svaki dan. Kako kaže jedan drugi prevod: «zato ne malaksavamo» (Stvarnost). Starost nikome nije prijatna, ali se u borbi protiv prolaznosti može izdržati pošto naša laka sadašnja briga nije ništa prema slavi koju ćemo naslediti. U toj već unapred izgubljenoj trci, gde naše fizičke snage popuštaju, lepota jačanja unutrašnjeg čoveka prevazilazi sve ono što možemo zamisliti. Zato i prihvatamo da postajemo sve slabiji, jer je to neizbežna budućnost za ljude na ovoj planeti. Kao što je to još mudri Horacije napomenuo, «Strpljenje umanjuje zlo za koje nema leka». Mi ćemo na kraju svog života stići tamo gde svi odlaze, ali će zato snaga našeg unutrašnjeg bića proizvesti puno strpljenja dostojnog veličine slave koja je pred nama.

Duh prave vizije

Poslednji elemenat koga želimo naglasiti u ovom tekstu se odnosi na bitnost fokusa, na usmeravanje našeg pogleda, na kvalitetnost vizije. Mi ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi. Drugim rečima, mi smo svesni realnosti, naše oči su upoznate sa svim što nas okružuje, ali vide dalje od toga. Kao što je spomenuto u Jevrejima poslanici, «vera je pak tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.» Naše biće ne prihvata vrednost koju čovek daje stvarima, predmetima. Na primer, za kuće i kola se mora platiti odredjena cena. Isti je slučaj i sa umetničkim ostvarenjima. Ali njihova vrednost se izračunava prema roku njihovog trajanja. Na primer, jedna zgrada može biti od koristi nekoliko decenija. A posle toga se mora naći drugo rešenje. Na području duhovnih vrednosti je drugačije. Naš um je vezan ne za ono što traje decenijama već za večno postojanje, koje nikada neće prestati. Ta vizija nas oslobadja od robovanja materijalnim dobrima i stavlja do znanja da postoji nešto što se ne vidi a zauvek traje.

Tako razumemo i sami da problemi koji okružuju ljude vere, ljude prave vizije, postaju «laka sadašnja briga». Pošto su pogledi takvih velikana oblikovani kroz istine univerzalnih vrednosti Božanske reči, one im omogućavaju da čitaju dogadjaje oko njih znajući da je njihova značajnost vezana za svet koji će proći. Oni koriste ovaj život kako bi se spremili za večnost koja je pred vratima.

Prihvatimo poruku apostola Pavla kao poziv da sa novom vizijom, sa novom verom krenemo kroz naš život. Nama je potreban takav pogled na svet. Oslobodimo se bezvrednosti materijalizma. Odbijmo da upadnemo u zamku racionalizma, gde više nema mesta za pravu, istinsku veru koja je jednom data svetima. Ugledajmo se na ohrabrujuće primere iz Božjoj reči. Kao Avram prihvatimo da će nam Bog uračunati u pravdu našu veru, naše posmatranje iz njegove perspektive. Dosta nam je trčanja za onim što prolazi. Dosta nam je zbrke pripremljene od onih što pravog, božanskog znanja nemaju. Predajmo Bogu svoje srce. Neka On upravlja našim životom. Tada će za nas nastupiti jedan novi dan. Biće to početak života nade, početak večnosti, početak neuništive radosti. Neka to bude realnost i u našem životu.

Upravo sam se vratio iz Haitija. Tamo sam proveo sedmicu dana kao sastavni deo jedne četvoročlane ekipe iz Montreala. Obišli smo glavni grad Por-o-Prens (Port au Prince) kao i nekoliko malih mesta u okolini, došavši do Leogana, samog epicentra strahovitog zemljotresa. Susret sa ljudima u krizi nas je u mnogome inspirisao i učinio da posmatramo život ne zaboravljajući našu prolaznost. Egzistencija u zapadnom svetu nam izgleda spokojna, sa puno stabilnosti, tako da je malo njih svesno da sve što radimo može za koju sekundu u potpunosti nestati.

Jedna osoba je na mene ostavila poseban utisak. Radi se o čoveku sa slike koji me zaustavio dok sam pozdravljao mnoge ljude pri izlasku iz crkve. Nazovimo ga Petar. Postavio mi je za njega vrlo značajno pitanje, vadeći iz svoga džepa sitne delove polomljenog stakla: „Gospodine, moje naočare su se polomile 12. januara, prilikom zemljotresa, i od tada tokom više od mesec dana ja ne mogu da čitam Bibliju. A to mi je tako potrebno. Možete li mi pomoći da dodjem do jednog para naočara. Ostaću vaš dužnik zauvek.“

Uzeo sam moje naočare i odmah mu dao. Bio je iznenadjen i radosno prihvatio ponudjen poklon. Brzo ih je isprobao pronašavši neku Bibliju i zapazio da sve može normalno čitati. Njegovom oduševljenju nije bilo kraja. Video sam ga kako ide od jedne do druge osobe i sa osmehom na licu pokazuje Bibliju, hvaleći se kako sve jasno vidi. Iz njega je zračila pozitivnost, a čitava scena je pokazivala nekoga koji zna da se zadovolji malim stvarima.

A zatim, posle možda jednog sata se vratio kod mene i izjavio: „Gospodine, ovo je za mene najlepši dan posle zemljotresa. Vi ne možete zamisliti koliko sam srećan! Imam zato jedno pitanje: Da li postoji mogućnost da prilikom sledećeg dolaska donesete makar 50 para naočara. Ako sam ja tako srećan, mogu zamisliti kako će to biti sa mojim prijateljima kojima su naočare preko potrebne. Kada biste kojim slučajem doneli 100 para naočara, učinili biste 100 ljudi oduševljenim kao što sam to ja.“

Očigledno je da sam prihvatio izazov. Mene naočare koštaju $1 dolar u Kanadi, a njihova korisnost vredi mnogo više nego novac potrošen za kupovinu tih svugdeprisutnih proizvoda. Samo, mnogo više od gesta poklanjanja naočara, potrebno je podvući nešto vrlo bitno: Gospodin Petar je tako željno očekivao trenutak da može ponovo da počne sa čitanjem Biblije. U ubitačnom ritmu naše civilizacije značajno je podsetiti se jednostavnih ljudi iz Haitija i njihove žudnje za duhovnim vrednostima.

To nas takodje podseća na izuzetnu poeziju cara Davida u kojoj on izražava svoje oduševljenje prilikom proučavanja prelepih istina sadržanih u Božjoj reči: „U srce svoje zatvorio sam reč tvoju,da ti ne grešim… Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo… Naredbama tvojim tešim se, ne zaboravljam reči tvoje.“ Psalam 119: 11 – 16. Obično čovek počne da sagledava svu vrednost onoga što ima kada to upravo izgubi. To je bio slučaj sa gospodinom Petrom. Uvideo je prazninu u svom srcu tokom dana posle zemljotresa. Hrana mu nije bila tako bitna. Priznao je da većinom jede jednom dnevno i da o tome puno ne razmišlja. Ali on se nije želeo koncentrisati na pirinač ili pasulj. Iz ličnog iskustva je otkrio da „čovek ne živi o samome hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4: 4) Tako je krenuo u potragu za naočarima i uspeo da iznova stvori uslove za mirno, blaženo čitanje Božanske reči spasenja.

Odvojimo i mi vremena za reči koje izlaze iz usta Božjih. One će nam otkriti nove perspektive i dati snage da koračamo kroz život vezani za prave vrednosti. Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Američkih Država je izjavio: „Nemoguće je ispravno upravljati svetom bez Boga i Biblije“. Budimo sigurni da je to realnost ne samo za upravljanje svetom, već i za usmeravanje života svakog pojedinca na ovoj planeti. Njegove reči bismo mogli predstaviti na sledeći način: „Nemoguće je upravljati čovekovim srcem bez Boga i Biblije.“ Radimo po tom principu i radujmo se druženju sa Bogom. Biće to pravi život, život u izobilju.

Želimo vas povesti za koji trenutak u Etiopiju. Pratićemo na tom putovanju mladića po imenu Tobija. Razlog njegovog putovanja je pobeda na takmičenju za mlade književnike u Americi. Tema koja je kandidatima bila zadata odnosila se na vrednosti humanitarne pomoći, tako da je jedna od nagrada bila i petnaestodnevno putovanje u Etiopiju. Bila je to dobra prilika za Tobija da stekne nova iskustva i stvori u svom srcu ispravnu sliku o načinu života ljudi sa različitih krajeva zemaljske kugle. Poneo je on jednu kameru i sve pažljivo snimio.

Kada je kod svoje kuće u Mičigenu pregledavao predjeni put, setio se jedne scene koja ga je posebno impresionirala. Bilo je to prilikom ulaska u autobus pun ljudi u glavnom gradu Etiopije, Adis Abebi. Njemu je prišao jedan siromašan dečko i zamolio ga da od njega dobije majicu. Tobi ga je za trenutak posmatrao i primetio u njegovim očima iskrenost. Shvatio je da se radi o dečaku koji je u nemaštini i kome je potrebna pomoć. Bez razmišljanja je skinuo svoju majicu i dao tom nepoznatom prolazniku. Toga dana je proveo dosta vremena bez majice. Pri dolasku u hotel je ponovo sve ušlo u normalne tokove. Ali kamera ga je podsetila na taj nesvakidašnji dogadjaj. Rekao je sebi: „Ja ne mogu izbrisati iz svog uma sliku tog mladića. I ne mogu sedeti skrštenih ruku, jer znam da me Bog poziva da kada imam dve majice da onda jednu odnjih podelim sa ljudima u nevolji. A ja zaključujem, posmatrajući moj ormar sa stvarima, da imam još mnogo prilika za pomoć.“

Tako je Tobi organizovao sakupljanje majica u svome gradu. Tu akciju je nazvao: „Skini svoju majicu“. Ubrzo je njegovo delovanje postalo uspešno, tako da su i TV programi sa tim bili upoznati. Nije prošlo puno vremena do trenutka kada je Tobi imao 10.000 majica spremnih da krenu u Etiopiju. Ali tada se javilo nešto što je prevazilazilo njegove sposobnosti. Slanje majica je izgledalo preskupo za mali budžet mladog književnika. Pošta mu je tražila čitavih $65.000 da tu pošiljku preveze do Adis Abebe. Zato je on počeo da traži neko drugo rešenje, ali su većina kontakta ostali neplodonosni. Uvek je dobijao odgovor: „Žalimo, ali vam ne možemo pomoći“. U medjuvremenu su vlasnici mesta gde je stajalo 10.000 majic iznajimili dotični prostor za neku drugu kompaniju. Tako je Tobiju stigao odgovor: „Budite tako ljubazni i oslobodite nam mesto za sedmicu dana.“ Tobi je odlučio da se još intenzivnije moli Bogu. Objasnio je u svojoj molitvi: „Bože, ti si mi pomogao da skupim sve ove majice. Šta je tebi teško da pronadješ način da oni stignu do Etiopije?“

Ubrzo posle toga javila se televizija CNN. Njihov odgovor je osnažio umornog mladića. Poruka je bila sledeća: „Mi smo našli organizaciju koja može vašu robu prebaciti do Afrike. Medjutim, mi ne možemo da garantujemo do koje zemlje će to biti. Na vama je da po dolasku na afrički kontinenat pronadjete način da to stigne tamo gde vam je potrebno.“ Tobiju je već bilo lakše. Želeo je da stvari krenu kako valja, tako da je smatrao da je to dobar korak do ostvarenja njegovog cilja. Nastavio je da se još intenzivnije moli Bogu tražeći da stvari ne stignu predaleko od onoga što je već bilo isplanirano. Sedmicu dana kasnije osoba sa CNN televizije se ponovo javila dajući detalje u vezi sa najavljenim letom. „Sve je sredjeno“, objasnio je sagovornik. „Morali smo malo izmeniti planove. Radi se o jednom vojnom avionu. On će sleteti u Etiopiju. Nadamo se da će vam to odgovarati.“

Možete vrlo lako zamisliti reakciju ovog dobročinitelja. Kroz glavu su mu prošle slike iz prepunog autobusa siromašnih ljudi i dečaka sa željom da dobije nešto za odeću. Shvatio je da je Bog u potpunosti podržao njegovu inicijativu i video kako se nebeska ruka brine za svaku skinutu majicu i njen dolazak tamo gde je najviše bila potrebna.

Zastanimo sada za koji trenutak na jednom tekstu apostola Jakova. Njegov poziv će nam sigurno omogućiti da u našem izobilju ne zaboravimo na ogromne potrebe ljudi u nevolji. On nas sve podseća: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti? Ako na primer, brat ili sestra goli budu, ili nemaju šta da jedu, i reče im koji od vas: idite s mirom, grejte se i nasitite se, a ne da im potrebe telesne, šta pomaže? Tako i vera ako nema dela, mrtva je po sebi“. Jakov 2: 14 – 16.

Ugledajmo se na Tobija. Budimo i mi ljudi žive vere. Vere koja skida majicu. Vere koja je puna darežljivosti. Vere čije delovanje uključuje ukoliko je potrebno i vojne avione u humanitarne poduhvate. Ima tako puno prilika da se učini dobro. Na primer, humanitarna katastrofa u Haitiju. Tragično je što se ljudima na tom ostrvu dogodilo. Ali to je takodje jedan od naših testova hrišćanstva. Još strašnije bi bilo da mi ostanemo hladnokrvni pored nevolje onih koji pate. Ako Jakov označava veru bez dela kao mrtvu, tražimo od Boga pomoć da naše hrišćanstvo ne bude mrtvo. Učinimo da su ljudima u nevolji dostupni blagoslovi dobročinstva. To će u velikoj meri osmisliti našu egzistenciju. U suštini, zbog toga postojimo. Vrhunac ispunjenog života je ići stopama Isusa Hrista. Po ugledu na Njega, proći ovom planetom čineći dobro.

Čovek 21. veka je uspeo da gotovo sve otkrije i upozna, da stigne dalje od sunčevog sistema, da prodre u tajne atoma i genetike, ali je još uvek u nemogućnosti da u potpunosti shvati samoga sebe. Lakše mu je bilo da napravi neverovatno brze kompjutere i kompleksne svemirske brodove nego da pobedi mržnju u svom srcu i da nadje rešenje za glad u svetu. Iako je pročitao genetsku formulu svojih ćelija, on shvata da nema rešenja za zlo koje se nalazi u njegovom srcu.

Razmišljajući o tim realnostima možemo zastati pred jednom situacijom u kojoj je Isus svojim argumentima zbunio one koji su ga slušali. Na prvi pogled on kao da opisuje ljudsko srce na drugi način. Ne spominje mržnju i agresivnost. U Lukinom jevandjelju 17. glavi čitamo od 20. stiha: „A kad ga upitaše fariseji: kada će doći carstvo Božje? odgovarajući reče im: carstvo Božje neće doći da se vidi; NIti će se kazati: evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božje unutra u vama“.

Posle ovakvih izjava nama se nameće pitanje: U kojoj meri je carstvo Božje vezano za srce? Mi bismo da to carstvo ne bude samo u srcu, a da svugde oko nas vlada haos. Mi čeznemo ka novom nebu i novoj zemlji gde pravda živi. Nije moguće na duge staze prihvatiti da samo srce bude mesto za boravak Božjeg carstva. Osim toga, ukoliko je Božje carstvo u srcu, onda čovek nije ni tako loš po prirodi.

Kako shvatiti ovaj Isusov način izražavanja?

Da bismo zauzeli ispravan stav u tumačenju ovakvih tekstova moramo prihvatiti da Biblija najbolje objašnjava samu sebe. Kontradiktornost tekstova je sigurno nedostatak razumevanja čitalaca, a ne problem samih biblijskih autora. Što znači da je potrebno sagledati sve ono što Isus kaže po nekom pitanju kako bismo imali ispravnu, uravnoteženu sliku o njegovom učenju.

Naglsimo najpre da je sam Isus govorio o dolasku nebeskog carstva. To je na primer napomenuo u poznatoj molitvi „Oče naš“ gde je apelovao na svoje učenike da redovno usmere težnje svog srca ka uspostavljanju tog carstva. „Da dodje carstvo tvoje“. Zatim je upotrebio puno priča koje su potvrdjivale realnost dolaska pravog, vidljivog carstva slave. Njegov govor koji najavljuje završne dogadjaje borbe izmedju dobra i zla u Mateju 24. i 25. glavi isto tako stavlja akcenat na carstvo Oca nebeskog koje je dato onima koji se nalaze sa njegove desne strane. Oproštajni govor u Jevandjelju po Jovanu nam kaže da je Isusov plan da ponovo dodje i uzme nas kako bismo i mi bili tamo gde je on. Jednom rečju, mnogi stihovi opisuju kraj zlu i grehu i uspostavljanje večnog Božjeg carstva ljubavi. O kakvom je carstvu onda reč u Lukinom jevandjelju koga smo pročitali na samom početku?

Pozivajući ljude na promenu srca Isus je naglašavao da priprema za nebo ne dozvoljava nikakvu vrstu odlaganja. Čovek ne može živeti po željama svoga srca,ugađati slastima i egoistički posmatrati ovaj svet, a u isto vreme se spremati za carstvo Božje koje će doći na kraju ljudske istorije. Carstvo Božje nije vezanu za neku nedefinisanu budućnost. Ono je predmet sadašnjosti. Apostol Pavle je to jako dobro shvatio i zato piše hrišćanima u Rimu koji su imali tendenciju da optužuju jedni druge zbog svog načina ishrane. On kaže: „Ako je brat tvoj jela radi žalostan, već se ne vladaš po ljubavi; ne gubi jelom svojim onoga za kojega Hristos umre. Gledajte da se ne huli na vaše dobro. Jer carstvo Božje nije jelo ni piće, nego pravda i mir i radost u Duhu svetome.“ Što znači da vezivanje vernika za carstvo Božje donosi konkretne promene koje onemogućavaju zaboravljanje ljubavi u medjuljudskim odnosima. Carstvo Božje nije dakle samo dolazak Isusa Hrista, večni život, grad koji silazi sa neba, drvo života, itd. Carstvo Božje je prvenstveno i hronološki ovozemaljska realnost u kojoj se na vidljivi način ispoljavaju prave vrednosti onih koji su njegovi članovi.

Takvo razmišljanje nas neizbežno dovodi do zaključka da hrišćanstvo ne može biti samo teorija. Ne vredi samo pričati o carstvu Božjem koje će doći. Hrišćani moraju doživeti to carstvo u svakodnevnom životu. Pravda, mir, radost, ljubav, sve su to odličja osoba čije srce je preobraženo ljubavlju i živi za večne vrednosti.

Svi mi volimo večnost. Svima je dosta zla i nesavršenosti. Sigurno je da izgovaramo sa velikom dozom nestrpljenja: „Oče naš, da dodje carstvo Tvoje.“ Ali je dobro razmišljati o carstvu Božjem u našem srcu. Ne dozvolimo da samo naša usta budu hrišćanska. Ili možda samo naša odeća. Bogu nije potrebna naša spoljašnost. On želi srce. On želi da svoje carstvo blagodati uspostavi u nama. Prihvatimo njegov predlog. Kada srce boravi u ljubavi, čitav život će biti preporodjen. Vežimo se za carstvo Božje. Dajmo sebe Bogu. Život sa njim će biti dostojan našeg gesta predanja. Lepota nebeskog carstva u nama će snažno govoriti u prilog našeg izbora. Budimo predstavnici njegovog carstva. Bog treba takvih svedoka.

Teško je ljudima prihvatiti Bibliju.

Postoji mnoštvo dokaza koji potvrdjuju ovu iznenadjujuću, a gotovo univerzalnu istinu. To se ne odnosi samo na one koji su odbili da prihvate Božje postojanje. Za svakog čoveka Biblija predstavlja izazov. Njeni stavovi zbunjuju. Oni deluju previše jednostavni, ili pak kontradiktorni. Možda čak malo zastareli, daleko od vrednosti savremenog, sekularnog društva. S druge strane mnoštvo religijskih organizacija koje se pozivaju na njen autoritet, a sve veruju makar malo drugačije od ostalih, stvaraju utisak da svako nju može interpretirati po svojoj želji, što povećava konfuziju osoba bez religijskog opredeljenja.

Prividna komplekstnost biblijskih istina navela je neke hrišćane da zabrane njeno čitanje i interpretaciju, pošto pravo značenje njenih poruka može dati jedino opunomoćeno religijsko lice. Vekovi su prošli dok narodni lideri nisu shvatili da ničemu ne služi držati ljude u neznanju, ili ih nemilosrdno progoniti zato što žele piti direktno sa izvora Božanske mudrosti. Iako su potoci krvi tekli i lomače se palile po čitavoj Evropi Srednjeg veka , Biblija je ostala najdraža knjiga za prave Hrišćane. Po uzoru na Jana Husa oni su bili spremni da daju život za zrake biblijske istine.

Savremeni trendovi i insistiranja mnogobrojnih religijskih lidera su doveli do postavljanja novih barijera za čitaoce. Počela se naglašavati neophodnost poznavanja grčkog i jevrejskog jezika, ili pak visoko kritičke analize, dostupne samo univerzitetski obrazovanim osobama. I tako je Sveta Božja reč ponovo udaljena od naroda. Ipak, sama Biblija naglašava nebitnost predznanja prilikom otkrivanja značajnih istina za čovekovo spasenje. I ona potvrdjuje silu koja izvire sa njenih stranica: „Reči tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste.“

Budimo iskreni i priznajmo da teškoća u prihvatanju Božanske poruke leži u nespremnosti ljudi da omoguće Bogu delovanje u njihovom životu. Sam Isus je to često naglašavao. Izmedju ostalog ispričao je priču o bogatom čoveku i siromašnom Lazaru. Njena poenta se sastojala iz insistiranja bogataša po završetku svoga života da otac Avram pošlje svog izaslanika onima koji su još medju živima. Otkrio je svu bezvrednost trčanja za zadovoljstvima i želeo da pomogne uspavalim osobama bez želje da razmišljaju o pravim vrednostima života. Znao je da će ih teško neko probuditi i zato je želeo da se pronadje metoda koja će ih uzdrmati, šokirati i navesti na razmišljanje. Tako mu je bilo žao članova svoje porodice, pa je odlučio da posreduje za njih. Partrijarh Avram odgovara: ‘Nije im potrebno nikoga slati. Oni imaju Mojsija i proroke. Tamo im je napisano sve što je potrebno za kvalitetan život i sva uputstva kako da stignu do večnosti’. Bogati čovek nije bio zadovoljan sa odgovorom. Činilo mu se kao da otac Avram ne vodi računa o psihološkim aspektima ljudskog bića i velikoj vrednosti dogadjaja koji uspevaju da zagolicaju znatiželju ljudi. Avram mora znati da će vraćanje umrlih medju žive bez sumnje sve zabezeknuti i učiniti da mu ljudi postavljaju puno značajnih pitanja. To bi bila izvanredna prilika da ih taj izaslanik upozori za neophodnu promenu života. I zato kaže: ‘Ne oče, ako neko ustane iz mrtvih i dodje kod njih, tada će on bez sumnje imati više uspeha’. I gotovo da mu u našem razmišljanju dajemo za pravo. Kako bi to izgledalo kada bi svi poznati kanali televizije, Bi-Bi-Si (BBC), Si-En-En (CNN) i drugi počeli da intervjuišu bivšeg „pokojnika“. Garantovano je da bi za nekoliko sedmica to postao dogadjaj svetskih razmera. Ali Avram je ipak bio u pravu. Mi ljudi smo takvi da za nas oduševljenje i šokantne vesti traju jedno odredjeno vreme. Kako nas je samo uzdrmala vest o rušenju zgrada u Njujorku 2001. godine! A šta da kažemo o stotinama hiljada mrtvih od cunamija! Kako nam se srce stezalo prilikom vesti o zemljotresu u Haitiju! Kako je panika uhvatila ljude prilikom finansijskog kraha 2008. godine! Ali šta smo zapazili? Malo po malo čovek se navikne na sve te vesti i nastavi po starom. Ljudi i dalje troše, i dalje uživaju, i dalje misle samo za danas, jer sutra dolazi i starost kuca na vrata. Zato je Avram bio u pravu davajući konačno objašnjenje: „Ako neće da slušaju Mojsija i proroke, tj. Bibliju, da ko ustane iz mrtvih oni neće verovati.“ (Luka 16: 31)

Neverovatna drama leži baš u toj istini. ‘Ako ko ustane iz mrtvih, oni neće verovati’… Isus je ustao iz mrtvih, ali su se ljudi navikli na poruku vaskrsenja bez da u suštini prihvate vaskrslog Hrista kao ličnog Spasitelja. Isus je bez obzira na pobedu nad smrću prestao da ima neko specijalno značenje za mnoge hrišćane, jer ga malo poznaju i nemaju dubokog razumevanja njegove misije. Oni nisu otkrili svu lepotu biblijskog objašnjenja tog neverovatnog dogadjaja koji je nagovestio pobedu nad smrću. Izgubili su iz vida da im je Biblija još uvek bila neophodna da na osmišljen način objasne svu dubinu jutra vaskrsenja. Zato je njima, a i nama potrebno prihvatiti poruku Krosana: „Vaskrsenje nije dovoljno. Vi još uvek potrebujete Sveto Pismo… u suprotnom Božanska prisutnost ostaje neprepoznatljiva i ljudske oči neotvorene.“ (John Dominic Crossan, The birth of Christianity. San Francisco, Harper Colins, 1998. p. XI.)

Evo nekoliko ideja koje nam mogu omogućiti da prepoznamo neverovatno bogatsvo Svetog Pisma:

1) Čitajte redovno Bibliju.

Neka ne prodje nijedan dan a da vi niste došli do izvora prave mudrosti. To mnogo više vredi nego prelistavanje uzbudljivih, kriminalnih romana ili pak asimiliranje mase podataka o slavnim glumcima, pevačima, sportistima ili političarima. Poruke koje Bog upućuje nama neće ličiti na bežanje iz okrutne stvarnosti već na pronalazak onoga što je na prvi pogled skriveno, a jedino plemenito, prečisto, preljubazno i dostojno svakog interesovanja. I što više budete proučavali tu izuzetnu knjigu, to će se više vaše oči otvarati za lepote istine. (Dela Apostolska 17: 11)

2) Budite istrajni

Glavna karakteristika istraživača je upornost. Ništa vredno se ne može otrkiti bez sistematskog delovanja, gde će se posvetiti pažnja svakom detalju. Ukoliko vam nešto nije jasno, nemojte odmah sve odbaciti. Potražite savet od onih koji imaju iskustva. Nejasni stihovi skrivaju prekrasne lepote. Najveća bogatsva nisu na dohvatu površnog istraživača. Potrebno je duboko kopati, i za takve istraživače blagoslovi su iznad svakog očekivanja. (Priče 2: 1 – 9)

3) Promovišite biblijsku globalnu sliku sveta

Uzmite za kriterijum činjenicu da mi živimo na planeti gde vlada svugde prisutna borba izmedju dobra i zla. To je najvažniji ključ za razumevanje biblijskih tekstova. U toj borbi sila ljubavi jedino trijumfuje. Zlo je bez budućnosti jer uništava sve, pa i samog sebe. Jedino oružje koje može neutralisati razornu moć zla je božanska ljubav.
(Otkrivenje 12 – 14)

4) Tražite od Boga silu za promenu života

Čak i kada vam saveti Biblije izgledaju preteški, jer od vas traži velike, ključne promene u životu, nemojte odbaciti njenu poruku. Sila ljubavi koju ćete otkriti u ličnosti Isusa Hrista će dotaći vaše srce i transformirati vaše postojanje. Uostalom, ničemu ne služi samo čitati i uvećavati znanje, bez konkretnog sprovodjenja u život. Isus je napomenuo na kraju svoje propovedi na gori blaženstva: „Svaki koji sluša ove moje reči i ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud, koji sazida kuću svoju na pesku…“ (Matej 7: 26)

5) Čitajte Bibliju kao poruku ljubavi

Biblija nije knjiga kao ostale. Ona ljudskim rečnikom stavlja akcenat na vrednost čoveka, na ogromnu snagu ljubavi i na put koji ga vodi do pobede nad zlom. To nijedna druga knjiga ne može pružiti. Za poštovaoce Biblije trijumjf mira usred haotične svakodnevnice, trijumf strpljenja pred naletima agresivnosti, trijumf zajednice nad usamljenošću postaje normalna, očigledna realnost. Njena pozitivna poruka će usmeriti pozitivne energije vašeg bića ka svemu onome što je dobro i vredno. (Jovan 3: 16)

Da, teško je ljudima prihvatiti Bibliju. Ali kada u njoj otkriju beskrajnu božansku ljubav onda će njihov život biti u potpunosti drugačiji nego što je to bio slučaj pre druženja sa njom. Neka ona postane sastavni deo i našeg života. Tada ćemo biti medju onima koji piju sa izvora vode večnog života. Sa oduševljenjem ćemo prelistavati njene stranice. Budimo uporni i istrajni. Blagosloveni rezultati će uvek biti dostojni uloženog truda.

Pre više godina upoznao sam jednu stariju ženu koju sam zapamtio samo po jednoj stvari: ta osoba nikada nije bila zadovoljna. Kada bih je negde sreo, imao sam običaj da je pitam: ’kako ste, gospodjo?’. Ubrzo sam primetio da ona nikada nije rekla: ’puno hvala, dobro je’. Čim bi je zapitao, iz njenih usta bi krenula bujica žalbi, kritika i žučnih objašnjenja, uz naglašavanje svega što nije funkcionisalo kako valja.

Dok sam je tako slušao zaključio sam da, bez obzira na način komuniciranja, rezultat je uvek bio isti. Tako da sam na kraju odlučio da je i ne pitam kako se oseća. Za divno čudo ona je i dalje nastavila sa svojom pričom prepunom negativnosti. Početak naših razgovora je bio vrlo zanimljiv. To bi zvučalo otprilike ovako:

„Dobar dan gospodjo!“

„Dobar dan gospodine!… O, da znate kako mi je loše…“

Stav ove žene mi je ostao duboko urezan u sećanju. Nisam mogao da zaključim da li se radilo o strahu, razočarenju ili gorčini. Jedno je ipak bilo sigurno: čvrsto sam odlučio da ne sledim njen primer.

U tom smislu vam želim predstaviti poemu jednog francuskog pisca i spikera, po imenu Pjer Dak (Pierre Dac). On je ostao zapamćen po svojim radio intervencijama iz Londona za dobro organizovanje otpora fašizmu tokom 2. svetskog rata. Njegove poruke nam potvrdjuju nerazumnost gundjanja:

Nikad zadovoljni

Ljudi koji nikada nisu zadovoljni kako se stvari odvijaju u njihovom životu,
To su oni koji se stalno žale da sve ide loše kada sve nije dovoljno dobro;

Koji, kada sve nije tako loše,
Ne prestaju da se žale kako sve nije vrlo dobro;

Koji, kada je sve vrlo dobro,
Ne prestaju da se žale kako sve nije odlično;

Koji, kada je sve odlično,
Ne prestaju da se žale kako sve nije izuzetno;

Koji, kada je sve izuzetno,
Ne prestaju da se žale kako sve nije savršeno;

Koji, kada je sve savršeno,
Izjavljuju da pojam idealnog ne postoji na ovom svetu;

Koji, kada imaju sve što žele,
Smatraju da nemaju sve o čemu sanjaju;

Koji, kada imaju sve što žele i sve što su sanjali,
Padaju u depresiju,
Jer više nemaju ničega za čim bi čeznuli i što bi ih oduševilo.

Pierre Dac (1893 – 1975)

 Zar ovakvo razmišljanje nije povezano sa biblijskim istinama? Mnogi njeni pisci insistiraju da Božja deca, zbog njihove uske povezanosti sa nebom, dobijaju sve što im je potrebno za srećan život? 23. psalam ne opisuje idilu koja se samo sastoji od lepog poetskog izražavanja, bez povezanosti sa svakodnevnim životom. Kada car David izjavljuje: „Ništa mi neće nedostajati“, to je više nego realnost, to je nepokolebljiva orijentacija čitavog bića. To će naglasiti i apostol Pavle: „Koji (Bog), dakle, svog sina ne poštede, nego ga predade za sve nas, kako, dakle, da nam s Njim sve ne daruje?“ Onaj koji je sve dobio prirodno i spontano će izjaviti da mu ništa ne nedostaje. I zato se u njegovom načinu ponašanja i izražavanja ne može pronaći ni trunka nezadovoljstva. (Jakov 1: 2).

Kažimo pošteno: Koga još mogu oduševiti nezadovoljni ljudi? Šta mi imamo da pružimo ovome svetu ukoliko smo poznati kao komplikovane osobe, tzv. ’gundjala’? Jevandjelje je radosna vest i pobožni ljudi će širiti zadovoljstvo novog života koga su pronašli u druženju sa Isusom Hristom.

^„A dalje, braćo, radujte se, savršujte se, utešavajte se, jednako mislite, mir imajte: i Bog ljubavi i mira biće s vama.“ Filibljanima 2: 14.

Žan Luk Marion, (Jean-Luc Marion), profesor filozofije na Čikaškom univerzitetu (University of Chicago), odao je počast velikanima katoličke misli 20. veka, Jovanu Pavlu II i Kardinalu Lustiger-u. Kao jedan od najzačanijih savremenih analitičara religije, on je podvukao ogroman dobrinos njihovih tekstova, govora i delovanja. Osim toga, iskoristio je priliku da spomene i suštinu vrednosti koje crkva prenosi svetu. Nema sumnje da će njegov način izražavanja inspirisati sve, bez obzira na njihovo opredeljenje:

„Hrišćani ne bi trebalo da se prvenstveno brinu za crkvu, nego za Hrista. Reforme crkvenih institucija u sebi nemaju nikakvog značaja, osim onog negativnog, ali realnog, koji se sastoji iz smanjenja institucionalnih prepreka za otkrivanje i prenošenje Hristove ljubavi. Sve ostalo je značajno samo za religijske posmatrače, sociologe religijske stvarnosti i duhovne birokrate. Hrišćani se moraju prvo zainteresovati za Hrista, jer se nehrišćani interesuju posebno za crkvu.“ Jean-Luc Marion, Le Monde, 12. 08. 2007.

Često zaboravljamo da religijske institucije ne mogu voditi biznis kao i ostale organizacije. One su jedinstvene u svojim ciljevima i strukturi. Smisao njihovog postojanja ne leži u statistikama, autoritetu, sakupljenom novcu ili lepim, poučnim govorima. One postoje da bi ukazale na Isusa Hrista.

Iz gore navedenog proizilazi da je crkvena reforma mnogo manje vredna od stavljanja Isusa Hrista u centar zbivanja. U suštini, najbolja reforma crkve predstavlja smanjenje svega što je ljudsko i jačanje onoga što dolazi odozgo, kao božanski dar. Transcendentalni aspekt hrišćanske poruke je dakle značajniji od iminentnog impliciranja u ovozemaljske poslove. Impliciranje bi više trebalo predstavljati posledicu druženja sa Hristom. Zbližiti čoveka s Bogom, to bi bio put do prave reforme crkvenih institucija.

Igre svetla koje se često vide po koncertima, pretstavljaju interesantnu ilustraciju transformacije crkve: na bini istorije, pred pogledima miliona ljudi i žena iz različitih generacija, zapažamo postepeno gašenje ovozemaljskog, a sve veću izrazitost nebeskog.

Šta ćemo sa nehrišćanima koji se posebno interesuju za crkvu? Moramo priznati da oni to rade zato što dobro poznaju čovekovu prirodu i očekuju promene. Prema njima, ako je Hristos stvarno vredan pažnje, onda će njegov uticaj postati vidljiv na onima koji slede njegovo učenje. Zato je neophodna autentičnost hrišćana kao potvrda da se principi Biblije mogu prevesti u svakodnevni život i doneti rezultate vredne poštovanja.

Dragi hrišćani, Isus Hristos ne pripada samo nama. On pripada čovečanstvu. Mi smo samo njegovi predstavnici. Ali, iako nemamo ekskluzivnost, kopirajt na ličnost našeg osnivača, bez Njega ostajemo siročad. Bez njega je sve uzalud. Izgubiti Hrista, udaljiti se od njega, to znači izgubiti naš identitet.

„Tražite Gospoda, dok se može naći. Prizivajte ga, dokle je blizu. Neka čovek bez Boga ostavi svoj put i nepravednik misli svoje. I neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na njega, i ka Bogu našemu, jer prašta mnogo.“ Isaija 55: 7.

Blago se nalazi samo u dubini, posle istrajnog traženja. Biseri se ne bacaju po ulici, ni svinjama, ni ljudima. Ne postoji mogućnost da će neko razumeti duboku biblijsku poruku njenim povremenim dvominutnim čitanjem. To je isto toliko očigledno kao i činjenica da niko ne može shvatiti kompjuterske nauke samom činjenicom da svakodnevno skida elektronsku poštu sa Interneta.

Predstavljajući jedan Luterov komentar iz Rimljanima poslanice prve glave želim uputiti poziv hrišćanima da kopaju duboko. Potrebni su nam jako dobri poznavaoci Biblijskih blaga. Mladi tu mogu jako pomoći. Umesto da se zadovoljavamo bezvrednim ciljevima koga nam društvo pruža, krenimo u potragu za skrivenim riznicama koju je nebo stavilo tako blizu nas. Evo kako je Luter otkrio vrata raja u Rimljanima poslanici. Zašto to ne bi bio slučaj sa nama?

« Očaran sam bio željom i prepun revnosti da upoznam Pavla u poslanici Rimljanima, ali je za mene jedna jedina reč iz prve glave do tada predstavljala prepreku: „Pravda Božja se otkriva u jevandjelju“. U suštini, mrzeo sam izraz ’pravda Božja’ koga sam razumeo filozofski, prema iskustvima i običajima svih profesora, kao formalnu ili aktivnu pravdu, kroz koju je Bog pravedan i osudjuje neprevednog grešnika.

Iako sam kao kaludjer živeo besprekoran život, osećao sam da sam grešnik pred Bogom sa ektremno uznemirenom savešću. Nisam je mogao umiriti mojim stavom pozitivnosti. Ja nisam voleo, drugim rečima ja sam mrzio pravednog Boga koji kažnjava grešnike, i tajno, gotovo proklinjajući, u svakom slučaju sa velikim gundjanjem, ja sam se ljutio na Boga i govorio: „Kao da, osim svega, nije dovoljno da jadni grešnici, izgubljeni za večnost kroz prvi Adamov greh, budu maltretirani svakom tragedijom kroz zakon dekaloga, nego da se još dodaje muka na muku kroz jevandjelje i kroz njegovu poruku gde se On ophodi sa nama sa pravdom i gnjevom!“ Tako sam besnio sa srdnjom i uznemirenom savešću. Ipak, borio sam se sa Pavlom na tom mestu uz dosadjivanje, tražeći iz sveg srca da znam šta je Pavle želeo.

Dok na kraju, kroz Božju milost, proučavajući danju i noću, nisam obratio pažnju na kontekst i povezanost reči na sledeći način: ’U njemu (jevandjelju) se otkriva pravda Božja, kao što je pisano, ’pravednik će od vere živ biti’. Tada sam počeo da razumem da je pravda Božja sredstvo preko koga pravednik živi kroz dar Božji, tačnije kroz veru. I značenje je bilo sledeće: pravda Božja je otkrivena kroz jevandjelje, tj. pasivna pravda sa kojom nas milostivi Bog opravdava verom, kao što je pisano „Onaj, koji je kroz veru pravednik, živeće“.

Tu sam osetio da sam bio nanovo rodjen i da sam ušao u sam raj kroz širom otvorena vrata. I tu mi se otkrilo jedno potpuno drugačije lice čitavog Svetog Pisma. Prolazio sam kroz njegove tekstove prisećajući se detalja iz mog pamćenja. Takodje sam zapazio analogiju sa drugim izrazima, kao na primer, Božje delo, kao ono što Bog čini za nas, sila Božja, sa kojom nas On čini sposobnim, kvalifikovanim, mudrost Božja, spasenje Božje, slava Božja.

I, isto toliko kolika je jaka bila moja mržnja prema tom izrazu, sada sam uzdizao sa ljubavlju tu preslatku reč ’pravda Božja’. U pravom smislu te reči, to mesto kod apostola Pavla su za mene bila vrata raja.“

Martin Luter, iz predgovora njegovih kompletnih dela na Latinskom jeziku, 1545.