Inspiracija

Evo jednog teksta koji će nas sigurno navesti na razmišljanje. U njemu čujemo glas majke koja se seća kako je odgajanje dece promenio pogled na život i utvrdio nove vrednosti, pune širine ljubavi i spremnosti za žrtvu.

«Donela mi drugarica, jutros, da čuvam Marina . Beba Marin, kao što je red u ovo doba godine, obučen kao meče, ispod dve kape i kapuljače viri nosić kao dugme. Spava Marin kao buba. Samo zečje mrdaju cucla i nosić. Gledam Marina, prava reklama za dizanje nataliteta i mirnog sna…a meni na pamet pada samo to koliko godina nismo spavali zbog takvih, naših Marina… spavanje je bilo privilegija, nevezana za prirodne potrebe. Spava Marin, a ja mislim „Šta li noću radiš, kad sad tako mirno spavaš?“ Ovo je priča za sve roditelje, saborce, bratstvo bez sna…Ovo je kratka borba protiv onog čipa za zaboravljanje, koji nam je ugradila Majka Priroda, jer kad bi se svega što smo proživeli, sa decom, sećali…natalitet bi još drastičnije padao.

Prvo čari trudnoće… baš tada mi se tako spavalo na stomaku, na kome je komotno mogao da se posluži ručak za četiri osobe… nisam mogla da dohvatim pertle, izuvali i kotrljali su me okolo… spavala sam gde god me naslone… oblačila sam se u dvosobne šatore sa kamp odeljenja prodavnica sportske robe…

Onda porodjaji…vojska saborkinja u tačkastim, državnim spavaćicama, na preklop…sa mastiljavim pečatom bolnice na grudima (da neko ne mazne tu dragocenu kreaciju slučajno, kao uspomenu na divno provedeno vreme, u cenjenoj instituciji) …e to nećemo opisivati, jer tu apsolutno poštujem podsvesnu naredbu Majke Prirode : „Zaboravi!“…Zaboravila.

E, onda donesete kući bebu… U bolnici sve to nekako drugačije ide…kod kuće počinje prava priča… Naročito ako je to prva beba. Da voziš auto moraš da polažeš ispit, da ti daju čoveka u ruke i da ga gajiš, ne treba ti ništa, nema teorije, samo praksa…Stavili mi tako bebu u krevetac (jastučići, ćebence na slončiće, karnerići i plišana igračka, ako tek rodjena beba poželi da se poigra), zagrlili se i gledamo zaljubljeno u naslednika…Kad je otvorio oči, pa kad je zaurlao kao vatrogasna sirena, zajapurio se kao cvekla…romantika je pukla kao balon od sapunice…Auuu…Gladan? Žedan? Piškio? Kakio? Dosadno mu? Beba urla, titla nema, a ti se snadji…

Tu negde počinje doba nespavanja…bauljali smo kao aveti po kući, bila sam sposobna da spavam stojeći, bilo gde, bilo kada…grčevi, čajevi, zubići, rastu, rastu, kao da smo ajkulu napravili, a ne čoveka, kraja nema…I tako tri bebe, jedna za drugom… Živeli smo kao šišmiši, tako smo verovatno i izgledali.

Sećate li se kupanja bebe? E, to je spektakl… Najstrašnije pojave, na Balkanu, su promaja, mraz, prehlada, koje su, istorijski dokazano, izazivale najveće pogrome u ovom delu sveta. Shodno tome, kupanje bebe, tj. svlačenje iste i njeno kupanje, su više no rizični poduhvati… Mi smo bebu kupali u sobi…temperatura 67 stepeni, kao u Švedskoj sauni… Lipti znoj sa nas, sve nam igra pred očima, sudaramo se sa peškirima, merimo dvadeseti put temperaturu u kadici…ako dolijemo još malo tople vode, a dodamo malo zeleniša, supu možemo da skuvamo, komotno… Kupanje se izvodi zalivanjem i polivanjem…da šampon ne udje u oči, da beba ne viri previše iz vode…a onda, uz dramatičnu najavu, muž širi peškir i napeto čeka…ja, olimpijskom veštinom, dižem bebu iz vode i najkraćim mogućim pokretom ubacujem u naručje peškira… Prolazno vreme odlično, 0,23 sekunde… Slična pojava su oblačenja za šetnju, jesen, zima… Ako obučeš prvo sebe, skuvaćeš se… Ako obučeš bebu, ona se dinsta, dok se ti oblačiš…ako se oblače tri mala deteta i nas dvoje – razvod na pomolu… Kad se samo setim onih maleckih cipelica, ne možeš u ruku da je uhvatiš, a kamoli one pertle da vežeš, a dete mrda li mrda…rukavice, one male… Čik uguraj ruku detinju unutra, bez težih povreda… A kad ti uspe, za par minuta i ruka i rukavica mokre u ustima vesele bebe. Sve druge bebe su imale cipelice na nogama, one lepe, plave, roza, na mašnice, kao za igračke, samo moj sin ih je stalno žvakao… Prvo zajedno sa nogom, a onda sa noge visi čarapica srozana, a on mulja cipelu u ustima… Doba puževa.

Posle toga stiže vreme mobilnosti… Tek tu počinje zabava… Pet godina nisam ni jela ljudski…niti se opustila. Taman nešto počnem, kad neki od potomaka se upravo dovodi u smrtnu opasnost… Padanje sa kauča, veranje u saksije, stoljnjak za ćoše pa vuci!… Pražnjenje fioka, okretanje vazni… Tada smo živeli na visokom nivou, sve je bilo, po Kišonu, na bar dva metra iznad poda. U našem krevetu gužva… U sred noći, kada zaspiš i padne ti pozornost, ekipa počinje da se ušunjava… Ujutru krevet pun kao oko, oni spavaju kao andjeli, mi se noktima držimo za rubove, podočnjaci do poda.

Kasnije dolazi vreme igračaka…cela kuća se pretvara u poligon… Jeste li nekada u mraku stali na lego kocku? Kakva japanska kazna? To se zove bol! Obaška što ne smeš da drekneš, jer oni konačno spavaju… U foteljama automobilčići, u kupatilu kante, patkice i lopatice, monstrumi, njihova oprema, lutke i njihov miraz, kao u najboljih udavača, svuda okolo… Muž je tako nedelju dana hodao, cakleći se, na posao… Izmislili fantomi lutku, koja ima svoje šljaštice, prašinu neku svetleću, kao ona je vila, a to čarobni prah…Odlično! Svi smo brzo bili začarani, svetleli smo u mraku, a to čudo ni da očetkaš, ni da opereš… Jedno jutro sam se probudila sva na ćoše… Celu noć sanjala ale i aždaje, sve me boli… Naravno, u našem krevetu neko zaboravio Betmena…sa rogovima i šiljcima na super rukavicama i narebranim plaštom…

Sećate li se dečijih rodjendana, iz tih perioda odrastanja?! Prvo je muka bila da ne pojedu plastične kašike, žvakali su jedni drugima uši i ramena, kasnije su jurcali okolo kao popareni, cičali i zavlačili se svuda… Ne možeš da ih navataš za duvanje u svećice na torti… A onda drama… Uvek još neko želi da duva u svećice, nema veze što mu nije rodjendan… Palili smo svećice po deset puta, a oni duvali, duvali, dok celu tortu ne ispljuckaju i oduvaju sve ukrase i šećere šarene.

Svako kretanje na put je bilo ravno većoj seobi naroda… Kakvi stari Sloveni, oni su imali bitno manje stvari od nas… Odlazak na more, kao emigracija… Nosi se sve, sve je neophodno… Cipela kao za stonoge, krokodili, čamci, kantice, ajkule , sve na naduvavanje što postoji… Kompromisa nema, sve im treba. Zimovanja smo redje trošili u ta doba odrastanja… Imali smo premalo ruku.

Sad smo porasli… Sad jurcaju okolo, navataj ih ako možeš… Sad pomislim da i nije bilo tako loše kada su mileli po podu i žvakali tepih… Ćerka je tada izgrizla sto u dnevnoj sobi, još uvek nosi tragove maleckih zuba… Žao nam da ga menjamo… A sad ne možeš da se natelefoniraš, da ih prebrojiš… Samo jurcaju.

Ako je ovaj tekst slušao neko, ko još dece nema, molim da ga odmah zaboravi, u cilju produžetka ljudske rase.»

Ali sad šalu na stranu, iskoristimo ovu priliku da se podsetimo kako je ljubav vrhunac našeg postojanja. Ljubav koja kroz podizanje dece jača, postaje nesebična, širokogruda. Jer, kao što je napisala Mary Botham Howitt, «Bog nam nije dao decu samo zato da bi se ljudska rasa održala. Ona su tu kako bi proširila naše srce i učinila nas punim saosećanja. Kroz njih naši ideali se uzdižu, naše sposobnosti usavršavaju, i mi doživljavamo ono što čini čovekovu sreću: ulagati ne u materijalne stvari, već u život, u osobe, u ideale, u ljubav.» Vežimo se stoga za dobro dece, mladih, za sreću onih koji dolaze. Neka, kako Biblija opisuje, «Sinovi naši budu kao bilje, koje veselo odrasta u mladosti. Kćeri naše kao stupovi preksrasno izradjeni u dvoru.» Psalam 144: 12. Vaspitanje zahteva puno, ali bez sumnje ostaje najvredniji deo čovekove egzistencije. Doprinesimo i mi formiranju naše dece. Neka i ona prekrasno rastu u atmosferi ljubavi. Uložimo u ono što je neprolazno, što nas pripremima za neizrecivu lepotu večne službe. Uostalom, postoje samo dve ljubavi, kako je rekao crkveni otac Augustin: «Ljubav sa sebe koja zaboravlja na druge i ljubav za druge koja zaboravlja sebe». Kroz proces vaspitanja, izaberimo onu koja se žrtvuje, ali koja pobedjuje, i koja nikad ne prestaje.

Možda nas najupečatljivija sećanja iz detinjstva vežu za trenutke pre spavanja kada su otac ili majka, baka ili deda odvojili vremena da nam pročitaju koju priču. Pre odlaska u carstvo snova bilo je tako interesantno lutati svetovima prijatnih junaka, sakrivenih izmedju stranica dragih nam knjiga. Ko nije imao svoje omiljene likove i tražio da po ko zna koji put čuje poruku o crvenkapi, Guliveru, Robinzon Krusou i tome slično. Kako smo čvrsto držali do tog ceremonijala, zahtevajući da nam se ni u kom slučaju ne ukine to pravo na uživanje, na otvaranje prozora u svet maštanja i sanjarenja.

Sa vremenom je dobra navika gubila od svoje redovnosti, tako da je svakodnevno otvaranje knjiga postalo izuzetak. Ako danas pogledate statistike, zaključujete da deca, tinejdžeri i mladi ljudi, sve manje imaju vremena za čitanje. Slika je preplavila ekrane, filmovi su postali zanimljiviji od pisane stranice. Na primer, prema kanadskim informacijama iz avgusta 2005. godine, 77% osoba provode svoje slobodno vreme pred televizorom, 66% u socijalnim aktivnostima gde se uključuju posete restoranima, 32% u čitanju a samo 24% u sportskim aktivnostima.[1] Kao da ono što je najbolje ostaje po strani. Kao da se zaboravlja na veliku istinu koju je još izrekao Victor Hugo, čuveni francuski književnik, u svojoj knjizi «Činjenice i verovanja»:

«Čitanje je jelo i piće. Duh koji ne čita mršavi kao i telo koje ne jede.»

Napomenimo nekoliko bitnih činjenica vezanih za odnos dece prema čitanju koje će nam omogućiti da zauzmemo ispravan stav prema tako značajnoj komponenti vaspitavanja i formiranja uravnoteženih, zdravih ličnosti.

1)      Čitanje ne sme biti maltretiranje

Daniel Penak, savremeni autor, rodjen u Kazablanci, na vrlo elegantan način podvlači neophodnost zadržavanja čitanja na polju oduševljenja. On kaže: «Glagol «čitati» ne sme postojati u obliku imperativa». Ništa se ne zadobija ukoliko se detetu ili tinejdžeru nametne da nad knjigom ostanu po kazni. Energija koja se dobija prilikom prelistavanja bogatih, estetski i moralno prelepih tekstova, se u potpunosti gubi kada je ljudski um nateran na čitanje. Tako je lako vezati oči za neku stranu, a odlutati hiljadama kilometara daleko ka onome što je drago našem srcu. Zato je prvi princip kvalitetnog odnosa mladih prema knjizi borba roditelja da lektira zauvek ostane u domenu zadovoljstva. Ostanimo još uvek sa Danijelom Pennekom i podsetimo na neke od njegovih pravila dobrog čitaoca. Po njemu treba svima zagarantovati: a) pravo na preskakanje stranica b) pravo na ponovno čitanje c) pravo na pabirčenje ideja d) pravo da se knjiga ne završi. Ovome bismo samo dodali činjenicu da je to bez dvoumljena prihvaćeno, ali da će sam čitaoc imati jako puno koristi zahvaljujući ličnoj disciplini. Naime, u potpunosti je opravdano prekinuti čitanje neke knjige kada je njena poruka bez interesa. Ali se često dešava da se prekine sa nekim značajnim delom samo zato što su tempo života ili lakša zadovoljstva potisnuli u stranu tako vredne poruke.

2)      Značaj ličnog primera

Kao što je to slučaj sa muzikom, primer roditelja će u mnogome olakšati vezanost dece za knjigom. Izučavanja muzičkih akademija iz Francuske su pokazala da deca koja najviše postižu prilikom savladavanja tehnike muzičkih instrumenata i koja postaju pravi virtuozi su bez sumnje deca čiji su roditelji i sami muzičari. Sport će potvrditi takve zaključke. Zato isti princip možemo primeniti i na odnos prema čitanju. Ukoliko roditelji nikada nemaju vremena za lično usavršavanje, ukoliko knjiga ni nema u njihovom domu, ukoliko provode puno vremena pred posmatranjem slika, zašto bi deca reagovala drugačije? Ne sme se zaboraviti da je sam proces čitanja naporan, da zahteva koncentraciju, dobro poznavanje sintakse, puno utrošenog vremena, i mesto zaklonjeno od buke, pogodno za takvu aktivnost. Roditelji će dakle uvek dobro postupiti kada olakšavaju svojim ličnim primerom ono što smatraju da je neophodno usaditi u svoju decu.

3)      Čitanje je blagotvorno kao kratkotrajno napuštanje realnosti

Ono omogućava da se pronadje rešenje, da se razmišlja što objektivnije, da se usadi nada. Ono hrani meditaciju, trenutke u kojima ćemo razmišljati o životu, o osobama koje volimo, o našim naizgled beznačajnim problemima. Ono čini da vreme koje posvećujemo sebi i koje je tako značajno, bude korisno iskorišćeno. Na osnovu čitanja različitih autora shvatamo da postoje i druge osobe sa sličnim situacijama. Ili pak one koje u tim uslovima deluju potpuno drugačije. Zato je potrebno da bogatstvo koje dobijamo iz knjiga otkrijemo našoj deci. Da posle pročitanog odlomka iz neke interesantne knjige odvojimo vremena za diskusiju, za objašnjenje kako se poruke knjiga mogu praktično iskoristiti. Našoj deci će to biti vrlo dragoceno.

4)      Čitanje poboljšava komunikaciju

Jean-Marie Poupart je rekao: «Čitanje u dvoje je mnogo interesantnije nego gledanje emisija u dvoje». Smatramo da je on bio u pravu iz makar jednog razloga. Emisija se mora gledati i vrlo je teško na nju reagovati, jer ona ne staje do svog kraja. Ona ne traži komentar. Ona pleni pažnju. Ukoliko se ne slažete možete promeniti kanal. Sa knjigom je već drugačije. Jedna rečenica može biti dovoljna da se odpočne diskusija i krene u upoznavanje sveta i samoga sebe. Knjiga je komunikativnija jer inspiriše našu misao. Emisija je efikasnija jer audio-visualnim elementima pleni pažnju i omogućava autoru da iskaže svoj stav. U isto vreme, ne sme se zaboraviti činjenica da ima tako puno bezvredne literature koja samo oduzima vreme i puni glave naše dece najobičnijim smećem. Zato je potrebno postići sklad izmedju principa našeg života i izabranih knjiga i njihovih vrednosti, kako ne bi došlo do raskoraka i do izolovanja od stvarnosti života, tj. do takozvane zaraze čitanja takozvane «šund literature», koja nas odvaja od realnosti i od komuniciranja.

5)      Knjiga zahteva strpljenje

Čitanjem se ne može brzo napredovati. Pažnja i koncentracija su neophodni tokom dugog perioda čitanja kako bi se proniklo u tajne pisane reči. To naglašava i sama Biblija. Ona insistira na iscrpnom istraživanju, na maratonskom duhu traženja istine. Prorok Isaija naglašava: «Koga će učiti mudrosti, i koga će uputiti da razume nauku? Decu, kojoj se ne daje više mleko, koja su odbijena od sise? Jer zapovest po zapovest, zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, ovde malo, onde malo davaše se.» (Isaija 28: 9. 10.) Jedino najistrajniji će dostići do najvrednijih blaga. Potrebno je kopati duboko, potrebno je sklopiti puzzle onoga što je dobro, što traje. Iz toga proizilazi da su strpljivi roditelji najkvalitetniji vaspitači jer svojom pojavom pokazuju prednosti onoga što se teoretski prenosi kroz poruku knjiga. Ovde se takodje može dodati da je Biblija knjiga i za decu i da će u njoj ona pronaći tako puno fantastičnih priča iz života, a što je najvažnije od svega otkriti prave vrednosti koje se na drugom mestu ne mogu otkriti. Tada će Biblija postati dragoceno blago za njihovu dušu.

Rezimirajući naše razmišljanje podsetimo se na činjenicu da poruka jedne knjige postaje vredna tek kada se pretoči u život. Marko Aurelije je kazao: «Pre nego što govoriš, mora se pročitati na tvom licu šta želiš da kažeš.» Neka zato čitanje bude sastavni deo našeg života, a istine tako naučene svakodnevna realnost. To će oplemeniti našu dušu, olakšati komuniciranje, razviti strpljenje. Ipak, najviše od svega, to će omogućiti onima koji se vežu za čitanje knjiga mudrosti, i više od sveg ostalog Biblije, da otkriju svu lepotu meditacije, razmišljanja, i istine. Bog je odlučio da čoveku uputi poruku ljubavi zapisanu na stranicama Svetog Pisma kako bi ostala kroz vekove svedok Njegove želje da otkrije put koji vodi do večnosti. Družimo se sa velikanima vere čija iskustva, porazi i pobede predstavljaju inspiraciju za naš život. I nemojmo zaboraviti: svojim ličnim primerom pokažimo mladima prednosti boravka na izvoru večnosti.