Inspiracija

Jedan uspešan hrišćanski biznismen je ušao u duboku starost i shvatio da je došlo vreme da ga neko zameni. Umesto da sam izabere svog naslednika medju svojim pomoćnicima ili svojom familijom, on je odlučio da uradi nešto neuobičajeno. Pozvao je sve potencijalne kandidate, finansijske direktore, šefove pogona, blagajnike i lične savetnike i održao im sledeći govor:

«Dragi prijatelji, došlo je vreme da ja završim moje poslovanje i odem u zasluženu penziju. Takodje sada je najbolje odrediti novog generalnog direktora koji će voditi našu firmu u budućnosti. Odlučio sam da to bude jedan od vas.»

Mladi, perspektivni šefovi su bili zbunjeni, ali je generalni direktor nastavio: «Ja dajem svakome od vas po jedno seme. To je vrlo specijalno seme. Želim da ga posadite, da ga zalivate i da se ponovo zajedno okupimo sledeće godine da vidimo šta ste uradili od semena koga sam vam dao. Tada ću odlučiti ko će biti moj naslednik.»

Jedan čovek po imenu Džim je bio na tom sastanku i kao svi prisutni dobio je svoje seme. Kada je stigao kući, podelio je sa svojom ženom direktorova razmišljanja i tako su oni zajedno odlučili da neguju biljku koja će niknuti. Pronašli su jednu lepu saksiju, stavili djubrivo, uzeli termometar, pročitali nekoliko knjiga o negovanju biljaka i živeli u ritmu novosti iz saksije.

Svakog dana su zalivali zemlju i nestrpljivo čekali da nešto nikne. Posle oko tri sedmice, neki od Džimovih kolega su već počeli u uredu da govore o biljci koja raste. Džim je detaljno razgledao svoju biljku, ali se ništa nije dešavalo.

Tri, četiri, pet nedelja su prošle, a još uvek ništa. Sada se naveliko diskutovalo o saksijama. Na zajedničkim ručkovima su se razmenjivale praktične ideje o brzom rastu, jedino je Džim shvatio da nema ničega i da je on jedini neuspešan.

Šest meseci kasnije, opet ista priča. Ništa nije bilo u Džimovoj saksiji. On je došao do ubedjenja da je nešto uradio pogrešno. Možda previše vode, ili loše djubrivo, ili pak nešto drugo što nije mogao da objasni. Znao je da je uradio najbolje što je mogao, a bilo mu je tako žao da shvati kako je ostao bez rezultata.

Godina je uskoro došla svome kraju i mladi šefovi su se ponovo okupili oko generalnog direktora sa svojim biljkama. Džim je ispričao svojoj ženi da neće doneti praznu saksiju. Ali ona ga je zamolila da pošteno kaže šta se desilo.

Džim je osećao podmukli bol u stomaku. Ovo će sigurno biti za njega najnezgodniji trenutak u životu. Ipak znao je da je njegova žena u pravu. Čvrsto je bio ubedjen da ništa pogrešno nije uradio. Uneo je zato svoju praznu saksiju u prostoriju za sastanke uprave. Tamo je ugledao različite biljke negovane od strane ostalih kolega. Sve su bile prelepe, upravo privlačne u njihovoj različitosti. Stavio je svoju saksiju na pod dok su se mnogi od njegovih prijatelja slatko nasmejali. Bio je u pravu. Pred njim su bili tužni trenuci.

Kada je generalni direktor stigao, prešao je pogledom preko svih biljaka i pozdravio mlade kandidate. Džim je pokušao da bude što dalje od njega, kako ne bi morao da susretne njegov pogled.

«Kako ste samo lepe biljke iznegovali» počeo je glavni šef. «Vidim da mi neće biti jednostavno da pronadjem mog naslednika.» A zatim je odjednom zapazio Džimovu praznu saksiju. Rekao je vice predsedniku da dovede Džima napred.

Džim je pretrnuo. «Sada će bruka biti velika», pomislio je on. «Možda će me moj gazda izbaciti iz firme.»

Kada je došao napred, generalni direktor ga je zapitao šta se desilo sa njegovim semenom. Džim je pošteno sve ispričao do kraja.

Generalni direktor je zatražio od svih da sednu, osim Džima. Pogledao je u sve prisutne, zatim u Džima i rekao: «Džim, ja sam ponosan na tebe. Poštovani prisutni, Džim je postao novi generalni direktor firme.»

Sve je izgledalo gotovo nestvarno za Džima. «Pa kako je to moguće? Moja saksija je bila prazna.»

Zatim je gazda firme objasnio čitavu situaciju: «Pre godinu dana ja sam svakome od vas dao seme koje ne može ništa da rodi. Seme koje je bilo mrtvo, sterilno. Svaki od vas, kada je video da ništa ne raste iz tog semena, odlučio je da ga zameni uspešnim semenom. Svaki od vas, osim Džima. Svi ste mi doneli biljke i cveće od vašeg semena a ne od mog. Jedino je Džim ponizno prihvatio neuspeh i imao dovoljno hrabrosti i poštenja da mi donese praznu saksiju. Vi ste svi tražili uspeh po svaku cenu. Džim se trudio da uspeh dodje, ali je njegovo poštenje bilo važnije od uspeha. Zbog toga je on danas generalni direktor.»

Stari direktor je nastavio:

Ako sejete poštenje, požnjećete poverenje.

Ako sejete dobrotu, požnjećete prijateljstvo.

Ako sejete poniznost, požnjećete pravu veličinu.

Ako sejete jednostavnost, požnjećete trajnu radost.

Ako sejete otvorenost, požnjećete respekt.

Ako sejete odanost na poslu, požnjećete uspeh.

Ako sejete oproštaj, požnjećete pomirenje.

Ako sejete veru u Boga, požnjećete večni život.

Zato, pazite šta sada sejete, jer će to odrediti šta ćete kasnije žnjeti.»

„A dalje, braćo moja, šta je god istinito, šta je god pošteno, šta je god pravedno, šta je god prečisto, šta je god preljubazno, šta je god slavno, i još ako ima koja dobrodetelj, i ako ima koja pohvala, to mislite.“ Filibljanima 4: 8

Statistike u Kanadi potvrdjuju da u zemlji sa 35 miliona stanovnika imamo godišnje oko 300.000 rodjenja i isto tako 105.000 abortusa, tj. 1 pobačaj na 3 rodjene bebe. Pitanje eliminisanja neželjenih embriona još uvek dovodi do konfliktuelnih stavova u koje se često ubrajaju mišljenja crkvenih verodostojnika.

Bez želje da tu temu prenesemo na područje političkih zbivanja dobro je podsetiti se biblijskih principa koji su korisni za ispravno shvatanje čitave problematike:

1) Bog je uvek na strani života

Isus je sam potvrdio da je život najveća vrednost, te da se akcenat uvek treba staviti na ono što će se učiniti za vreme ćovekovog života. Onima koji su sumnjali u vaskrsenje on je naveo taj čin kao dokaz Božje potrebe da vaskrsenjem izvede svoja stvorenja iz besmislenog stanja smrti. „Nije Bog Bog mrtvih, nego Bog živih. Vi se dakle vrlo varate.” (Luka 20: 38). Ukoliko je naš Bog na strani života, dovesti u pitanje sam proces radjanja znači u izvesnoj meri sprečiti ono što je Bog isplanirao za održavanje života. Niko od nas nije dao život. Ko nam daje pravo da nekome uskratimo mogućnost da živi? I ako nam se dozvoli da dovedemo u pitanje svetost života u majčinoj utrobi, šta će nam zabraniti da razmišljamo o eutanaziji, tj. slobodnom odlučivanju trenutka odlaska sa ovoga sveta? To više neće biti borba protiv terapeutskog ’iživljavanja’, već samoubistvo uz medicinsku asistenciju.

2) Bog kao stvoritelj učestvuje u formiranju ljudskih bića

Bez obzira kako shvatili Božju stvaralačku moć, mora se priznati da nas sam taj proces u mnogome prevazilazi. Neki smatraju da je Bog samo predvideo zakone razmnožavanja, deobe ćelija i formiranja kostiju, mišića, nervnih veza, itd. Ali Bog, kao izvor života, može da kaže mladom proroku Jeremiji, bez da njegov stav bude doveden u pitanje: „Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te.“ (Jeremija 1: 5). Upravo u tom pravcu idu i poruke televizijskih emisija koje su otkrivale fenomenalne mogućnosti beba i komunikaciju sa fetusom pre rodjenja. Videli smo majke koje su pevale za vreme trudnoće i otkrili da su naučnici uvideli veliki kapacitet novorodjene dece da prepoznaju te iste melodije. Zato je vrlo teško negirati ogromni potencijal embriona. Od začeća pa do groba mi smo stvoreni prema slici Božjoj.

Ako je Jeremija pre rodjenja bio odvojen za jedan uzvišen poziv, ako Bog može da u nama prepozna posebnu, specifičnu vrednost kroz svoje sveznanje, kroz analizu naših genetskih karakteristika i kroz veliku ljubav koja „čini milost hiljadama generacija“, kako odluka donesena u trenucima sumnje, depresije i straha može dovesti u pitanje čitavo postojanje jednog bića?

3) Abortus ne može biti sredstvo za kontracepciju

Lična odgovornost se ne povećava kada zakoni u zemlje u kojoj živimo omogućavaju da dodjemo kod doktora tri, četiri ili više puta sa željom da se oslobodimo nepredvidjene prisutnosti embriona u našem telu o trošku socijalnog osiguranja. Hteli mi to priznati ili ne, sam čin odstranjenja fetusa predstavlja opasnost za zdravlje majke, za njenu psihološku stabilnost. Uostalom, kako na dugoročnom nivou izbrisati samu pomisao uništavanja svoje buduće dece? Na koj način je moguće pružiti priliku toj istoj osobi da respektuje sebe i one koji je okružuju? Sve su to pitanja koja se neizbežno postavljaju i čine čitavu problematiku vrlo kompleksnom.

Jedino lična odgovornost svakog pojedinca može učiniti da dramu eliminisanja zamenimo privrženošću životu. To bez sumnje zahteva ličnu žrtvu u mnogim slučajevima. Ali zar na to nismo i pozvani? Apostol Pavle kaže: „Jer ni jedan od nas ne živi sebi, i ni jedan ne umire sebi“. (Rimljanima 14: 7)

4) Neželjena trudnoća ne sme biti razlog za abortus.

Iako postoje neželjena deca, postoje takodje i mnogi slučajevi koji pokazuju da takvo dete može biti prihvaćeno i zavoljeno prilikom rodjenja ili tokom ranog detinjstva. Osećanja dakle nisu najbolji kriterijum za odlučivanje. Ono što je najviše potrebno budućim majkama u takvim dramatičnim situacijama, to je uho spremno da sasluša i razume, kao i osoba koja će uputiti na prave vrednosti. Potrebno je podsetiti koju vrednost Biblija daje majčinoj ljubavi. „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje?“ A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.“ (Isaija 49: 15) Tekst insistira: gotovo je nezamislivo da se majka ne smiluje na čedo utrobe svoje. Instikt majčine ljubavi prevazilazi sve krize, sve drame i čini vezu čvrstom, neraskidivom. Ali ukoliko ta neverovatna ljubav izostane, Bog je još verniji. On nikada ne zaboravlja. U trenucima kada se postavlja pitanje želje, dobro je podvući realnost Biblije, i podsetiti da je eventualni kandidat za abortus još uvek čedo utrobe svoje majke. To se sve mora reći bez forsiranja, bez kritizerstva. Važno je objasniti o kakvoj odluci je reč i ukazati na put donošenja dobre odluke.

5) Pravi smisao ljubavi je zaštita.

U Bibliji zapažamo Boga sa velikom željom da se najslabiji u društvu odbrane. Deca, siromašni, udovice, stranci, sve su to bile kategorije nezaštićenih osoba. Zato razumemo poruku teksta iz Priča Solomunovih 24: 11. 12: „Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube, nemoj se ustegnuti od njih. Ako li kažeš: Gle, nismo znali za to; neće li razumeti Onaj koji ispituje srca, i koji čuva dušu tvoju neće li doznati i platiti svakome po delima njegovim?“ Sigurno je da naše uobičajeno argumentovanje neće izdržati probu susreta sa Stvoriteljem svemira, ukoliko je bazirano na nekvalitetnim temeljima. Jedino će odluke ljubavi zauvek imati svoju vrednost. Kažimo to na drugi način: kako embrion može sebe zaštititi? Gde će naći svoje dostojanstvo ukoliko bude prepušten ličnom, subjektivnom razmišljanju pojedinaca? Zato je neophodno da se ideja darovanja samog sebe može ogledati u rešavanju takvih problema. Kako bi bilo lepo čuti ovakve izjave: „Uradiću tako, zaštitiću život, pa čak i ukoliko mi to ne odgovara, samo da ostanem veran principima prave ljubavi.“

Ako smo dakle na strani života, onda će i odluka o neprihvatanju abortusa biti očigledna, sem u sledećim izuzetnim situacijama:

1. Kada se radi o životu majke.

Potrebna je totalna zaštita bića koje pruža život i njeno zdravlje ostaje važnije od svega. Zapostaviti njeno zdravlje može dovesti njeno postojanje u pitanje, bez da postoji ikakva garancija za normalni razvitak deteta.

2. Kada se radi o životu deteta.

Malformacije kod embriona mogu biti izražene do te mere da budući život bude doveden u pitanje. Najnovija otkrića medecine nam pomažu da to otkrijemo na vreme. Samo, to ipak ne predstavlja selekciju radjanja prema željenom polu, boji očiju, ili tome slično.

3. Kada se radi o začeću koje je posledica incesta ili silovanja.

Naime, svako društvo koje respektuje prava čoveka tretira incest i silovanje kao kriminalna dela. Kako onda prihvatiti da nešto što društvo tretira kao zločin postane normalna pojava? Zar odnos majke prema takvom detetu neće biti vrlo kompleksan? Za mnoge majke videti dete bi bilo podsećanje na mučenje i zlostavljanje iz prošlosti. A u kojoj meri bi se tu govorilo o ljudskom dostojanstvu, o fizičkom, emocionalnom i moralnom integritetu žrtve u slučaju gde se akt ljubavi sveo na akt divljanja i iživljavanja?

Na kraju, osim neophodnosti vaspitanja i redovnog ponavljanja pravih vrednosti, ne smemo zaboraviti i činjenicu da je uvek potrebno pokazati puno ljubavi, razumevanja i spremnosti za pomoć svakoj osobi koja se nalazi pred jednom takvom dilemom, bez obzira na njen izbor. Jedino će ljubav biti konstruktivan odgovor, a odbacivanje rešenje nedostojno Božje dece.

Albert Sent Giorgi, rodom iz Budimpešte, dobio je 1937. godine Nobelovu nagradu iz Medecine pošto je prvi izolovao vitamin C. Zahvaljujući njemu mi danas znamo da je paprika bogata tim vitaminom. Isto tako mnogo nam je jasniji proces disanja ćelija, kao i delovanje askorbinske kiseline u organizmu. Takodje se može spomenuti i otkriće vitamina P, a posebno je značajno otkriće karakteristika ćelijske membrane. On je takodje bio pionir u istraživanju rada prsne žljezde pa se ubraja medju vodeće specijaliste medecine u 20. veku. Zato je interesantno kada naučnik tako izuzetnog kalibra nešto izjavi u vezi samog procesa naučnih otkrića. Poslušajmo njegovo objašnjenje:

«Otkriće se sastoji iz posmatranja onoga što svi posmatraju ali i razmišljanja o tome na način na koji niko nije razmišljao.»

Taj princip se pokazuje ispravnim na svim područjima života. On je čak izuzetno značajan na duhovnom području. Naime, čoveku je potrebna vizija, ono što prevazilazi vidljiva ograničenja. On mora otići dalje od opipljivog kako bi usredsredio sve energije svoga bića na ono što uzdiže, čini plemenitijim, što menja monotoniju sadašnjosti u prelepu simfoniju nove, transformirane realnosti.

Apostol Pavle je to dobro znao dok je pisao hrišćanima u Rimu. On kaže: «Jer se nadom spasosmo. A nad koji se vidi nije nad; jer kad ko vidi što, kako će mu se nadati: Ako li se nadamo onome što ne vidimo čekamo s trpljenjem». Rimljanima 8: 24. 25.

Ovo je prilika za nas da posmatramo našu egzistenciju kako je možda nikada nismo posmatrali. Gledajmo je ne onako kako to čine naši neprijatelji. Odbijmo da sve vidimo kroz prizmu surovih, hladnih činjenica. Lako ćemo sebe optuživati. Posmatrajmo naše biće iz perspektive Boga koji nas ljubi. Posmatrajmo sami sebe, ne onako kako stvarno jesmo, već onako kako bi mogli biti ukoliko usmerimo naše snage prema plemenitim ciljevima. Zamislimo sebe kao pobednike, kao one koji ostvaruju dela dostojna ljudi, dostojna Boga na nebesima. Korak po korak, i ta realnost će postati stvarnost. Mi ćemo se poistovetiti sa našim idealima. Postavimo zato te ideale visoko. Tada će naša budućnost biti ispunjena neprolaznom slavom koju Bog sprema onima koji već sada o njoj sanjaju.

Jedna porodica je toliko volela sneg da se sa sunčanog juga Francuske preselila u planinsku Švajcarsku. Sanjala je o avanturama na snežnim površinama i kada je sakupila dovoljno novaca za selidbu, bila je ubedjena da se njen najveći san ostvario. Evo izvoda iz njihove prepiske sa rodbinom koja je ostala u Francuskoj.

2. oktobar
Danas smo se uselili u našu novu kuću, koja je čitavog dana obasjana suncem. Mesto gde živimo je stvarno fantastično. Planine su tako impozantne. Vrlo smo nestrpljivi da vidimo njihove vrhove prekrivene snegom. Medju nama vrada pravo oduševljenje. Uskoro ćemo poslati nekoliko slika da vidite pogled sa našeg prozora. Ponosni smo što smo na tako lepom mestu.

14. oktobar
Švajcarska je najlepša zemlja na svetu. Sada, u jesen, boje lišća su napravile tako divnu mešavinu različitih nijansi, da mi ostajemo bez teksta. Sve je zastupljeno: od zelene do crvene preko žute. Išli smo u šetnju po okolnim planinama i ugledali nedaleko od nas jelene. Baš su prekrasni. Osećamo njihovu nežnost i opuštenost. Uopšte se nišu uplašili. Ostali su blizu nas i to nam je posebno godilo. Čitav izlazak je bio prvorazredan. Imamo osećaj kao da živimo u raju. Zaljubili smo se u naš novi kraj.

11. novembar
Uskoro počinje sezona lova na jelene. Teško nam je prihvatiti da neko može ubiti tako krasne životinje. Još uvek očekujemo prvi sneg. Čim stigne, javićemo vam se kako bi smo podelili našu sreću sa vama.

2. decembar
Čitave noći padao je sneg. Kada smo se probudili videli smo da je sve bilo obavijeno u belo. Reklo bi se da je mesto gde živimo kao neka razglednica. Čitavo pre podne smo se slikali. Zatim smo uzeli lopate i svi zadovoljni očistili sneg ispred kuće i po stepenicama do puta. Gadjali smo se grudvama, ali kada je mašina za čišćenje ulica prošla morali smo da ponovo uzmemo lopate, jer smo imali osećaj da nas je zatrpala. Sve u svemu, ovo je bio nezaboravan dan. Jako nam je bilo žao što nismo ranije došli u ovako lepe krajeve.

12. decembar
Još uvek pada sneg. Uživamo. Jedino nam kamion za čišćenje snega pravi iste probleme. Posle njegovog prolaska uvek moramo početi ispočetka, inače ne možemo nikud otići. Da samo znate kako nam je lepo. Morate planirati da nas posetite. Garantujemo da će vaša poseta Švajcarskoj ostati nezaboravna.

19. decembar.
I noćas je padao sneg. Na žalost, nismo mogli da idemo na posao. Ni deca nisu bila u školi. Čitav život je stao. Svi ostaju zatvoreni u svojim kućama. Baš volimo ovakve situacije. Imamo vremena da igramo monopoly, šah, čoveče ne ljuti se itd. Ko bi mogao da bolje živi?

22. decembar
Ne znamo šta se ovde dešava, ali sneg samo pada. Nikako da prestane. Više niko ne želi da uzme lopate u ruke. Nadamo se da će se uskoro sve vratiti u normalu.

25. decembar
Neverovatno, ali kada smo danas zamolili decu da nam pomognu u čišćenju snega, nikako nije išlo. Proveli smo jako tužan Božić. Eto, kakav je život. Dok smo bili blizu Sredozemnog Mora, stalno smo maštali o Božiću pod snegom. Sada ga imamo i previše nam je svega.

27. decembar
Još uvek taj bezvezni sneg. Da nam je samo uhvatiti onog što kamionom prodje da ga očisti, platio bi nam za sve. On samo prodje, a mi posle moramo sve ispočetka.

28. decembar
Našem sinu su izašli plikovi po rukama od čišćenja snega. On bi sada na more. Nadamo se da će ipak da se dovoljno navikne. Stvarno mu nedostaju prijatelji, jer kada ima snega, nema saobraćaja, i svako je u svojoj rupi. Ali, čovek se navikne na sve.

3. januar
Nova Godina je prošla. Bilo nam je loše. Nismo nigde mogli da odemo. Sve što nam je ostalo, bilo je da po ko zna koji put igramo Monopoly. Najgore je bilo da su za sutra najavili još 25 cm snega.

5. januar
Postaćemo profesionalci za Monopoly. Šte ćete, nemože drugačije. Osim toga, prognoza vremena je zatajila. Nije palo 25, nego 80 cm snega. Ako ovako nastavi, imaćemo sneg do juna.

2. februar
Kamion za čišćenje se pokvario. Taman smo se obradovali da nas neće zatrpati, kad primetimo da ne možemo nigde. Nadamo se da će ga popraviti što pre, jer se mora ići na posao.

25. februar
Kada je komšija došao da nam zatraži lopatu za sneg, rekli smo mu da pazi, jer smo do sada slomili šest naših. Ispalo je kao da smo cicije i da teško delimo ono što imamo. Samo vidimo da je život pod snegom sve komplikovaniji. Ne možemo više samo plaćati.

28. februar.
Uspeli smo da stignemo do prodavnice. Ako sutra kamion za čišćenje proradi odnećemo kola u garažu jer su već 15 dana oštećena. Dok smo se vraćali jedne večeri sa posla iz grada, jedan jelen je iskočio na put i uništio nam prednji deo automobila. Šteta je procenjena na 3000 franaka. Baš se pitamo kako dozvoljavaju tim neuračunljivim životinjama da se šetaju po putevima.

20. mart
Još se mučimo sa snegom. Imamo osećaj da zimi nikada neće doći kraj. Ponovo su kola bila u garaži i javili su nam da je rdja sve prisutnija. Sve je to zbog tona snega koga bacaju po ulicama.

10. april
Čitava sedmica je prošla bez snega. Morali smo to da pošteno proslavimo. Nema više lopata, žuljeva, kamiona za čišćenje. Sada možemo predahnuti.

19. april
Ovo je prevršilo svaku meru. Ponovo se vraćamo u zimu. Pa ne znam kako ljudi žive tako dugo u hladnoći. Ne vredi, nama trebaju topli krajevi.

10. maj
Kamion za selidbu je došao. Vraćamo se na Sredozemno More. Uopšte ne razumemo one koji mesecima mogu živeti bez toplih sunčevih zraka. Nema ničeg lepšeg od zalaska sunca uz tihu buku morskih talasa.

Naravoučenije:
Teško je zadovoljiti ljudsko srce. Snovi i maštanja mogu biti tako korisni za pokretanje neverovatnih snaga ljudskog bića, ali isto tako mogu prouzrokovati i mnoga razočarenja. Težiti ka nekom idealu je bez sumnje značajno. Ipak, uprkos svega, isto toliko je bitno da čovek zna da se zadovolji sa uslovima u kojima živi. Kao što kaže apostol Pavle: “ Jer se ja navikoh biti zadovoljan onim u čemu sam. Znam se i poniziti, znam i izobilovati. U svemu i svakojako navikoh, i sit biti, i gladovati, i izobilovati, i nemati.“ Filipljanima 4: 11. 12. On ne govori samo o svojoj ličnoj odluci da se u toj meri adaptira na svet konstantnih promena, već daje princip zadovoljstva  kao opšte pravilo hrišćanskog ponašanja: „Jer ništa ne donesosmo na ovaj svet, dakle ne možemo ništa ni odneti. A kad imamo hranu i odeću, ovim da budemo zadovoljni.“ 1 Timotijeva 6: 7. 8. Originalni tekst podvlači jednu značajnu istinu. Kada Pavle govori da je ‘navikao’ biti zadovoljan, on u suštini kaže: ‘naučih’ biti zadovoljan. Zadovoljstvo nije samo posledica savršenih uslova u kojima živimo. Iako dajemo sve od sebe da naš kontekst bude kvalitetan, mi ne gubimo iz vida da nam je najdraže bogatstvo zadovoljstvo koje krasi prave hrišćane. A to se mora učiti sa puno strpljenja. Prema tome, bez obzira gde se nalazili, blizu planina ili prelepih morskih plaža, naučimo da je pravi ideal hrišćanina vezan za ljubav, radost, mir i ostale posledice Božjeg delovanja u našem srcu. „Zdravlje je najveći od svih darova. Duh zadovoljstva najveće bogatstvo.“ (Dhammapada)

Običan prijatelj, kada vas poseti, deluje kao gost. Pravi prijatelj, kada vas poseti, oseća se kao kod svoje kuće.

Običan prijatelj vas nikada nije video kako plačete. Pravi prijatelj ima rame natopljeno vašim suzama.

Običan prijatelj ne zna imena vaših roditelja. Pravi prijatelj ima njihove brojeve u svom mobilnom telefonu.

Običan prijatelj donese spremljenu hranu za slavlje koje ste organizovali. Pravi prijatelj dodje ranije i pomaže vam u pripremi, a odlazi kasnije kako biste zajedno sve očistili.

Običnom prijatelju ne prija kada ga zovete kasno. Pravi prijatelj vam stavlja do znanja da ga možete pozvati kad god želite.

Običan prijatelj govori sa vama o vašim problemima. Pravi prijatelj vam pomaže u vašim problemima.

Običan prijatelj znatiželjno pita za vaše romantične veze. Pravi prijatelj vas zaštićuje od znatiželje drugih.

Običan prijatelj smatra da je prijateljstvo završeno kada ste se posvadjali. Pravi prijatelj vas zove telefonom posle vašeg nesporazuma.

Običan prijatelj očekuje da uvek budete njemu na raspolaganju. Pravi prijatelj je stalno spreman da vam priskoči u pomoć.

Michele A. Quaglia, (adaptirano).

«U svako doba ljubi prijatelj, i brat postaje u nevolji.» (Priče 17: 17)

«Udarci od prijatelja istiniti su, a celivi nenavidnikovi lažni.» (Priče 27: 6.)

«Ko ima prijatelja, valja da postupa prijateljski, jer ima prijatelja vernijih od brata.» (18: 24)

«Ljubav dugo trpi, milokrvna je ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča; ne nadima se; ne čini što ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje.» 1. Kornićnanima 13: 4 – 8.

«Dečice moja! Da se ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom» 1. Jovanova 3: 18

Poznati naučni časopis, Nejtur (Nature) objavio je interesantnu informaciju vezanu za saznanja iz područja žitarica. Naime, grupa naučnika iz 10 zemalja je učestvovala u ogromnom poduhvatu kompletne analize genoma zrna pirinča. Na sličan način su obradjene informacije potrebne za razumevanje rada čovekovih ćelija. A zatim se prešlo na intenzivan tretman sa Oryza Sativom, što je latinsko ime za pirinač. Njegov genom se sastoji od ukupno 37544 gena složenih u 12 hromozoma. Da bi se dobili geni potrebni za prenošenje bitnih podataka karakterističnih za postojanje nekog organizma, potrebno je čitavih 400 miliona baza te kiseline, koji će se po jednom specifičnom redu povezati i sačinjavati glavnu informaciju neophodnu za stvaranje potrebnih proteina za održavanje života i njegovo umnožavanje.

Ne sme se zaboraviti da je pirinač osnovna hrana za više od polovine stanovnika naše planete. On je dobar izvor biljnih proteina i sadrži sve amino kiseline, iako su lizin i cistein zastupljeni u malim količinama. Procenat iskoristljivih belančevina je vrlo velik, oko 70%, što je ravno konzumiranju proteina životinjskog porekla. Pošto je naročito svarljiv, upotrebljava se prilikom nadraženosti organa za varenje i doprinosi njihovom brzom vraćanju u normalni rad. Isto tako pomaže spuštanju krvnog pritiska, a takodje se preporučuje bolesnicima sa kardio-vaskularnim problemima. U njemu se izmedju ostalog može pronaći dovoljno potasijuma, magnezijuma, gvoždja, fosfora, joda i čitave serije vitamina iz grupe B: B1, B2, B5, B6 i PP. I još jedan mali detalj. Kada je jedan čovek zatražio od Bude da mu on da nešto što je korisnije od zlata i vrednije od dijamanta, ovaj mu je pružio zrno pirinča, napomenuvši da se od materijalnih stvari ne može naći nešto vrednije za čovekov organizam od tog malog zrna.

Joahim Messing, istraživač iz Nju Džersija izjavio je da je genom pirinča iste vrednosti kao i roseta kamen za izučavanje hijeroglifa. Setimo se da je zahvaljujući izučavanju te stene na kojoj se nalazi trojezični natpis francuski naučnik Šampolion otkrio značenje hijeroglifa.

Iako nismo pronikli u tajne genetike, nemojmo zaboraviti vrednosti jedne tako izuzetne namirnice. Posebno je koristimo u obliku kompletne žitarice što će nam omogućiti da u potpunosti iskoristimo sve njene hranljive sastojke. Podsetimo se da 50 gr. pirinča zasiti kao i 200 gr. žita. Isto tako naglasimo da se on upotrebljava kao vrlo efikasno sredstvo u čišćanju organizma i u kurama za smanjenje telesne težine. Ne gubimo više vremena. Vratimo se namirnicama sa božanske trpeze.

Pre nekoliko sedmica sam video jednu crkvu prepunu ljudi. Stepenište je bilo blokirano od mase sveta, ulica zatvorena za saobraćaj, parkinzi prepuni, a metež svugde prisutan, zbog mnobrojnih ljudi koji su veselo čavrljali, obasjani sunčevim zracima, gotovo ne obraćajući pažnju na poruku koju je ozvučenje širilo po čitavom kvartu. Mesta u crkvi očigledno nije bilo. Na prvi pogled mi se učinilo da se radi o nekoj velikoj svadbi, pošto raspoloženje ljudi nije ličilo na pogrebnu svečanost. Ipak, vrlo brzo sam shvatio da je reč o crkvenom prazniku, Uskrsu. Neizbežno sam postavio sebi pitanje: pa gde su ti silni ljudi preko cele godine? Zaista, ima li nekog smisla doći u crkvu dva puta godišnje za božićne i uskršnje praznike? Da li je to neko negde pročitao, i odlučio da primenjuje kako bi ostao veran nekom principu, nekoj duhovnoj vrednosti? Koji je pravi smisao Uskrsa? Zar je on uspostavljen za prijateljska druženja i za skupove koji više liče na vašar nego na obožavanje? Ako idemo dublje, doći ćemo do nezaobilaznog pitanja: da li su tako hrišćani radili u samom početku, tokom prvog veka naše ere? Evo nekoliko aspekta koje nam mogu pomoći za bolje razumevanje čitave problematike.

1) Hrišćanin je hrišćanin svakog dana, ili to uopšte nije

Prvi elemenat koga možemo nedvosmisleno potvrditi se nalazi u tekstu doktora Luke, jednog od pratioca apostola Pavla. On je autor teksta gde se opisuje radjanje apostolske crkve i kao očevidac potvrdjuje vrednost svega što se dešavalo pred njegovim očima. Dok čitamo njegovo delo, Knjigu Dela Apostolska, koje književno spada medju najkvalitetnija dela pisana na grčkom jeziku, mi otkrivamo drugačiji model duhovnosti. Ne, u doba apostola hrišćani nisu dolazili dva puta godišnje u crkvu. Doktor Luka je vrlo jasan: „A svi koji verovahu behu zajedno, i imahu sve zajedno… i svaki dan behu jednako jednodušno u crkvi…“ (Dela 2: 44 – 46). Oni su dakle živeli za zajedničko druženje jer su sebe smatrali sledbenicima Isusa Hrista i kao takvi osećali su potrebu da dožive pravu zajednicu. Prema tome, biti vernik nije nešto što se dešava u glavi neke osobe, čega se ona seti s vremena na vreme. Intelektualni koncepti postojanja Boga ili verovanje u biblijski izveštaj o stvaranju ne čine nekoga hrišćaninom. „I djavoli veruju i drhću“, kaže apostol Jakov. Hrišćanstvo podrazumeva čitavo biće, sve čovekove sile i sve aktivnosti. Biti Hristov sledbenik je vidljivo na poslu, u domu, u crkvi, u društvu i sve to zajedno čini čoveka hrišćaninom. Setimo se da je Isus izjavio u svojoj molitvi: „Da svi jedno budu“ (Jovan 17: 20). On u nijednom pogledu nije mislio: „da svi jedno budu 2 puta godišnje“.

2) Isus Hristos je osnovao crkvu prema svojim kriterijumima

„Imahu sve zajedno“ je nešto što nas u mnogome prevazilazi, ali spada u Hristov projekat za čovečanstvo. U razgovoru sa Petrom on je rekao: „I na tom kamenu (na kamenu njegove vere u Božanstvo Isusa) sazidaću svoju crkvu.“ (Matej 16: 18) Isus vidi zajednicu vernika kao pretpremijeru nebeskog carstva. On zna da su ti ljudi smrtni, nesavršeni i grešnici, ali snažno deluje u njihovom životu kroz svoju preobražavajuću silu, ostvarujući da su svakog dana oni sve sličniji njemu. Tako se polagano ali sigurno zida njegova crkva. On je arhitekta i zidar, a ne ljudi. Zato Božanska zamisao prevazilazi odluke koncila, filozofska raspravljanja ili pak prilagodjavanje crkvenih ljudi ljudskim realnostima. Crkva može i mora bez prestanka biti blizu svih osoba u društvu. Ali njena priroda se ne definiše kroz ljudsko delovanje, već kroz Božji plan ljubavi za čovekovu sreću. Prema tome, crkva je mesto za pomoć ljudima, a ne za njihovo odbacivanje, jer je tako Hristos nju zamislio. Ona je utočište, a ne organizacija za kritikovanje. Ona leči rane, ukazuje na nadu i pomaže svima, bez obzira kakva se situacija pojavi u njihovom životu. Kroz svoje delovanje ispunjeno pravdom, respektom, i ljubavlju ona ukazuje na moguće savršenstvo zajednice onih koji ljube Boga.

U isto vreme, kao što crkva ne može definisati samu sebe, jer nalazi izvor svog postojanja u Hristu, tako ni bilo koji pojedinac ne može postaviti lične kriterijume za crkveno postojanje. Niko se ne nalazi u situaciji da na primer izabere, kao u nekoj robnoj kući, izmedju više od tri stotine ’velikih’ crkvenih organizacija i da odluči šta njemu najviše odgovara. On nije merilo za Hristove planove. Zato se prava crkva neće pronaći u nekom telefonskom imeniku, ili na stranicama interneta. Prava crkva se nalazi u Bibliji, jer su tu opisane njene karakteristike. Tek pošto ih dobro upoznamo, možemo krenuti u potragu za onom zajednicom vernika koja je ostala najvernija originalu.

3) Svaka tradicija je vredna ukoliko je Božanskog porekla

Mnogi vole praznike, smtrajući da će kroz njihovo svetkovanje ugoditi Bogu. Teže ka umnožavanju detalja, zaboravljajući da stave akcenat na prvobitnu vrednost Hristove poruke. Prema nekim njihovim kriterijumima, Uskrs je bitniji od sedmičnog pohadjanja crkve. Samom prazniku vaskrsenja dodaju 40 dana pripreme, zatim hodočašća, ispovedanja, itd. Farbaju se jaja, mese se kolači, ljube se plaštenice, bez obzira što to niko u Bibliji ne može da pronadje. Iako sve ovo spominjemo sa velikim poštovanjem osoba koje upražnjavaju ovakve ili slične običaje, moramo naglasiti da je Isus sve to malo drugačije zamislio. Njegove reči su jednostavne za razumevanje: „Vi ste prijatelji moji, ukoliko tvorite ono što vam JA zapovedam.“ (Jovan 15: 14). U suštini, hrišćanstvo je jednostavno, a ljudi ga čine mnogo težim i nepristupačnim. Isus definiše naše tradicije jer on zna šta je stvarno potrebno ljudskom srcu.

Navedimo jedan konkretan primer vezan za neverovatan kontrast izmedju hrišćanstva danas i onoga koje je postojalo u apostolskoj crkvi. U tu svrhu spomenućemo tekst profesora iz Strasbura, Francuska. Etien Trokme (Etienne Trocme) spada u čuvene specijaliste Novog Zaveta svetskog glasa. On je veći deo svoje karijere proveo u izučavanju jevandjelja i prvobitne crkve, pa je devedesetih godina napisao knjigu pod naslovom ’Detinjstvo hrišćanstva’ sa puno interesantnih pogleda na crkvu nastalu posle izlivanja Svetog Duha na dan Pedesetnice. Čitajući njegov tekst shvatamo kako smo previše sigurni u ono što znamo, u ono što smo naučili od naših roditelja, zaboravljajući da upoznamo temelje verovanja, život Isusa Hrista i suštinu njegove poruke kao osnivača pokreta kome pripadamo. Evo teksta profesora Trokme-a:

„Hrišćanske grupe su se u suštini upravo odvojile od judaizma, religije jevrejskog naroda, koju su dva carstva (Partsko i Rimsko) tretirali sa odredjenim povlasticama. Radilo se, u oba carstva, o značajnoj manjini koja je gotovo dostigla 10% ukupnog stanovništva. Jevreji su bili aktivni elemenat ekonomskog i intelektualnog života. Obično su prihvatali podčinjenost vlastima, ali im se takodje dešavalo da se revoltiraju, posebno kada bi uvideli da je njihov tradicionalni način života bio ugrožen. Jevrejski rat (66 – 74 posle Hr.), ustanak jevreja u Cirenaiki (115 – 117 posle Hr.), ili njihova pobuna pod vodjstvom Bar Kohba (132 – 135 posle Hr.) pokazuju u kojoj meri su Jevreji bili osetljivi i spremni da se zapale kada je trebalo zaštititi njihov Zakon i njihove tradicije. Kako bi se što je više moguće izbegle krize pune nasilja, oba carstva su im obezbedila privilegovan status. To je s vremena na vreme bilo dovedeno u pitanje, ali je ipak do tada postojalo. Iz tog razloga, hrišćani nisu imali nikakvog razloga da se odvoje od jevreja. Ideja im cak ne bi dosla na pamet, sem nekolicini ekstremista, pošto su se u potpunosti osećali sastavni deo jevrejskog naroda. Ukoliko je došlo do podele, to je zato što je judaizam doživeo posle razorenja jerusalimskog hrama 70. godine posle Hrista veliku promenu. Pošto je Jevrejima bilo uskraćeno pravo bogosluženja u hramu, oni su sačuvali svoj identitet jedino kroz radikalnu reformu zamišljenu od strane farisejske rabinske škole. Za dvadesetak godina su te ideje bile nametnute po celoj dijaspori. Na početku devedesetih godina prvog veka došlo je do usaglašenja stavova prema kojim će iz jevrejske zajednice biti isključeni svi nekonformisti neprijateljski nastrojeni prema doktrini reformatora. Medju njih ubrajamo i hrišćane.

Tako isključeni, hrišćani su imali teškoća da zauzmu uravnoteženi stav. Potrebno je bilo da prvo shvate kako mogu sami postojati, da dobro upoznaju njihovu ličnu specifičnost i da se naviknu na činjenicu da pripadaju novom pravcu, novoj veri, tražeći da se organizuju kako bi preživeli. Nema sumnje da se radilo o kompleksnom zadatku, koji nije u potpunosti završen do 125. godine naše ere, ali koji je od tog doba bio na dobrom putu da se ostvari, zahvaljujući naporima hrišćanskih lidera i nekolicine intelektualaca.

S vremena na vreme se izjavljivalo da su hrišćani zadobili svoju nezavisnost u odnosu na judaizam mnogo ranije, još iz doba Isusa Hrista, od samog osnivanja prve crkve u Jerusalimu, ili pak iz vremena misionskih putovanja apostola Pavla. Mi ćemo pokazati da se to nije tako dogodilo, i da je hrišćanstvo počelo da razmišlja o sebi kao nezavisnoj celini tek na samom kraju 1. veka naše ere.

Normalno je zbog toga govoriti o detinjstvu hrišćanstva tokom tri četvrtine veka koji su sledili Isusovoj smrti na krstu. Nema sumnje da je hrišćanstvo nastalo kroz veru u vaskrsenje Hrista. Ali, kao što dete otkrije samog sebe kao autonomnu osobu tek pošto je doživelo mnogobrojna iskustva, tako je i Hristova religija stigla do svesnog sopstvenog poimanja tek posle puno dogadjaja, od kojih najmanji nije bilo odvajanje od judaizma, nametnuto i ostvareno tokom devedesitih godina naše ere. Do tog perioda, sem retkih izuzetaka, hrišćani su sebe smatrali jevrejima ili simpatizerima judaizma, kao što je postojalo veliko mnoštvo takvih osoba oko tadašnjih sinagoga. Nije moguće shvatiti hrišćansku duhovnu avanturu i njihovu literaturu prvog veka bez da budemo svesni te činjenice.“ (Etienne Trocmé, L’enfance du Christianisme, Paris, Hachette, coll. Pluriel, 1999, p. 12 – 13.)

Prva, za mnoge hrišćane zbunjujuća realnost koju profesor Trocme podvlači, sastoji se iz činjenice de je prvi vek naše ere bio svedok hrišćanstva vrlo sličnog judaizmu. Novina hrišćanske nauke se sastojala u objavljivanju Isusa kao mesije, Hrista, njegove smrti i vaskrsenja, kao i njegovog ponovnog dolaska. To je osmišljavalo religijsko iskustvo apostola i prvih vernika. Oni su se lagodno osećali u službi Bogu kao jevreji, i otkriće nove istine o službi Isusa Hrista je samo oplemenjivalo ono što su tako duboko poznavali. Nova realnost nije protivurečila staru. Uostalom, istina nikada nije u kontradikciji sa istinom.

Iz toga proizilazi činjenica da je podela Jevreja i hrišćana ljudska a ne Božja zamisao. Čak je i sama podela hrišćana ruglo za istinu sadržanu u Božjoj reči. Biblija jasno napominje da u Isusu Hristu nema „ni jevrejina ni grka, ni roba ni slobodnog čoveka, ni muškoga ni ženskoga roda, jer smo svi jedno u Isusu Hristu.“ (Galatima 3: 28) To nije samo neka beznačajna izjava. Prava religija ne deli ljude. Ona ih zbližava, jer promoviše Boga, odgovor za sve čovekove probleme. Zlo deli, a ljubav spaja.

Iako su reforme judaizma doprinele odstranjenju hrišćana iz sinagoga 1. veka, mora se priznati da se dvadesetovekovna crkvena tradicija u toj meri udaljila od originala, da je jedinstvo danas gotovo nezamislivo. Ali ono je vrlo lako ostvarljivo za sve koji žele ostati verni prvobitnom učenju Isusa Hrista i apostola. Evo tri bitnih promena značajnih za vraćanje Božanskom planu za čoveka:

a. Vraćanje Bogu kao stvoritelju. Crkva je ukinula subotu, memorial, uspomenu stvaranja, bez da su to ikada apostoli spomenuli. Možete zamisliti šta bi se desilo sa onima koji bi oskvrnili subotu, i još uvek želeli da pohadjaju sinagoge u prvom veku! Poznavajući striktnost ondašnjih jevreja shvatamo da takva vrsta scenarija nije zamisliva. Za preljubu, kršenje subote, kradju, itd. se najstrožije kažnjavalo. A ako Isus Hristos i svi apostoli, čitava crkva tokom 75 godina, objavljuju jedan način života i verovanja, ko daje za pravo budućim pokolenjima da od toga nešto izmene? Judina poslanica podvlači: „da se borite za pravednu veru, koja je jedanput dana svetima.“ (Juda 3)

b. Vraćanje Božjem zakonu. U Jakovljevoj poslanici je zapisano: „Tako govorite i tako tvorite kao oni koji će zakonom slobode biti sudjeni.“ (Jakov 2: 12). Tome tekstu prethodi nabrajanje nekoliko zapovesti, sastavnog dela dekaloga, tj. 10 Božjih zapovesti, objavljenih na gori Sinaju. Isus nije došao da uvede nešto novo, da objavi kako je njegova volja iz doba Mojsija zabluda. On kaže: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke. Nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: dokle nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanje slovce ili jedna titla iz zakona dok se sve ne izvrši.“ (Matej 5: 17. 18) Zato je vraćanje zakonu prihvatanje večne Božje volje za dobrobit svemira. To je vraćanje pravoj ljubavi u kojoj se respektuje Bog (četiri prve zapovesti) i bližnji (6 ostalih zapovesti). To je prihvatanje da ljudske odluke, pravila i zabrane neće biti u kontradiktornosti sa 10 osnovnih principa koje je Stvoritelj postavio. Čovek ne može biti pametniji od Boga.

c. Vraćanje Hristovoj nadi. Irupcija Boga u čovekovu svakodnevnicu je jedino rešenje za čoveka koji je prevazidjen sopstvenim otrkićima. Rastuća konfuzija na mnogim područjima čini da rešenja ima sve manje. Zagadjenje planete, atomsko naoružanje, gubitak moralnih principa, finansijski haos, genetske manipulacije, i mnogo drugih dramatičnih aktivnosti ne nagoveštavaju svetlu budućnost. Čovek je pokazao da je sposoban za uništenja, kao što nam to istorija 20. veka žalosno potvrdjuje. Ali on nije izvor prave nade. Prorok Jeremija podseća: „Proklet čovek koji se uzda u čoveka… Blago čoveku koji se uzda u Gospoda.“ (Jeremija 17: 5 – 7). Rešenje dakle nije u politici, u ostvarenju hiljadugodišnjeg carstva mira kroz delovanje ljudi, već uspostavljanje večnog Božjeg carstva. „A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se do veka neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu. Ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati do veka.“ (Danilo 2: 44). To je nada za čoveka. Nada za prestanak patnje i zla. Nada za brisanje svih suza. Nada za ukidanje svih rastanaka. Nada za ono što smo još davno izgubili: večnost i nepomućenu sreću. Ali ona podrazumeva pripremu za ostvarenje tog Božjeg plana ljubavi.

4) Isus Hristos daje smisao Uskrsu

Iako je dogadjaj vaskrsenja bio neverovatno značajan za hrišćane, nema naznačivanja u Biblijskim spisima da je dan Hristovog vaskrsenja postao sveti dan. Autori iz doba apostolske crkve ne daju nikakve podatke koji bi omogućili budućim generacijama da shvate kako je vaskrsenje ubrajano u novu hrišćansku tradiciju. Čak se ni datum Hristove smrti i vaskrsenja ne spominje. Jedino shvatamo da je Isus vaskrsnuo u prvi dan nedelje. Tek se u trećem i četvrtom veku vodi debata kako i kada da se slavi Uskrs. Nikejski koncil 325. godine daje brojne detalje, ali obe hrišćanske tradicije, istočna i zapadna, ne mogu pronaći biblijske elemente za njihovu računicu, pošto apostolski spisi o tome ne govore. Postavlja se pitanje razloga takvog stava.

a. Malo tradicije, puno sile

Kada se čovek udaljava od Boga, on ima tendenciju da umnožava spoljne efekte pobožnosti. Tako je to bilo vekovima, čak i pre hrišćanstva. Prorok Isaija opominje: šta će vam svi ti praznici? Preko njega Bog kaže: „Sit sam vaših žrtava. Zašto dolazite da prljate moj dom?“ (Isaija 1: ???) Slična situacija može da se vidi i u doba Isusa Hrista. Ono što je Sina Božjeg najviše revoltiralo bila je težnja ljudi da samo ulepšaju njihovu spoljašnost, a da zapostave lepotu srca. Sve su činili da bi se božanske tradicije zamenile ljudskim. Zato je Isusova tendencija bila da pojednostavi odnos čoveka sa Bogom. On ništa nije ukinuo osim osude. Njegov zadatak je bio da sve ispuni. Mnogobrojne ceremonije Starog Zaveta su našle ispunjenje u njegovom životu i smrti. Tako da je On nama ostavio samo dva obreda koji osmišljavaju hrišćansko iskustvo. Radi se o krštenju i svetoj večeri. Oba stavljaju akcenat na smrt i vaskrsenje Isusa Hrista. Kroz krštenje postajemo jedno sa Hristovom smrću (simbol zaronjavanja u vodu) i jedno sa vaskrsenjem (simbol izronjavanja u novi život). U obredu svete večere vernik uzima hleb kao simbol Hristovog tela i groždjani sok kao simbol Hristove krvi. Osim toga čaša blagoslova, čaša neprevrelog vina je najavljivanje carstva Božjeg, nada u ponovno druženje sa Hristom prilikom „večere svadbe jagnjetove“. Kroz ove jednostavne obrede čovek prihvata da će centralna realnost njegovog odnosa sa nebom biti vezana za ličnost Isusa Hrista. Dodati druge praznike znači samo odlučiti da ljudi mogu dopuniti Božju zamisao. U malobrojnim, ali verno čuvanim tradicijama ima puno sile jer se akcenat stavlja na unutrašnju povezanost sa Bogom.

b. Isus je vaskrsnuo po Pismu. Apostol Pavle piše Korinćanima da je Isus umro na krstu „po Pismu“, i da je vaskrsnuo treći dan „po Pismu“. Misija Isusa Hrista se sastojala od ostvarenja već unapred iskazane volje njegovog Oca. Bog ima samo jednu volju, i uprkos mnoštva onih koji rade sve što mogu da se ta volja ne ostvari na kraju bude onako kako je Bog zamislio. I onda se nameće činjenica: Ako je Hristos sve radio po Svetom Pismu, pa čak umro i vaskrsnuo, zašto hrišćani ne bi sve radili na isti način?

c. Pravi smisao Uskrsa je naše vaskrsenje. Isusova pobeda nas grehom i smrću ima smisla za nas ukoliko i mi svakodnevno prodjemo kroz iskustvo duhovnog vaskrsenja. Kao što smo to potvrdili našim krštenjem, mi vidimo budućnost za naš duhovni život u uskoj povezanosti sa izvorom života, i sa preobrađavajućom silom koja ispunja naša srca večnom ljubavlju. Jako je žalosno kada se treba čekati godinu dana da bi se ponovo razmišljalo o Hristovom vaskrsenju. Jako je žalosno kada hrišćani više liče na one koji su duhovno umrli nego na osobe pune pravog, oplemenjujućeg života. Prorok Isaija poziva: „Ustani ti koji spavaš i vaskrsni iz mrtvih“. (Isaija ???) Kada ćemo doživeti da vidimo Uskrs hrišćana?

I na kraju, kako se ponašati kada svi slave Uskrs? Prvo, nikoga ne usudjivati. Svako raste i napreduje po svom ritmu. Ako neko na primer smatra da će biti bliže verovanju svojih dedova kroz mešenje kolača, to je njegov izbor. Na nama je da mu ukažemo puno ljubavi i ohrabrenja. Tek kada ta osoba stekne poverenje u nas, počeće da vodi računa o onome što mi govorimo, što će nam omogućiti da mu objasnimo pravi smisao Hristovog vaskrsenja. A poverenje se ne može izgraditi bez ljubavi. Drugo, ostati čvrsto vezan za biblijske tradicije. Redovno proći kroz svoja lična iskustva i osloboditi se svega što je prolazno, ovozemaljsko i bezvredno. Naše srce tako lako počne da stvara svoje sopstvene tradicije. Treće, iskoristiti priliku kada hrišćanstvo govori i deluje u prilog Hristovog vaskrsenja za promovisanje čvrste, autentične i trajne veze sa Bogom. Nije loše imati sastanke koji govore o vaskrsenju. Ali Bog ostaje važniji od svih tradicija. I četvrto, živeti konstantno, permanentno vaskrsenje.

Apostol Pavle je nesumnjivo jedna od najsjajnijih figura hrišćanstva. Napisao je gotovo polovinu knjiga Novog zaveta. Istorijski podaci potrvrdjuju da je prvi otpočeo sa propovedanjem jevandjelja van granica Palestine. Obišao je Malu Aziju, Grčku, stigao u Makedoniju, raširivši istinu o Isusu Hristu po čitavom rimskom carstvu. U svom entuzijazmu hteo je staviti svoje noge na tlo Španije. Ipak ga je mučenička smrt u tome sprečila.

Kako bismo zamislili Biblijsku poruku bez Pavlovih pisama? U njima nalazimo tako puno sile, tako puno oduševljenja, tako puno dubokog shvatanja velikih tajni susreta izmedju Boga i čoveka. Prelistavajući stranice njegovih spisa, otkrivamo da je to bila osoba koja je radila ono što je govorila, koja je doživela istinsko preporodjenje duha u druženju sa Isusom Hristom.

Gledajući na takvog velikana vere, posmatramo zbunjeno tekst iz 1. Korinćanima poslanice u kome on sebe predstavlja kao nedonošče. On je za nas najškolovaniji od svih, sa izuzetnim ostvarenjima na svim područjima. Čovek koji je po prirodi lider, prava lokomotiva, usmeravajući mase ljudi ka onom što je vredno.

Poslušajmo ga kako u Filibljanima poslanici sam opisuje svoj život: «Premda bih se i ja mogao uzdati u telo. Ako ko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još većma, koji sam obrezan osmi dan, kod roda Izrailjeva, koljena Venijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej.» Pavle je dakle imao dovoljno razloga da se hvali svojim ostvarenjima. U svojoj mladosti pripadao je farisejima, religijskoj eliti onog vremena. Učio je školu kod nogu Gamaleila, jednog od tadašnjih najpoznatijih profesora. Postao je narodni poslanik, član Sinedriona. Jednom rečju, sa ponosom je mogao govoriti o svojoj blistavoj karijeri.

Da je bio član Sinedriona, ili ondašnjeg parlamenta zaključujemo po činjenici da su kraj njegovih nogu stavljali haljine prilikom kamenisanja Stefana. Pravilo službe Sinedriona kaže da se haljine stavljaju kao glas u prilog smrtne kazne kod nogu jednog od članova sinedriona.

Ali taj Savle nije samo intelektualno nadaren. On shvata da svoje ubedjenje treba odbraniti po svaku cenu. Zato je spreman da uradi sve da bi sačuvao svoju veru, i odbranio je od naleta raznih sekti, posebno novonastalih pristalica Isusa Hrista. Kako sam piše za sebe, «i ja mišljah da mi valja mnoga zla činiti protiv imena Isusa Nazarećanina, kao što i učinih u Jerusalimu; i mnoge od svetih ja zatvarah u tamnici, primivši vlast od glavara svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah na sud. I po svim zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih tja i do tudjih gradova.» Dela 26: 9 – 11.

Zamislite dokle ga je dovela vernost tradiciji i slepo držanje principa. Savle, budući apostol Pavle, je bio spreman da čini mnoga zla protiv imena Isusa Nazarećanina. Pokušajmo da jedan trenutak zastanemo na toj činjenici. Vera koja čini puno zla. Vera koja zatvara u tamnice, vera koja prisiljava neistomišljenike da hule na njihovo lično verovanje, vera koja hukti mržnjom i do tudjih, inostranih gradova. Vera koja ubija.

Zašto apostol Pavle o tome govori? Zato što posle svog obraćenja piše vernicima, pokušavajući da nadje rešenja za njihove probleme u Korintu. On shvata da su vernici u tom gradu izgubili viziju svog postojanja. Da na doktrinalnom i praktičnom području se zapažaju mnoge nesuglasice. Zato ih podseća na svoje lično iskustvo. Kao i na susret koga je doživeo sa Isusom Hristom na putu za Damask.

Kako se može rezimirati situacija crkve u Korintu? Od 1. do 4. glave apostol Pavle podvlači bitnost ideala jedinstva. «molim vas da svi jedno govorite, i da ne budu medju vama raspre, nego da budete utvrdjeni u jednom razumu i u jednoj misli.» U tom pravcu dodaje: «Eda li se Hristos razdeli?» 1. glava 10 – 13. I 3. glava podvlači istu činjenicu: «Zato da se niko ne hvali čovekom, jer je sve vaše; a vi ste Hristovi, a Hristos je Božji.»

Od 5. do 6. glave apostol potencira zaboravljeni ideal čistote. Tu se navode dva primera: situacija članova koji vode nemoralan život i tužba u kojoj hrišćani optužuju hrišćane pred «nepravednim» sudovima, tj. pred nehrišćanima. Za prvi slučaj nemorala Pavle zahteva: «Očistite dakle stari kvasac, da budete novo testo, kao što ste presni, jer i pasha naša zakla se za nas, Hristos». Za drugi slučaj on zahteva. «Zašto radije ne pregorite štetu? Ili ne znate da nepravednici neće naslediti carstva Božjega? I ovakovi bijaste neki; nego se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda našega Isusa Hrista i Duhom Boga našega.» Čistota čini da nema nemorala, da nema sudjenja.

Od 7. do 8. glave će Pavle govoriti o idealu pristojne službe Gospodu. Biće tu saveta za oženjene i neoženjene, kao i praktičnih uputstava u vezi mesa od žrtava namenjenim idolima. I u jednom i u drugom slučaju želja pisca će biti sačuvati vernike u Hristu. Sačuvati devojke i bračne drugove u Gospodu. 35. stih 7. glave kaže: «A ovo govorim na korist vama samim ne da vam nametnem zamku na vrat, nega za lepu i pristojnu službu Gospodnju bez smetnje.» U 8. glavi Pavle ne misli toliko na idole koliko na ljude slabe u veri. On staje u njihovu odbranu: «Tako kad se grešite o braću, i bijete njihovu slabu savest, o Hrista se grešite». 8: 12.

9. 10. i 11. glava podsećaju na važnost ideala dobre, neukaljane trpeze Gospodnje. U tom smislu Pavle staje u odbranu onih koji služe kod oltara (9. glava), odvraća od idolopoklonstva (10. glava) i objašnjava smisao pričešća (11. glava). Sve to sa jednim jedinim ciljem: «Da ne učinimo kakve smetnje jevandjelju Hristovu» 9: 12.

Od 12. do 14. glave glavna tema je ideal ljubavi. Korinćani su jako voleli istraživati pitanje mnogobrojnih duhovnih darova. Njihovu pažnju su okupirali darovi proroštva, isceljivanja, govorenja jezicima, reči razuma itd. Ipak, Pavle ih podseća da su svi ti darovi dati kako bi se zajednica vernika izgradila u jedinstveno telo, a ne da dodje do takmičenja ili podele. Zato on naglašava da je potrebno težiti najvećem daru, daru ljubavi. Jedino će on omogućiti da sve dodje na svoje mesto, da se od različitosti načini skladna celina.

U 15. glavi, gde se nalazi naš tekst, Pavle primećuje da je ideal besmrtnosti izgubljen iz vida. Neki su počeli da govore da nema vaskrsenja mrtvih. Da bi im pomogao da se vrate ka toj najvažnijoj nadi Pavle se vraća ka temelju hrišćanstva. On ponavlja jevandjelje, onako kako ga je primio:

«Ali vam napominjem, braćo jevandjelje, koje vam objavih, koje i primiste, u kome i stojite, kojim se i spasavate, ako držite kako vam objavih: već ako da uzalud verovaste.» 15: 1. 2.

Koje je to jevandjelje?

«Hristos umre za grehe naše po pismu, i bi ukopan, i usta treći dan po pismu». To je srž večnog jevandjelja. Čitava Biblija govori o tom veličanstvenom dogadjaju. Sve knjige Starog Zaveta ukazuju na Mesiju, na Hrista koji će doći, koji će dati život svoj i koji će ustati iz mrtvih.

Dobro je da se podsetimo da je Hristova smrt rešenje za naše grehe i da drugog rešenja nema. Nikakav naš trud nas neće učiniti boljim. Nikakve ceremonije, nikakva dela čovekovog uma ili njegovih ruku neće očistiti naše srce. Jevandjelje je jednostavno. Bog je sve učinio za nas. Potrebno je samo prihvatiti Božanski dar. U isto vreme, ako je Hristos umro za naše grehe, to je kao da obezvredjujemo Hristovu žrtvu na krstu kada stalno govorimo o našim gresima. Ako je Hristos na krstu uzeo grehe sveta na se, kako to da čovek stalno govori o svojim slabostima, ili o slabostima ljudi kojii ga okružuju? Fokusiranje na čovečju nesavršenost je neprihvatanje savršenog Božjeg plana za očišćenje ljudskog bića. Bog nam je oprostio grehe. Naša vera zato odbija da se na njih ponovo vraća. Tako kroz veru dobijamo mir u srcu, jer su svi naši tereti, sve naše brige izbrisane.

Takodje je dobro podsetiti se da je Hristos ne samo umro za naše grehe već i da je pokopan. To nas podseća na sliku koja je upotrebljena u Rimljanima poslanici 6. glavi: «Tako se s njim pogrebosmo krštenjem u smrt da kao što usta Hristos iz mrtvih slavom očinom, tako i mi u novom životu da hodimo. Jer kad smo jednaki s njim jednakom smrću, bićemo i vaskrsenjem. Znajući ovo da se stari naš čovek razape s njime, da bi se telo grešno pokvarilo, da više ne bismo služili grehu. Jer koji umre oprosti se od greha.» (4 – 7). Hrišćanin umire željama i strastima koje ga vuku i mame, omogućavajući Bogu da pokopa, sahrani njegov greh. Slika pogreba nije sama po sebi neprikladna. Ona je radosna vest da sve što je negativno neće imati prilike da dodje do izražaja, pošto ga Bog svojom silom uništava. Pogreb zla je naša velika uteha.

Ali najvažnije od svega je da ne smemo zaboraviti činjenicu Isusovog vaskrsenja iz mrtvih. To je osnova ideala besmrtnosti. To je nada koja daje smisao našem postojanju. To je odgovor na sve muke naše egzistencije. Hristos je pobednik nad najvećim čovekovim neprijateljem. Hristos je trijumfovao nad grobom. Istom silom koja ga je oslobodila kandža smrti i mi se odvajamo od svega što nas veže za prolaznost i raspadljivost. Mi živimo novi život. Kako nam to potvrdjuje Rimljanima poslanica, Tako i vi dakle držite sebe da ste mrtvi grehu a živi Bogu u Hristu Isusu Gospodu našemu.» (6: 11).

Luther i Kalvin su smatrali da je Vaskrsenje centralna poruka 1. Kornincanima poslanice i jevandjelja uopste. „Ako neko ne veruje u vaskrsenje, on mora u isto vreme odbaciti radosnu vest o spasenju i sve sto je pisano o Hristu i o Bogu. Jer je sve to povezano kao lanac u jednu celinu. Ko god odbacuje tu tacku verovanja mora simultano odbaciti jos mnogo toga, u sustini mora odbaciti da je Bog Bog.“ (Thiselton, str. 1169.)

Neki su posumljali u verodostojnost Hristovog vaskrsenja. Zato Pavle podseća na svedoke tog najslavnijeg dogadjaja ljudske istorije. On se javio «Petru, potom jedanaestorici apostola. A potom ga videše pet stotina braće, od kojih mnogi žive i sad, a potom se javi Jakovu, pa onda svima apostolima, a posle sviju javi se i meni. Sebe uračunava u žive svedoke da je Isus Hristos vaskrsnuo. Prihvata da govori o tom susretu sa slavnim Gospodom, ali shvata svoju nedostojnost. Zato se predstavlja kao nedonošče. Pokušajmo da malo bolje razumemo tu sliku. Postoje dva moguća značenja tog izraza:

Prvo, radi se o detetu koje je rodjeno mrtvo, bez znaka života. Kao što je zapisano u 4. Mojsijevoj 12. glavi 11. i 12. stih, u situaciji kada Aron moli za izlečenje svoje sestre Marije, bolesne od gube: «Tada reče Aron Mojsiju: gospodaru, molim te, ne meći na nas greha ovoga, jer ludo učinismo i zgrešismo. Nemoj da ova bude kao mrtvo dete, kojemu je meso pola trulo kad izlazi iz utrobe matere.» Ta ista reč ‘nedonošče’ je upotrebljena da bi označila radjanje deteta bez života.

Drugo, radi se o detetu još nedovoljno oformljenom u majčinoj utrobi. Na više mesta se takva upotreba može pronaći u klasičnoj grčkoj literaturi. Najbolje bi se to moglo formulisati kroz reč «embrion». U tom slučaju radilo bi se o detetu koje se rodilo pre vremena. O nesazrelom detetu, nedovoljno spremnom za normalno postojanje.

Apostol Pavle objašnjava zašto je uzeo tu sliku. «Jer sam ja najmladji medju apostolima, koji nisam dostojan nazvati se apostol, jer gonih crkvu Božju.» On je u više navrata govorio hrišćanima da su kao mala deca, da ih mora hraniti mlekom a ne jakom hranom. Ali ovde on odlazi još dalje. On kaže: ‘Pre susreta sa Isusom iz Nazareta ja sam bio ne mala beba, već nedonošče. Ja shvatam da je to bila uzaludna, mrtva religija, puna zanosa, puna entuzijasma, puna hvale od ljudi, ali u njoj nije bilo ničeg vrednog’. On naglašava da kada mnoga zla činimo u ime religije samo dokazujemo da je naša vera mrtva. Zatvarati ljude u tamnice zbog toga što različito misle je embrionski, zakržljali koncept koji ruši ugled milosrdja i ljubavi.

Zastanimo malo nad nama i našim hrišćanstvom. Da li shvatamo da se suština vere doživljava svakodnevno? Da je jevandjelje druženje sa Bogom u kome postajemo slični njemu. Da je Bog nama poslao jednostavnu poruku u kojoj se nalaze sve tajne Božanstva. Da je Bog nama dao Isusa Hrista. Božji Sin je umro, i Biblija očekuje da i mi umremo grehu zajedno sa njim. On je pokopan, i nebo se nada da se i naše želje i strasti pokopaju sa njim. Hristos je vaskrsuo u novi život. Hrišćanstvo se sastoji iz tog svakodnevnog vaskrsenja sa njim u život pravih vrednosti, u život vere, ljubavi i nade.

Razmišljajući o hrišćanima u Korintu, osvrnimo se naše vizije života. Podsetimo se kako je bitno doživeti ideal jedinstva, ideal čistote, ideal pristojne službe Bogu, ideal ljubavi, ideal besmrtnosti. Podsetimo se kako je značajno da se naše oči otvore i da mi prestanemo da budemo duhovno nedonošče. Izbacimo iz religije svaku mržnju. Nemojmo mešati Boga sa našim ljudskim, sterilnim tradicijama. Prestanimo da budemo hrišćani u embrionu, zaslepljeni brigama i egoizmom. Povežimo se sa izvorom života. Budimo jedno sa Hristom. Neka on promeni naše srce. Tako će naša religija ponovo zadobiti svoj smisao. Tako će naš život u domu, na poslu, tokom slobodnog vremena pokazati da smo dostojni imena koga nosimo. I ne zaboravimo. Prava vera, to je postati jedno sa Bogom. Kao što je apostol Pavle podvukao, prihvatimo i mi: «Hristos umre za naše grehe, po pismu. I mi sa njim. Hristos bi zakopan. I mi sa njim. Hristos vaskrse treći dan, po pismu, i mi sa njim». Neka to bude realnost i u našem životu.

Bobby McFerrin, čuveni pevač sa neverovatnim glasovnim potencijalom, napisao je jednu pesmu pod naslovom: «Don’t worry be happy», «ne brini se, budi srećan». Za tu pesmu je 1988. godine dobio Grammy Award, priznanje za izuzetnu kvalitetu njegovog muzičkog i literalnog ostvarenja. «Ne brini se, budi srećan» je proglašena za pesmu godine, najverovatnije i zbog toga što opisuje nešto tako blisko realnosti našeg života. U njoj Bobby naglašava da ako se brinemo, sebi duplo štetimo. Prvo što otežavamo rešenje samog problema, a drugo što smanjujemo fizičke sposobnosti našeg organizma uključenog u tu situaciju. Stres će imati tendenciju da sve samo izkomplikuje, tako da je mnogo bolje ne brinuti se i biti srećan.

Ipak, mnogi misle da to nije jednostavno samo po sebi. I oni su donekle u pravu. Njihov stav se ogleda u želji da budu iskreni i realni. Smelo opisuju krizne dogadjaje i osudjuju pozitivno posmatranje kao laganje samoga sebe. Ali oni zaboravljaju da je vizija uspeha preduslov za trijumf. Kao što atletičar koji skače u vis mora prvo u dubini svoje duše premostiti prepreku, videti sebe sa druge strane visoko podignute letvice, pa zatim skočiti, tako je i u životu. Mi moramo imati viziju pobede ukoliko želimo da ona postane stvarnost. Moramo se vezati ne za ono što jesmo, već za ono što ćemo postati. Moramo prihvatiti sutrašnjicu kao glavni motor za uoblikovanje sadašnjice.

Apostol Pavle u 2: Korinćanima poslanici je svestan bitnosti ispravnog pogleda na svet koji nas okružuje. Zato i izjavljuje: «Imajući pak onaj isti duh vere kao što je napisano: verovah, zato govorih; mi verujemo, zato i govorimo, znajući da će onaj koji podiže Isusa i nas podignuti sa Isusom… Zato nam se ne dosadjuje; no ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ali se unutrašnji obnavlja svaki dan. Jer naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ovo što se vidi, nego na ono što se ne vidi; jer je ovo što se vidi za vreme, a ono što se ne vidi večno.» (4: 13 – 18)

Duh vere

Prema ovom tekstu duh vere je bitna komponenta hrišćanskog iskustva. Iako je sumnja veoma rasprostranjena i spremnost da se sve dovodi u pitanje svugde prisutno, ipak je sigurnost onoga što je napisano, tj. Svedočanstva Božje reči nepobitna i čini da su dani pred nama puni nade. Mi ne govorimo napamet, bez argumenata. Mi sve posmatramo kroz veru, jer je očigledno da «bez vere nije moguće ugoditi Bogu.» Sila vere transformiše život koji je na prvi pogled bez perspektiva. Setimo se Avrama. Bog njemu u 65 godina kaže da će biti otac mnogim narodima. A on kroz život ide sa Sarom, sa mnogim slugama i sluškinjama i bez dece. Bog mu čak menja ime koje ima novo značenje: «Otac mnogim narodima». Iako mu nije bilo lako on veruje. Ali vreme prolazi, a njemu je sve hitnije. Bog mu se ponovo javlja. Pokazuje mu zvezdano nebo i uporedjuje njegovo potomstvo sa mnoštvom sjajnih nebeskih tela. Avram tek dobija sina u 100 godina, ali prihvata Božja obećanja zato što je bio Božji prijatelj. Zato je i postao otac vere. Rimljanima poslanica naglašava: «Verova Avram Bogu, i primi mu se u pravdu.» (4: 3) Bog posebno ceni inicijativu vere. Njemu je drago delovanje čoveka koji ne sumnja u Božju svemogućnost već pre nego što se nešto ostvari on to prihvata kao stvarnost zbog snažne vere koja prožima njegovo biće. Tako je i sa nama. Imajući taj duh vere, bazirajući se na onome što je zapisano u Božjoj reči, i mi govorimo. Ne našu mudrost, već najavljujemo Božansku silu. Ne naše filozofije, već nebeske principe. To je tako neophodno ljudima današnjice. Najbolji lek za njihove drame je snažna vera koja ruši planine otvarajući vidik u srećnu budućnost.

Duh poznanja

Naša vera se ne bazira na predpostavkama praznog uma. Apostol Pavle podvlači da postoji jedna sigurnost u hrišćanstvu na kojoj leže sve ostale vrednosti. «Znajući da će onaj koji podiže Isusa, i nas podignuti s Isusom…» (4: 14) Ovaj život dakle ima svoj neverovatan smisao u činjenici da se sve ne završava sa smrću. Znajući da je Isus vaskrsnut silom svog Oca, mi nesumnjivo imamo pristup najlepšoj nadi koja je ikada doprla do ljudskog uha. Mi znamo, mi posedujemo tu najvredniju informaciju da nam je zagarantovano vaskrsenje. Iako ovaj tekst prvenstveno govori o Pavlu i njegovim odnosima sa Korinćanima, ipak je to slika onoga što se tiče nas i našeg duhovnog života, kao i univerzalne realnosti vaskrsenja. Prvi aspekt delovanja Božanske sile se ogleda u tome što prestajemo da budemo vezani za greh. Pavle napominje Rimljanima: «Ako li živi u vama Duh onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživljeće i vaša smrtna telesa Duhom svojim koji živi u vama. Tako dakle, nismo dužni telu da po telu živimo.» (8: 11. 12) Drugi elemenat se odnosi na dogadjaje na kraju borbe izmedju dobra i zla. Poznate reči iz 1. Korinćanima 15. glave to potvrdjuju: «Jer kako po Adamu svi umiru, tako će i po Hristu svi oživljeti. Ali svaki u svom redu: novina Hristos; a potom oni koji verovaše Hristu o njegovom dolasku.» (22. 23.)

U ovome tekstu nema ni trunke negiranja realnosti oživljavanja vernih osoba prilikom Hristovog dolaska. Tu nema reči o nekoj vrsti lutanja po različitim mestima rezervisanim za duše umrlih, koje su ljudske tradicije izmislile radi lakšeg upravljanja ljudima. Uostalom, čemu vaskrsenje kada je svako već dobio ono što je zaslužio i već godinama tamo prebiva? Da li će biti potrebno da posle tolikog lebdenja i bestelesnog postojanja nastupi vaskrsenje? Biblija ne zna za bestelesno postojanje. Ona samo napominje da čovek umire kada umre ne zna ništa. Da on umire kao telo telesno a ustaje kao telo duhovno. Zato vaskrsenje ima svog smisla jer nam omogućava da zadobijemo nepropadljivost. Da se ponovo vratimo u život i da u svemu budemo kao što je Isus Hristos, dobivši telo koje je ukrašeno besmrtnoću.

Nama je potrebno takvo znanje. Lek za našu dušu se upravo nalazi tu, u činjenici da posle počivanja u grobu dolazi trenutak slave. Da posle patnji na ovoj zemlji dolazi «oblačenje u neraspadljivost». To nisu bajke. To nisu ljudska razmišljanja. To je najsigurnija proročka reč, čvrsto obećanje na koje se možemo osloniti. Nama je potrebno takvo znanje, koje otvara perspektive, koje nam potvrdjuje da smo stvoreni za večnost.

Duh strpljenja

Apostol Pavle piše: «Zato nam se ne dosadjuje». Drugim rečima, zato imamo strpljenja. Zato podnosimo činjenicu da se naš spoljašnji čovek raspada, pošto smo sigurni da se unutrašnji obnavlja svaki dan. Kako kaže jedan drugi prevod: «zato ne malaksavamo» (Stvarnost). Starost nikome nije prijatna, ali se u borbi protiv prolaznosti može izdržati pošto naša laka sadašnja briga nije ništa prema slavi koju ćemo naslediti. U toj već unapred izgubljenoj trci, gde naše fizičke snage popuštaju, lepota jačanja unutrašnjeg čoveka prevazilazi sve ono što možemo zamisliti. Zato i prihvatamo da postajemo sve slabiji, jer je to neizbežna budućnost za ljude na ovoj planeti. Kao što je to još mudri Horacije napomenuo, «Strpljenje umanjuje zlo za koje nema leka». Mi ćemo na kraju svog života stići tamo gde svi odlaze, ali će zato snaga našeg unutrašnjeg bića proizvesti puno strpljenja dostojnog veličine slave koja je pred nama.

Duh prave vizije

Poslednji elemenat koga želimo naglasiti u ovom tekstu se odnosi na bitnost fokusa, na usmeravanje našeg pogleda, na kvalitetnost vizije. Mi ne gledamo na ono što se vidi, nego na ono što se ne vidi. Drugim rečima, mi smo svesni realnosti, naše oči su upoznate sa svim što nas okružuje, ali vide dalje od toga. Kao što je spomenuto u Jevrejima poslanici, «vera je pak tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.» Naše biće ne prihvata vrednost koju čovek daje stvarima, predmetima. Na primer, za kuće i kola se mora platiti odredjena cena. Isti je slučaj i sa umetničkim ostvarenjima. Ali njihova vrednost se izračunava prema roku njihovog trajanja. Na primer, jedna zgrada može biti od koristi nekoliko decenija. A posle toga se mora naći drugo rešenje. Na području duhovnih vrednosti je drugačije. Naš um je vezan ne za ono što traje decenijama već za večno postojanje, koje nikada neće prestati. Ta vizija nas oslobadja od robovanja materijalnim dobrima i stavlja do znanja da postoji nešto što se ne vidi a zauvek traje.

Tako razumemo i sami da problemi koji okružuju ljude vere, ljude prave vizije, postaju «laka sadašnja briga». Pošto su pogledi takvih velikana oblikovani kroz istine univerzalnih vrednosti Božanske reči, one im omogućavaju da čitaju dogadjaje oko njih znajući da je njihova značajnost vezana za svet koji će proći. Oni koriste ovaj život kako bi se spremili za večnost koja je pred vratima.

Prihvatimo poruku apostola Pavla kao poziv da sa novom vizijom, sa novom verom krenemo kroz naš život. Nama je potreban takav pogled na svet. Oslobodimo se bezvrednosti materijalizma. Odbijmo da upadnemo u zamku racionalizma, gde više nema mesta za pravu, istinsku veru koja je jednom data svetima. Ugledajmo se na ohrabrujuće primere iz Božjoj reči. Kao Avram prihvatimo da će nam Bog uračunati u pravdu našu veru, naše posmatranje iz njegove perspektive. Dosta nam je trčanja za onim što prolazi. Dosta nam je zbrke pripremljene od onih što pravog, božanskog znanja nemaju. Predajmo Bogu svoje srce. Neka On upravlja našim životom. Tada će za nas nastupiti jedan novi dan. Biće to početak života nade, početak večnosti, početak neuništive radosti. Neka to bude realnost i u našem životu.

Čovek može preživeti bez hrane oko mesec dana, bez vode 3 – 4 dana, ali bez vazduha samo nekoliko minuta. Za divno čudo, mehanizam disanja, od kapitalnog značaja za naš organizam je regulisan na tako predivan način da na njega uopšte ne mislimo. Moramo priznati da shvatamo kako je to najbolje rešenje, jer ako bismo još na to morali misliti, rezultat za naše zdravlje bi bio poražavajući. Spomenimo nekoliko korisnih zanimljivosti vezanih za naš respirativni sistem.

Iako u našem organizmu postoji automatski pilot za regulisanje razmene kiseonika i ugljen dioksida, mora se reći da se njegov posao ne može klasirati medju nebitne aktivnosti. Naime, čovek u proseku udahne 25920 puta dnevno. Ako se zna da on svaki put uzme pola litre vazduha u svoja pluća, jasno je da se radi o količinama koje su zapanjujuće. 12000 litara koji prolaze kroz naš organizam, ostavljajući nam kiseonik a sakupljajući ugljen dioksid, sve to nam govori koliko smo savršeno zamišljeni.

Cilj disanja je omogućavanje milijardama ćelija da nabave potrebne elemente za njihovo normalno funkcionisanje, a isto tako da se oslobode onoga što im nije potrebno. U tu svrhu se koriste bronhije koje dovode vazduh do alveola. Same alveole predstavljaju remek delo prirode jer omogućavaju da se na ogromnoj površini susretnu korisne čestice iz atmosfere sa elementima iz našeg tela koji na to spremno čekaju. Ako shvatimo da je površina svih alveola iz naših pluća, ukoliko bi se one stavile na ravnu ploču oko 300 m2, onda razumemo da se radi o kompleksnom mehanizmu o kome počnemo sa razmišljanjem samo kada nastane koji problem.

Zapazimo da ukoliko želimo izdahnuti sav vazduh iz naših pluća, da to nećemo nikada ostvariti. Naime, našim naprezanjem mi možemo izbaciti od 2.5 do 3 litra vazduha. Ali u našim plućima ostaje još oko 1.5 litara. To ne znači da se duboko disanje treba zaboraviti. Naprotiv, ono u mnogome pomaže efikasnom radu pluća. Ono ga čak štiti kako bi bolje obavljalo svoju značajnu funkciju.

Evo nekoliko saveta za dobro zdravlje našeg sistema za disanje:

• Udišimo čist, svež vazduh koliko god možemo. To podrazumeva šetnje u prirodi, posebno u šumama, na planinama i redovno upražnjavanje sportskih aktivnosti.
• Održavajmo higijenu naših ustiju. Infekcija zuba ili ždrela se može vrlo brzo proširiti na naša pluća.
• Izbegavajmo dugo sedenje pred televizorom gde se naše disanje svodi na najmanju moguću meru. Pronadjimo aktivno učestvovanje u interesantnim ostvarenjima, kako u porodici, tako i van nje.
• Zabranimo našem telu da prihvati trovanje duvanskim dimom. Na taj način se štitimo od previelikog broja štetnih, kancerogenih sastojaka koji uništavaju naša pluća.
• Koliko je god moguće svedimo na najmanju moguću meru naše izlaganje zagadjenom vazduhu velikih gradova.
• Uložimo sve svoje napore da izbegnemo preveliku telesnu težinu. Višak kila će umoriti naša pluća, i učiniti da rade pod naporom.
• Steknimo naviku da se redovno opuštamo, posebno u saobraćajnim gužvama, vožnji avionom, ili prilikom napornih perioda. Stres otežava normalnu respiratornu razmenu.

Zapamtili smo. Manje stresa, manje briga, manje zagadjenosti, manje štetnih preparata, a više opuštenosti, više čistog vazduha, više šetnji, više aktivnosti. Jednom rečju, živimo život. Mi imamo pravo na zdravlje. Učinimo sve što možemo da ono postane deo naše svakodnevnice.