Inspiracija

 

Razmišljanja o 103. psalmu
Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i sve što je u meni sveto ime Njegovo.
Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj nijedno dobro što ti je učinio.

Čovek današnjice ima tendenciju da zaboravlja. Mi sami smo dokaz toga. Vrlo lako gubimo našu pažnju i previše često radimo više stvari u isto vreme. Normalna posledica toga je zaboravljanje. Ono što je najstrašnije je činjenica da u neumornom naporu da ostvarimo i postignemo maksimum od onoga što se može ostvariti mi čak
zaboravljamo i da živimo. 103. psalam je poema koja nam može pomoći da upoznamo tajne života u izobilju, života koga je sam Stvoritelj zamislio za nas i o kome je Isus govorio tokom svoje misije na ovoj zemlji.

Ovaj psalam se sastoji od 11. strofa, sa kijastičkom strukturom, uobičajenom u Biblijskoj literaturi.
Najvažnija poruka u toj strukturi se nalazi u centru teksta, dok su svi ostali elementi predstavljeni kroz paralelizme, izraze koji imaju za cilj da pre i posle centralnog stiha ukažu na neki od aspekta te značajne poruke. Najglavnija misao 103. psalma je da Bog želi da vidi svoju decu srećnom i sa ispunjenim, osmišljenim životom. Zato je dobro podvući 11 principa koji proističu iz jedanaest strofa za blagoslovenu egzistenciju, punu radosti i pozitivnosti.

1) Ne zaboravi Božje blagoslove (A. 103: 1 – 2)

Još su Mojsijeve knjige upozoravale Izrailjski narod na opasnosti zaboravljanja izvora svakog dobra: “A kad te uvede Gospod Bog tvoj u zemlju za koju se zakleo ocima tvojim… i staneš jesti i nasitiš se, čuvaj se da ne zaboraviš Gospoda, koji te je izveo iz zemlje misirske, iz kuće ropske.” (5. Mojsijeva 6: 10 – 12). Ipak, oni su
zaboravili da zahvale Bogu za Njegove blagoslove. Isto se može desiti nama i dovesti nas da budemo zarobljeni u duh sistematskog, sveopšteg nezadovoljstva.

Dobro zdravlje, život bez stresa, osmišljenost, smisao postojanja, uspešan život, sve to u mnogome zavisi od okretanja Bogu, izvoru mira i sreće. Bez njega se ništa ne može postići. I zato je prvi aspekt života sa zadovoljstvom blagosiljanje. Mi smo stvoreni za sreću i jedino oni koji život gledaju iz Božanske perspektive mogu tu sreću ostvariti.

2) Ne zaboravi da te Bog isceljuje (B. 103: 3 – 5)

Mi smo zahvalni za kvalitetni rad zdravstvenih radnika, ali ostaje činjenica da je Bog stvoritelj života i Onaj koji zna najbolje kako da isceli. Doktori i uopšte medicinsko osoblje sa ogromnim znanjem koga poseduju samo pokušavaju da proniknu u tajne zakona koji vladaju u našem organizmu. Njihov uspeh zavisi od upotreba životnih obnavljajućih sila, to jest kapaciteta samog organizma za isceljenjem. Prema tome, vrlo je značajno da uspostavimo dobar odnos ne samo sa specijalistima za zdravlje, već i da sa našim Stvoriteljem kroz molitvu, razmišljanje i proučavanje njegove reči budemo na istoj talasnoj dužini. Ukoliko znamo izvor svakog pravog, istinskog isceljenja, onda ćemo uvek sa njega piti sa uživanjem. Uostalom, mnogobrojna istraživanja pokazuju da je molitva bitna komponenta u procesu ozdravljenja id da se sve više nalazi mesta u zdravstvenim ustanovama.

Zapazimo da kada Bog isceljuje, On to čini u potpunosti. Ne samo da čini kraj našim fizičkim bolovima, već skida sve terete sa naše duše: „On ti prašta sve grehe i isceljuje sve bolesti tvoje.“ Mi smo živo biće stvoreno kao skladna celina gde je sve povezano na divan način. Kada dodje do bola, do patnje našeg tela, strada i duh. U najvećem broju slučajeva uzrok telesnog bola dolazi kroz probleme nastale na duhovnom ili emotivnom području. Ali kada prodjemo kroz Božji isceljujući proces, onda je sve obnovljeno, duh, duša i telo, i naše biće dobija ’krunu’ dostojanstva koju samo Božja deca poseduju. Na našu glavu nebo stavlja ’venac’ dobrote i milosti.

3) Ne zaboravi Božju volju (C. 103: 6 – 7)

Nekada nam se Božji putevi čine ograničavajući, ili pak u suštoj suprotnosti sa našom slobodom. Ipak, car David nas podseća da je Božje otkrivenje Mojsiju doprinelo čovekovoj sreći na vrlo značajan način. U tu svrhu podsetimo se Božjih reči preko proroka Isaije: „O, da si pazio na zapovesti moje! Mir bi tvoj bio kao reka i pravda tvoja kao valovi morski.“ (Isaija 48: 18)

Držanje Božjih zapovesti ima izvanredan uticaj na naše celokupno zdravlje. Njihova primena u našem životu nam omogućava da zadržimo kvalitetan odnos sa Bogom (prvih četiri zapovesti) i sa našim bližnjima (poslednjih šest). Na taj način mi postajemo sastavni deo harmonije koja vlada u Božjem carstvu. Ali to se ne postiže ekskluzivno čovekovim naporima. Ljudsko biće je nemoćno pred naletima zla i postizanje savršenstva ostaje van domena njegovih ostvarenja. Ali Bog daje čoveku silu, silu ljubavi, koja preporadja njegovo srce i daje mu kao dar pobedu nad grehom. Tako nesavršeni čovek, kroz Božju pravednost, može već sada živeti uravnotežen i osmišljen život.

4) Ne zaboravi kakav je Bog (D. 103:8)

Izraz ’veoma blag’ može biti preveden sa ’šef, Gospodar dobrote’. Naime, jevrejski izraz ’rav’ koji je upotrebljen u ovom tekstu, se može pronaći i u jednom nama mnogo poznatijem izrazu: rabin. On označava osobu koja ima osobine pravog lidera, učitelja ili narodnog vodje. Isto tako ’rav’ je sastavni deo vojnog rečnika, predstavljajući kapitena, komandanta u svom delovanju na bojištu. Prema tome, mi slobodno možemo prevesti 8. stih na sledeći način: „Milostiv je i dobar Gospod, spor na gnev i kapetan, komandant dobrote“. Bog je bez sumnje
najuzvišeniji pojam blagosti, nežnosti i milosrdja. Talasi njegove ljubavi prepravljaju bez prestanka ovu planetu, kao i naše biće.

U kontekstu Borbe izmedju dobra i zla, mnogi prebacuju na Boga krivicu za patnju koja stiže u njihov život. Gde
je On kada zemljotres ili cunami odnesu više stotina hiljada života? Kako razumeti njegovu ljubav kada majka izgubi četiri sina u ratu? Gde pronaći objašnjenje kada se malo dete od pet godina razboli od neizlečive bolesti? U takvim dogadjajima ljudi smatraju da Božje ‘nereagovanje’, njegov nedostatak zaštite, njega čine odgovornim za zlo. Ali Bog nije odsutan. On ne posmatra nonšalantno, bez emocija, naše muke kao neki sadistički monstrum. On je stvorio savršen svemir bez zla, i neizmerno pati zbog njegove prisutnosti u svemiru. Ne želeći da zaboravi svoju decu, on je uvek u prvim redovima, prolazeći sa nama kroz patnje i probleme. Šta više, sam Bog u ličnosti Isusa Hrista je došao na ovu zemlju da bi nam kroz patnju i bol otvorio put ljubavi koji vodi do večnosti. Prema tome, Bog ne može biti neutralni posmatrač u borbi izmedju dobra i zla. Ali on sa strpljenjem respektuje slobodnu volju stanovnika ove planete do jednog odredjenog trenutka kada će po svom providjenju učinitu
grehu kraj.

Poruka 103. Psalma je veliko ohrabrenje za ljude u patnji. Kada oni steknu pravu sliku o Bogu i shvate da je on oličenje dobrote, najveći autoritet za nežnost i milosrdje, kao i izvor neograničene, bezuslovne ljubavi, onda će njihova ispravna slika o Stvoritelju doprineti pravom stavu koji je neophodan za prolazak kroz krizu. Živeti u uskoj zajednici sa tako fenomenalnim Bogom nam omogućava da i u našem postojanju dobrota, mir, i razumevanje procvetaju, donoseći predivne rodove na blagoslov svima.

5) Ne zaboravi kakav Bog nije (E. 103: 9 – 10)

Božja priroda nije kompatibilna sa osvetom. Naš tekst upravo naglašava da se on ne srdi doveka. Jevrejska reč ’gnjev’ (AF) isto tako znači ’nos’, i odnosi se na crven nos onih koji su uzbudjeni, ljuti i deluju u zanosu. Jevrejski jezik dakle upotrebljava vrlo interesantnu ilustraciju ljudskog ponašanja, potencirajući da mi često ne delujemo po razumu, nego kroz emocije koje teško možemo kontrolisati.

Ali Bog nije takav, pa je opis njegove ličnosti ujedno i poziv koji nam je upućen da i mi podjemo njegovim primerom. Ukoliko želimo govoriti o zdravom načinu života i razviti principe koji će obogatiti naše postojanje, eliminisanje gnjeva je neizbežno. Kao što je Bog pun milosrdja, kao što se prava ljubav „ne srdi,… ne misli o zlu,… sve snosi,… i svemu se nada“, budimo tako i mi. Prihvatimo reči Seneke, čuvenog rimskog filozofa koji u zaključku svoje knjige ’O gnjevu’ insistira: „Dok živimo medju ljudima, ponašajmo se kao ljudi.“

6) Ne zaboravi praštanje (F. 103: 11 – 13)

Mnogi predugo nose svoje terete. Oni klecaju pod osećajem krivice i bez prestanka se razočaravaju zbog svoje nesavršenosti. Na taj se način koncentrišu na svoje greške i žive u kontekstu nesigurnosti, razočarenja i samouništenja. Jedna žena iz Francuske je prolazila kroz sličnu dramu. Iako je bila vrlo bogata, učinila
je nešto što sebi nije mogla da oprosti. Naime, prilikom jednog sudjenja, ona je slagala pod zakletvom i tako odbranila svoju sestru. Sestra je dobila proces, a ona je ostala da se muči sa svojim ogromnim osećajem krivice. Dok je proučavala Biblijske teme, stalno je ponavljala: „Ja jako volim Bibliju. Ali znam da za mene nema nade. Ja sam izgubljena. Slagala sam pod zakletvom i to se meni ne može oprostiti.“ Bilo je potrebno mnogo molitava, proučavanja i ozbiljnih diskusija kako bi ona shvatila biblijsku poruku, ne samo iz 103. Psalma već sa mnogih stranica Svetoga Pisma: Bog prašta.

I mi često zaboravimo da posmatramo naš život iz Božanske perspektive. Njegovo silno delovanje totalno menja naše biće. Blagodat briše prošlost i pomera zavesu otkrivajući slavnu budućnost. Čovek bez nade, sa teretom zla se oslobadja svega, i postaje dete nebeskog Oca sa vrednošću kao da nikada nije pogrešio. Ovaj tekst
nas poziva da prihvatimo blagoslov oproštenja i da se kroz širokogrudost Hristove ljubavi koja deluje u nama okrenemo ka našim bližnjima i taj blagoslov podelimo sa njima.

7) Ne zaboravi da upoznaš samoga sebe (14 – 15)

U grčkom hramu Delfi stajao je iznad ulaznih vrata poznati natpis: „Upoznaj samoga sebe.“ Grci su smatrali da znanje na tom području predstavlja najznačajniji aspekt religijskog iskustva. Potrebno je naglasiti da Biblija drugačije uči. Ona insistira da je najvažnija stvar upoznati Boga i da je to večni život. (Jovan 17: 3).

Mi ćemo jedino moći upoznati sebe kada upoznamo Boga onakav kakav on u suštini jeste. Otkrivanje Božjeg karaktera će nas zbližiti sa Stvoriteljem i omogućiti nam da se, posmatrajući njegovu slavu, preobražavamo u to isto obličje, sve dok ne postanemo kao što je i on sam (1. Jov. 3: 1 – 3).

U isto vreme kroz druženje sa našim nebeskim Ocem shvatićemo svu našu ograničenost. Po rečima cara Davida postaće nam jasno da smo kao cvet, i da vrlo brzo odlazimo sa ovoga sveta. Ta činjenica je vrlo značajna za mnoge koji zaboravljaju da su prah. Oni ’trče’ kroz život i žele zaraditi najviše što je moguće, provesti se najbolje što je moguće, i čak ostvariti ono što ni oni ni njihovi roditelji nisu uspeli. Tako samo povećavaju nivo svoga stresa.

Neophodan uslov za život ispunjen mirom, radošću i ljubavlju leži u prihvatanju naše realnosti. To će nam omogućiti da sa oduševljenjem provedemo vreme na ovoj planeti, predstavljajući nebeskog Oca i spemajući se za večnost koja uskoro dolazi.

(8) Ne zaboravi svoju ograničenost (ono što ti nisi) (16)

Arapska mudrost napominje: „Čovek je otporniji od gvoždja, tvrdji od stene i nežniji od ruže.“ Svi mi imamo tendenciju da to zaboravimo. Smatramo da je sve moguće u životu i da je budućnost predvidjena za ostvarenje naših neograničenih snova. Ali Biblijski pisci nas podsećaju da smo mi kao vetar ili kao cvet travni, kao glas (Psalam 90). Oni koji prihvate tu istinu, otkrivaju značajnu komponentnu osmišljenog života. Prihvatajući svoju granice svoje moći, krhkost života, oni postaju realistični, spremni za povezivanje sa ljudima. Iznad svega oni
vrednuju činjenicu da im je Bog dao život i upotrebljavaju ga da svojim skromnim mogućnostima doprinose ublažavanju patnje i bola.

9) Ne zaboravi da je Bog večan (17 – 18)

Ciceron je napisao: „Božji zakon je pravi uzrok svega. Kada se on u potpunosti shvati, mi to zovemo mudrost. Ako se ta realnost primeni na državu, i njeno upravljanje ljudskim odnosima, onda to zovemo pravdom.“ Posmatrajući taj stav iz perspektive 103. Psalma možemo se složiti se sa Ceceronom. Božji stav je rešenje za čoveka, za njegov život i prosperitet društva. To je upravo zbog večne Božje dobrote. On je uvek na strani ljudi, bez obzira na okolnosti. On je veran svojim obećanjima, svojem zavetu i tako omogućava čoveku da prodje kroz
ovu dolinu suza i mnoge opasne situacije sa spokojstvom. Njegova nežna ruka bdije nad čovekovom budućnosću. Tako čovek postaje dete stvoritelja sveta i dobija sigurnost da je predmet beskonačne ljubavi.

10) Ne zaboravi da Bog drži sve pod kontrolom (19)

Bog upravlja svemirom, kao i dogadjajima na našoj planeti. Ljudi o tome ne vode računa i bore se za neku malu parcelu upravljanja, vladanja, superiornosti. Tako puno razvoda zato što ljudi absolutno žele biti u pravu. Tako puno prolivene krvi zato što se narodi ne žele podčiniti Božjoj vladavini. Ovaj tekst naglašava Božju svemoćnost. Što podrazumeva da On upravlja i našim srcem.

11) Ne zaboravi da živiš u skladu sa svemirom (20 – 22)

Bog nas je stvorio da bismo pronašli smisao našeg postojanja i ispunili život kroz službu Njemu (bogosluženje). U suštini, mi živimo u pravom smislu te reči jedino kada smo u stalnoj vezi sa našim Stvoriteljem. Dok njega uzdižemo mi se vraćamo našem poreklu, i dobijamo ispravnu perspektivu za posmatranje dogadjaja na ovoj
planeti. Mi upoznajemo sami sebe jedino kada se poklonimo pred našim nebeskim Ocem. Joseph L. Garlington je rekao: „Bogosluženje je delovati u inferiornosti pred Božanskom superiornošću. Kada se klanjam Bogu, ja izgovaram kroz moje reči: „Gospode, bolji si nego ja. Sveobuhvatan si dok ja to nisam. Ti si više nego ja.“ Ukoliko to ne razumemo, onda naš život ide putem koji vodi ništavnosti.

Kako bolje zaključiti naše razmišljanje nego kroz poetsko izražavanje o životu u izobilju koje je sročio C. S. Lewis: „Mi jedino učimo da se ponašamo kao ljudi u Božjoj prisutnosti.“ Nemojmo zato zaboraviti da živimo u potpunosti, kao oni koji znaju da su blagosloveni, koji uživaju što poznaju Boga i druže se s Njim, ali isto tako koji shavataju svoja ograničenja. I što je još važnije, koji živeći kroz Božju blagodat postaju deo sklada i harmonije u njegovoj prisutnosti. Očigledno je da je takav život, život sreće, radosti i bogosluženja, dostojan življenja.

Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i sve što je u meni sveto ime Njegovo.
Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda, i ne zaboravljaj nijedno dobro što ti je učinio.
On ti prašta sve grehe i isceljuje sve bolesti tvoje;
Izbavlja od groba život tvoj, venčava te dobrotom i milošću;
Ispunja dobrim želje tvoje, ponavlja se kao u orla mladost tvoja.
Gospod tvori pravdu i sud svima kojima se krivo čini.
Pokaza puteve svoje Mojsiju, sinovima Izrailjevim dela svoja.
Milostiv je i dobar Gospod, spor na gnev i veoma blag.
Ne gnevi se jednako, niti se doveka srdi.
Ne postupa s nama po gresima našim, niti nam vraća po nepravdama našim.
Nego koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost Njegova k onima koji Ga se boje.
Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša.
Kako otac žali sinove, tako Gospod žali one koji Ga se boje.
Jer zna građu našu, opominje se da smo prah.
Dani su čovečiji kao trava; kao cvet u polju, tako cveta.
Dune vetar na nj, i nestane ga, niti će ga više poznati mesto njegovo.
Ali milost Gospodnja ostaje od veka i doveka na onima koji Ga se boje, i pravda Njegova na sinovima sinova,
Koji drže zavet Njegov, i pamte zapovesti Njegove, da ih izvršuju.
Gospod na nebesima postavi presto svoj, i carstvo Njegovo svim vlada.
Blagosiljajte Gospoda anđeli Njegovi, koji ste silni krepošću, izvršujete reč Njegovu slušajući glas reči Njegove.
Blagosiljajte Gospoda sve vojske Njegove, sluge Njegove, koje tvorite volju Njegovu.
Blagosiljajte Gospoda sva dela Njegova, po svim mestima vlade Njegove! Blagosiljaj, dušo moja Gospoda!

 

Soren Kierkegaard je 1843. godine napisao knjigu pod naslovom ’Strah i drhtanje’, pokušavajući da razume Avrama u trenutku kada je Bog od njega zatražio da žrtvuje svog sina. Pošto je briljantno opisao unutrašnju borbu čoveka suočenog sa gubitkom svoga sina, Kierkegaard izjavljuje: “Vera počinje upravo tamo gde misao prestaje.” (str. 53).

Interesantno je zapaziti da se reč ‘ljubav’ (ACHAB) po prvi put spominje u Bibliji upravo u 1. Mojsijevoj 22. glavi, gde Bog potvrdjuje da Avram ‘voli’ svog sina. Šta više, priča o Isaku, nazvana ‘AKEDA’ (Akedah), ili ‘Vezivanje Isaka’, se prema Talmudu odigrala na dan poznat kao Roš Hašana (Rosh Hashanah), tj. praznik koji označava Novu Godinu u Izrailju. Zato Jevrejska novogodišnja liturgija uvek uključuje čitanje 22. glave 1. Mojsijeve, što predstavlja dobar uvod u poruku o nežnosti Božjeg srca. Pouka tog praznika najavljujući sud koji dolazi (Yom Kippur, ili Dan Očišćenja je 10. dana tog istog meseca) podrazumeva da nebeski Otac ima u rezervi alternativno rešenje, štiteći život svoje dece, kao što je Isakov život bio poštedjen zahvaljujući supstitucionalnoj žrtvi.

Ipak, postoji dodatna vrednost čitavog dogadjaja. Joseph H. Hertz, naglašava da je žrtvovanje dece bilo rasprostranjeno kod Semitskih naroda u Avramovo vreme. On potvrdjuje da je AKEDA pomogla Božjem narodu da shvati kako Bog nije gurao Avrama da ubije svog sina. On je bio tu da bi ga sprečio da učini ono što je tragično i nepopravljivo. “Ne diži ruke na dete i ne čini mu ništa.” (1. Mojsijeva 22: 12). Bog je učio Avrama neprocenjivu vrednost ljudskog života. Zato Biblija uvek insistira na činjenici da je užasno uzeti nečiji život. U Jeremiji 32: 35 Bog izjavljuje da je pojam žrtvovanja dece užasni gad i da to Bogu nikada nije palo na pamet: “I sagradiše visine Valu… Da vode sinove svoje i kćeri svoje Molohu, što im ja ne zapovedih niti mi dodje na um da bi činili taj gad, i tako Judu navodili na greh.”

U suštini, sa Avramovim slučajem Bog podseća vernike svih vremena: “Nemojte žrtvovati decu. Ona su tako dragocena. Žrtvovanje njihovog života vas ne može učiniti boljim u mojim očima. Čak i najvredniji dar je bez vrednosti za vaš večni život. Posmatrajte decu kao blago. Ona su dar ljubavi. Vi nemate prava da učinite ono što je tragično i nepopravljivo. Ja to radim… Odlučio sam da dam svog sina. Prihvatio sam da uradim ono što je najstrašnija realnost za svakog oca, kako bi ste vi mogli živeti večno. Moj sin je vaše supstitucionalno jagnje. (Isaja 53: 5).

Na kraju svake godine hrišćani slave rodjenje Isusa Hrista. Dobro je podestiti ih da se u priči iz Vitlejema otkriva delo beskrajne ljubavi, ostvarenje neizrečive blagodati, i trijumf supstitucije. Neka naš odgovor bude dostojan žrtve koja je uložena za naše spasenje. Primimo najveći dar koji je ikada bio dostupan stanovnicima naše planete. Prihvatimo ga na jedini dostojan način: kroz veru, nastalu tamo gde se misao zaustavlja pred neverovatnom dubinom večne ljubavi.

 

Najveća žrtva ikada ostvarena je bez sumnje dar nebeskog Oca za očuvanje jedinstva u svemiru. Postojale su druge mogućnosti. Bog je mogao izjaviti: „Luciferu, umorio sam se. Pošto ne prihvataš moj autoritet, dajem ti trećinu svemira i radi tamo šta hoćeš. A mene pusti na miru.“ Na prvi pogled svi bi mogli biti zadovoljni. Sin Božji ne bi morao da prodje kroz stravične muke i smrt na krstu. S druge strane, trećina beskonačnosti (beskonačnost je dimenzija svemira), je prema matematici još uvek beskonačnost. Svi bi mogli biti zadovoljni, osim Onoga koji je izvor prave ljubavi. Jer ljubav ne zna za podelu. Odbacivanje je nepomirljivo sa vrednostima Božjeg carstva. Isto tako, ono uopšte nema svoga mesta u crkvi, zajednici onih koji se spremaju za večnost.

1. Bog prihvata grešnike

Apostol Jakov, govoreći o spasenju, spominje slučaj siromašnog čoveka koji dolazi u crkvu u rdjavoj haljini i koga crkva odbacuje. „Ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i našljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube? A vi osramotiste siromaha.“ (Jakov 2: 5. 6.) Crkva je očigledno otvorena za sve, bez obzira na nacionalnost, boju kože, finansijsku situaciju, itd. Još više od toga, Isusov stav prema grešnicima pokazuje da je crkva mesto za sve one koji žele biti sastavni deo zajednice vernika, neovisno o njihovom duhovnom nivou u jednom datom trenutku. „Zdravi ne trebaju lekara nego bolesni“. (Marko 2: 17). A crkva je upravo mesto gde Bog leči svoju decu. Svi iskreni vernici shvataju da su savršeni samo kada im je oprošteno. Njihovo savršenstvo je
savršenstvo Isusa Hrista. Prema tome, oni neće nikada delovati kako bi bilo koga osramotili. Oni će prihvatiti sve, pa čak i grešnike, znajući da ih Bog prima.

2. Bog menja grešnike

Ako je crkva udruženje grešnika, onda se mora napomenuti da njeni članovi, taknuti večnom ljubavlju, prihvataju ne da brane svoj greh, već da postanu kroz otkupljujuću silu Spasitelja sve sličniji Njemu. Crkva je tu da im pomogne i da, ostavši stub i tvrdjava istine, pokaže savršenu Božju ljubav na delu. Tako je ona predslika nebeskog carstva, carstva istine, pravde i ljubavi. Zar će onda biti moguće zamisliti da ta Crkva ignoriše promene kod svojih članova i da preuzme na sebe odgovornost za sud? Niko nema prava na Božju stolicu, počevši da sudi pre dana koga je providjenje zacrtalo u svojoj mudrosti.

Ipak, nemojmo se varati. Ako crkva ne sudi, ona nikada neće smanjiti zahteve Božjeg carstva. Ona će hrabro nazvati ’greh njegovim pravim imenom, ali će zato nazvati i blagodat pravim imenom. Na taj način će vernici biti spremni da se žrtvuju do maksimuma kako bi grešnik bio iščupan iz kandži zla.

Nema sumnje da je bratska ljubav jedna od najlepših slika neba. U tom kontekstu jedinstvo postaje posledica ljubavi, a ne cilj za sebe. Jer kada ljubav deluje, svi u crkvi govore jezik jedinstva. Za njih je prisnost, povezanost ne samo melem za dušu, već i dirljivo, lično iskustvo.

Jedan mladić je podelio sa mnom svoje razumevanje stanja njegove crkve. Upotrebio je jedan poznati biblijski stih i rekao: U mojoj crkvi svi se ponašaju kao da u Psalmu 133. piše: „Kako je lepo i krasno kad sve braća žive… odvojeno“. Ali to je nerazumno. Božja vizija crkve je izvanredno opisana u jevandjelju po Jovanu. „Da svi jedno budu, da i svet veruje da si me ti poslao“, Jovan 17: 21).

Grešnici kojima je oprošteno ne mogu raditi drugačije osim da pokažu iskrenost svoje ljubavi. Oni vole, i to svako vidi i oseća. Oni su pronašli svoj smisao postojanja, i omogućavaju svima da otkriju sebe i mesto koje im Bog pruža u svom planu spasenja. Kao što je to izjavio Ivan Pani, ruski matematičar: „Za svaku lepotu postoji neko oko da je zapazi. Za svaku istinu postoji neko uvo da je čuje. Za svaku ljubav postoji neko srce da je dobije.“ To je ono što Bog očekuje da vidi u svojoj crkvi.

3. Bog osposobljava grešnike za delo službe

Savršenstvo je dar, tako da se ljudi u crkvi nemaju čim pohvaliti. Apostol Pavle to potvrdjuje: „Sobom se neću hvaliti, već ako slabostima svojima. Jer kad bih se i htio hvaliti, ne bih bio razuman, jer bih istinu kazao.“ (2. Kor. 12: 5. 6.)

Ukoliko se nemaju čim pohvaliti, Hristovi sledbenici će uzdići Isusa Hrista. Tako će njihov boravak u crkvi učiniti da uzdižući njega oni deluju kao On. Za njih je crkva mesto za obučavanje, škola ljubavi, teritorija mira, sloge i razumevanja.

Albert Švajcer, dobitnik Nobelove nagrade, doktor, teolog, izuzetan orguljaš, filozof, itd. odlučio je da provede vreme u Africi i pomogne ljudima u nevolji. On je zapisao: „Ljubav nam omogućava i obavezuje nas da osetimo radost drugih, njihovu strepnju i njihove patnje kao naše. Mi smo, prema slici koju je upotrebio filozof Hjum, kao žice koje skladno trepere sa onima koje upravo sviraju. Ta simpatija nas navodi da poboljšamo situaciju ljudi u nevolji. Niko više ne dovodi u pitanje činjenicu da je etika u suštini ljubav prema bližnjem.“

Zaključak

Bog prihvata grešnike. Prihvatimo ih i mi. Bog menja grešnike silom svoje blagodati. Doprinesimo i mi da oni konkretno uvide lepotu Njegovog karaktera i prihvate Njegov plan spasenja. Bog nas u crkvi obučava za službu ljubavi koja će trajati kroz čitavu večnost. Prihvatimo da složno radimo već sada, u Njegovoj školi.

Bog Otac, Sin i Sveti Duh su jedno. Oni su ljubav, a ti?

 

14. maja 2011. godine policija Njujorka je poslala u zatvor direktora Medjunarodnog Monetarnog Fonda, Dominika Štros-Kana (Dominique Strauss-Kahn). Glavni razlog je seksualno zlostavljanje sobarice u jednom od najluksuznijih hotela velelepnog grada na istocnoj obali Amerike. Kao što to obično biva u Sjedinjenim Američkim Državama, novinari, fotografi, internet stranice i televizijski kanali su bez prestanka prikazivali pad jednog od najmoćnijih bankara sveta. Sa lisicama na rukama on je poslat u zatvor po imenu Rikers Island, čuven po svojoj okrutnosti. Na prvi pogled mnogi su bili šokirani, zbunjeni ili čak revoltirani zbog toga što je ugledni direktor, a i bivši i mogući kandidat za predsedničku fotelju u Francuskoj, predat na milost i nemilost medijima bez prave mogućnosti da iznese svoju odbranu.

Cilj ovog pisanja nije da se dotična osoba brani ili napada, već da njen pad bude prilika za razmišljanje o pravim vrednostima, kao i smislu našeg postojanja. Evo nekoliko bitnih karakteristika vezanih za taj dogadjaj:

1) Lanac je jak koliko i najslabija karika u lancu

 Dominik Štros-Kan je bez sumnje bio izuzetan ekonomista. Mora se priznati da je čak sa puno hrabrosti branio principe pravde, i doprineo promeni stila rada Medjunarodnog Monetarnog Fonda. Ukinuo je suvoparni diktat bogatih, i uvek se trudio da zaštiti zemlje u teškoj finansijskoj krizi. Ipak, nije vodio računa o svojim slabostima, i to ga je jako skupo koštalo. Pre više od sto godina Ellen White je pisala: „Lanac je jak koliko i najslabija karika u lancu. Mi možemo proglasiti jedan takav lanac jakim u celini, ali ukoliko je jedna karika slaba, ne možemo se osloniti na čitav lanac. Posao pobede nad slabostima treba biti predmet izučavanja svake duše koja se sprema za carstvo Božje. Ta nestrpljiva reč koja golica vaše usne mora ostati neizgovorena. Ta misao da se vaš karakter dovoljno ne ceni vas mora napustiti. Jer to umanjuje vaš uticaj i proizvodi sigurni rezultat, umanjujući vašu vrednost u očima drugih.“ (Poruka mladim hrišćanima, str. 91.). Dominik Štros-Kan je prihvatio svoj način ponašanja i javno priznao da je ’slab na žene’. Mislio je da će uspeti u životu zbog velikih kvaliteta na drugim područjima. Ipak, nastavio je sa svojim ponašanjem tokom mnogih godina. Uspeo je da ispliva iz više skandala sa osobama suprotnog pola, samo zbog podrške brojnih pristalica. Bez obzira da li je kriv ili ne u sadašnjoj aferi (to za sada još nije poznato), činjenica je da je zaboravio na osnovno pravilo uspeha: čovek mora prvo postati pobednik u svom privatnom životu pre nego što želi uspeh na profesionalnom nivou. To je potvrdio i Isus u jednom od svojih izlaganja: „Kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet a duši svojoj naudi.?“ Marko 8: 36 

2) Pasti sa visoke pozicije može biti jako bolno

Mnogi evropski komentari objašnjavaju brzinu i surovost čitave pravne procedure činjenicom da visoki bolnije padaju u Americi nego što je to slučaj sa Evropom. Ipak, čitajući Božju reč, možemo reći da je gubitak moći ili titule jedino problem za one kojima je puno stalo da taj položaj i sačuvaju. Najbolji način bi bio da oni koji su izabrani na velike funkcije ostanu jednostavni kada na tu funkciju dodju, pa i kada sa te funkcije odu. Kako bi bilo lepo da im slava ’ne udari u glavu’! Upravo ta jednostavnost će učiniti da se sve procedure u mnogome relativizuju. Navedimo primer Gandija. Jednom prilikom, upravnik zatvora gde je on bio zatvoren, se žalio guverneru na odluku vlade da on u taj zatvor stigne. Zato je rekao: „Gospodine, molim vas, nemojte nam više slati Gandija u naš zatvor. On nam pokvari sve zatvorenike. On se van zatvora ponaša tako disciplinovano, on živi tako jednostavno, još strožije nego što mi držimo naše zatvorenike. Tako da mu dolazak u zatvor ništa ne znači.“

Očigledno je da ljudi na visokom položaju moraju imati visoke moralne vrednosti, visoki nivo poniznosti, visoku ličnu disciplinu ukoliko žele da izbegnu svu dramu kada njihovo delovanje bude dovedeno u pitanje, čak i ukoliko ništa loše nisu uradili. Ako stvarno misle u svojoj glavi da su ’neko i nešto’, tokom obavljanja svojih dužnosti, onda će i pad delovati strašnije. Ali ukoliko shvate kao Isus Hristos šta je pravi lideršip, tj. nošenje odgovornosti, onda će stvari krenuti drugačije. U jevandjelju po Mateju je zapisana sledeća Isusova izjava: „Znate da poglavari raznih naroda gospodare nad njima i da moćnici nad njima vladaju. Ali medju vama da ne bude tako, nego onaj medju vama koji hoće da bude velik, neka vam bude sluga. I koji hoće medju vama da bude prvi, naka vam bude rob. Kao što i Sin Čovečji nije došao da mu služe, nego da on bude drugima sluga i da da svoj život u otkup za mnoge.“ Matej 20: 25 – 28.

3) Pravi lideri su primer

Dominik Štros-Kan je želeo nastaviti sa svojim neodgovornim ponašanjem prema lepšem polu objašnjavajući svima, pa čak i svojoj supruzi, da je on takav, da je to njegov stil života. Ali to ne liči na zrelo ponašanje. On pojam ljubavi i vernosti ne povezuje u jednu celinu. Ljubav prema sopstvenoj ženi je za njega moguća uz povremene ljubavne afere. Dok razmatramo to pitanje dobro je setiti se izjave Benjamin Disraelija: „Ja ponavljam da je svako poštovanje države pitanje poverenja. To podrazumeva da svi prihvatamo da smo odgovorni za njeno ponašanje.“ I tu upravo leži problem. Ako jedan Dominik Štros-Kan može živeti životom kojim živi, zašto to ne bi mogao biti slučaj sa svim gradjanima? A ako tako deluju svi gradjani, šta će onda biti od naših domova, bračnih drugova, ili na dalje staze sa našim poverenjem koje možemo imati jedni prema drugima? U tom pravcu Kant je insistirao: „Radi tako da moralni princip tvoga delovanja u svako doba može ujedno da vredi kao princip opšteg zakonodavstva.“ (Kant, Grundlegung der Metaphysik der Sitten, 1786, str. 81.) 

4) Budimo dostojni onoga što jesmo

Apostol Jovan podseća hrišćane na neverovatnu vrednost koju imaju u Božjim očima: „Vidite kakvu ljubav nam je pokazao naš nebeski Otac da se deca Božja nazovemo i budemo… Ljubazni, sad smo deca Božja, i još se ne pokaza šta ćemo biti…“ (1. Jovanova 3: 1.2.)

Pad ljudi, uključujući tu i one velike, uvek dolazi kada zaboravimo koliko vredimo. Tražiti da se uvek iznova dokazujemo, da, kao što je to Dominik Štros-Kan radio, uvek iznova ’osvajamo’, da se bez prestanka udvaramo, stvara stanje duha u kome nam uvek nešto nedostaje za mir, zadovoljstvo i sreću.

Uzmimo primer samog značenja prezimena bivšeg direktora Medjunarodnog Monetarnog Fonda. Njegov prvi deo, Strauss, dolazi iz nemačkog jezika i označava jednu brzu pticu, koja ima tendenciju da zavuče glavu u pesak u vreme opasnosti. Očigledno da se radi o noju. Ne znamo da li se Dominik zbog svog imena tako ponašao prema svojim slabostima. Kako to da njegova supruga, vrlo poznata francuska žurnalistkinja, prihvati takvo ponašanje, ostaće za mnoge tajna. Ipak, takav stav mu dobra nije doneo.

Drugi deo tog imena je mnogo interesantniji. Dominik Štros-Kan je jevrejin, i reč ’KAN’ na jevrejskom potiče od reči SVEŠTENIK. Ta reč podrazumeva vodeću ulogu, visoke duhovne vrednosti, mudrost i sposobnost da se pozitivno utiče na druge. Evo opisa svešteničke službe kod proroka Malahije: „Zakon istiniti beše u ustima njegovim, i bezakonje se ne nadje na usnama njegovim. U miru i pravo ide sa mnom i mnoge odvrati od bezakonja. Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovih usta…“ (2: 6. 7.)

Umesto dostojanstvenog ponašanja kako njegovo ime nalaže, Štros-Kan je prvo postao visoki sveštenik svetskog finansijskog sistema, što samo po sebi nije loše, ali isto tako i sveštenik ljubavi, one telesne, seksualne. A ta navika, naveliko i naširoko diskutovana po francuskim novinama, mu je pričinila mnogo više problema nego što je on to mislio.

Prema tome, naučimo se iz grešaka direktora MMF. Nikada ne prihvatimo slabosti kao normalnu pojavu, kao nešto što će tako ostati zauvek. Sve sile neba su nam na raspolaganju da budemo pobednici. Zatim budimo jednostavni, ponizni, čašću čineći druge većim od sebe. Takodje budimo primeri, pozitivno ohrabrenje za druge. I na kraju, što je i najbitnije, posmatrajmo sebe kroz oči Isusa Hrista. Neka čast koju nam je On pokazao time što nas je prihvatio kao svoju decu bude pokretač sila ljubavi u našem životu. Onda neće biti mesta za brigu. Kada Božja ljubav deluje u nama, sve što se desi će ići na dobro. Budimo i mi kao Dominik. Ne kao noje, već kao sveštenici Boga živoga.

 

“I prodje čineći dobro.“ Dela 10: 38.

Slike iz Japana nas muče. Neopisivo strašan zemljotres…. neverovatno veliki talas cunamija… nevidjena nuklearna drama u šest centrala Fukušime… Da li postoji stravičniji scenario?

Čitava situacija se može uporediti sa izvodjenjem orkestralne muzike: u Japanu zlo trenutno doživljava svoj krešendo, bez da se trenutak kulminacije može nazreti. Svi instrumenti doprinose opštoj drami. Kao što u pravom orkestru oboe, klarineti i violine zajedno sa trubama i timpanima pokušavaju da dočaraju uzburkano more ili pak najezdu sila tame, tako i razarajuće sile zla na ostrvu izlazećeg sunca još nisu rekle poslednju reč. Sendai postaje simbol tužne nedovršene simfonije razaranja.

Dok posmatramo ovaj žalostan niz tragedija sećamo se nemoćnog Jova, velikana biblijske istorije, i zamišljamo ga kako sluša izveštaje svojih slugu u trenutku dok Sotona završava svoj prljavi posao. Naime, odluka o nemilostivom uništenju svega što Jov poseduje dovodi do vrtloga zla. Napad neprijatelja odnosi prve članove porodice. Još se rat nije pošteno ni završio, a već je pao oganj sa neba. Zatim stiže pljačka, i na kraju neka vrsta uragana ili jakog vetra. Tako su prošli i Japanci u martu 2011. godine. Nažalost kao da jedan od najjačih zemljotresa u istoriji naše planete nije bio dovoljno dramatičan. Njemu je usledio cunami. Pa i tada nema nagoveštaja smirenja. Srce nuklearnih reaktora se greje do zabrinjavajućih temperatura. A onda usred svih eksplozija dolazi sneg, glad, nedostatak pitke vode i evakuacija više od 500.000 ljudi.

Herojstvo Japanaca, njihova smirenost i disciplina zaslužuju poštovanje. U suštini, uvek se treba nakloniti sa respektom pred patnjom ljudi. Ali postoje i druge lekcije koje možemo izvući iz ovih dogadjaja.

1. Poniznost

Najpripremljenija nacija za zemljotrese prolazi kroz tako veliki haos upravo zbog toga što čovek nikada u potpunosti ne može za tako nešto biti spreman. Najsavremenija tehnologija i izuzetno znanje ljudi iz Japana koji spadaju u vrhunske svetske stručnjake na svom području nisu omogućili da se zlo izbegne. A ako to Japan nije mogao, šta ćemo sa siromašnijim zemljama? Moramo priznati da sile prirode, ili bolje rečeno poremećaji koji u njoj postoje, u toj meri prevazilaze čoveka da on nikada ne može izbrisati rizik iz svog života. Zato je potrebno zauzeti jedini ispravni stav, a to je poniznost. Prava veličina se upravo tu nalazi. Zato su posebno dirljive scene skromnih, poniznih ljudi is Severnog Japana koji sa puno dostojanstva i plemenitosti podnose užasne strahote. Naime, ponosnom čoveku gotovo da sve nedostaje kako bi stvarno bio ono što i jeste. Kao što je rekao C.S. Lewis: „Običan čovek koji jede ili spava sa svojom ženom, ili se pak priprema za odlazak u krevet sa puno poniznosti, zahvalnosti i uravnoteženosti je, prema hrišćanskim standardima, na mnogo većem nivou od onoga koji ponosno sluša Bahovu muziku ili čita Platonova dela“.

2. Solidarnost

Ako to ranije nije svima bilo jasno, Japanska drama je to ponovo stavila u prvi plan: mi smo ovisni jedni o drugima. Ono što se dešava u Japanu i te kako utiče na život ljudi po čitavom svetu. Šest milijardi stanovnika dele vodu, vazduh, sva prirodna bogatsva, ali i zagadjenost, genetski modificiranu hranu, radiaciju i mnogo toga još. Prema tome, potrebno je globalno posmatrati čovečanstvo i tražiti kvalitetna rešenja koja će imati impakt na čitavo čovečanstvo. Isto tako, potrebno je delovati i priteći u pomoć hiljadama osoba koje pate. Iako Japan spada u bogate nacije, dolazi trenutak kada je i njima potrebna pomoć. Oglušiti se na poziv stravičnih slika je isto kao izgubiti malo od dostojanstva i plemenitosti koje krasi ljudsko biće. Jedna od knjiga jevrejske oralne tradicije, Mišna, to potvrdjuje: „Čovek je stvoren jedinstven, unikat, različiti od svih ostalih, kako bi shvatio da onaj koji uništi jedan život, to je kao da je uništio čitav svet, i da onaj koji spase jedan život, to je kao da je spasio čitav svet.“ (Mišna, Sinedrion, 4, 5).

Pridružimo se i mi ogromnom broju ljudi koji koriste ovakve prilike da se podsete onoga što mi u stvarnosti i jesmo, stvoreni da volimo, čak i da se žrtvujemo jedni za druge. „Kako je predivno, rekla je Anna Frank, kada shvatimo da niko ne mora da čeka ni jednu sekundu da počne pomogati, da počne činiti svet boljim.“

3. Brzina

„Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.“ Ova narodna poslovica se pokazala tačnom i prilikom katastrofalnih dogadjaja u Japanu. Njihova kriza nas uči da se u kriznim situacijama mora brzo delovati. Prvi trenuci su najvažniji. Kada alarm za cunami odjekne, potrebno je sve ostaviti, ukoliko se još ima vremena. Kada se nuklearna postrojenja greju, nema oklevanja. „Mnogo je bolje delovati brzo i lutati, izjavio je Karl Von Clausewitz, nego se ustručavati i čekati dok vremena za delovanje više nema.“ Zato je izuzetno interesantno podsetiti se prelepih lekcija iz prirode od Ellen White. Ona u knjizi Vaspitanje str. 113 kaže: „Božja isceljujuća sila deluje svugde u prirodi. Ukoliko je jedno drvo posečeno, ljudsko biće povredjeno, ili ukoliko je slomljena jedna kost, priroda odmah počinje sa lečenjem povrede. Čak pre nego bi se pojavila potreba, isceljujuće snage organizma su spremne za delovanje. I čim je neko povredjen sve energije su usredsredjene na obnavljanje.“

To je ono što je potrebno ostvariti ne samo u Japanu, nego i u našem svakodnevnom životu. Ukoliko se neko biće povredi, nemojmo čekati. Delujmo odmah. Ne dozvolimo da infekcija pogorša čitavu situaciju.

4. Nada

Čak i kada na prvi pogled sve izgleda izgubljeno, potrebno je nastaviti borbu, gledajući sa poverenjem u budućnost. Victor Igo je podvukao tu činjenicu u svojoj čuvenoj knjizi ’Jadnici’: „Bog je na čelu svakog čoveka napisao reč ’Nada’“. (str. 218 na originalu). I zato ne treba nikada prestati sa vizijom koja nas veže za ono što je neprolazno i neuništivo. Ni stotine hiljada zemljotresa, ni bezbroj cunamija ne mogu potamneti svetlost ljubavi duboko urezanu u našem srcu. Mi smo stvoreni da volimo, da verujemo i da se nadamo. (1. Kor. 13: 13). I ukoliko nade nestane, sve postaje bezvredno. Zato će čovek nade, čak i kada sve izgleda uzaludno, nastaviti svoj život tako što će svojim ponašanjem, svojom požrtvovnošću i rečima ljubavi, doprineti da se nada rodi u srcima nesrećnih ljudi.

5. Ljubav

Tako puno ljudi na ovome svetu pate. Njima je potrebna naša ljubav. A to je upravo najvažniji elemenat ne samo za njihovu, već i našu sreću, za ostvarenje smisla našeg i njihovog postojanja. Mi ne postojimo da bismo nakupili što više bogatsva, ili ostvarili nešto što niko nije uspeo da ostvari. Dani našeg života neće ostati upamćeni po onome što smo dobili, već po onome što smo dali. Paulo Coelho je bio u pravu kada je kazao da „prava ljubav zahteva darovanje samoga sebe.“ (Sela sam i plakala na obali reke Piedra, 1994).

Gledajući stravične prizore koji preplavljaju našu svakodnevnicu, odgovorimo poniznošću, solidarnošću, nadom i ljubavlju. I pokažimo to u našem životu bez čekanja. Usaglasimo strune naše duše sa predivnom porukom majke Tereze: „Mi ne možemo uraditi velike stvari, već samo mala dela sa velikom ljubavlju.“ Japan, kao i svet uopšte oko nas potrebuju takve ljude. Ugledajmo se na Isusa. Prodjimo i mi ovom zemljom čineći dobro.

 

“Kada želimo negde otići, prvi korak predstavlja odluku da nećemo ostati tamo gde se upravo nalazimo”. (Nepoznati autor).

Nema sumnje da je uvek bitno redovno postavljati sebi pitanja u vezi ubedjenja, vrednosti i planova  za budućnost. Naša je prednost što možemo napredovati, menjati se i evoluirati. To neprestano prilagodjavanje novim situacijama i  završnom cilju koji je pred nama nam omogućava da uvek idemo u dobrom pravcu. Kao što je to rekao Lee Iacocca: “Napregni svu pažnju tvog bića za ostvarenje tvojih ciljeva. Nauči sve što možeš naučiti, ali posle toga, deluj. Nemoj ostati tu gde si. Učini sve što je potrebno da se nešto ostvari.”

Ipak, život u stalnom pokretu nam neće pomoći da otkrijemo pravi smisao našeg života.  Potrebno je takodje da budemo sigurni da postoje stvari koje se ne menjaju, o kojima se ne pregovara. Vrlo je značajno da ostanemo vezani za prave vrednosti, znajući da reč “vrednost” (na francuskom valeur, na engleskom value) označava ono što je za nas izuzetno značajno. Latinska reč valor koja se iza toga krije podrazumeva ideju herojstva, hrabrosti i bravure. Prema tome, pojam vrednosti je vezan za ono što je toliko bitno za nas da smo zato spremni da se žrtvujemo, čak i da damo naš život, ukoliko je to potrebno. To je upravo bio stav Martina Lutera, koji je 18. aprila 1521. godine izjavio pred najuticajnijim ljudima njegovog doba: “Ja se ne mogu i ne želim ničega odreći, jer je opasno za hrišćanina da govori protiv svoje savesti. Ovo je moje stanovište, i  ne mogu drukčije, neka mi Bog pomogne!”

Nema sumnje da će nam Bog pomoći da napredujemo i da se adaptiramo svaki put kada je to potrebno. Ali On će nam takodje dati snage da ostanemo nepokolebljivi, vezani za prave vrednosti.

“Pravo hrišćanstvo širi ljubav kroz čitavo biće. Ono dodiruje sve vitalne delove: um, srce, ruke dobročinstva, noge,… osposobljavajući svakoga da čvrsto stoji tamo gde to Bog traži od njega.” Ellen White, In Heavenly Place, str. 43.

Drugim rečima, poruka molitve spokojstva osmisliće naš odnos sa nebom: „Bože, daj mi strpljenja da podnosim stvari koje ne mogu promijeniti. Daj mi hrabrosti da mijenjam stvari koje je potrebno promijeniti i mudrosti da napravim razliku izmedju te dve realnosti.” (Reinhold Niebhur)

Prema tome, ne zaboravimo stalno adaptiranje, po ugledu na apostola Pavla: „Svima sam bio sve…“. A u isto vreme prihvatimo čvrstinu koju je Bog poručio Isusu Navinu: „Samo budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu koji ti je zapovedio Mojsijesluga moj, ne odstupaj od njega ni nadesno ni nalevo, da bi napredovao kuda god podješ.“ (Isus Navin 1: 7). Budimo elastično-nesavitljivi hrišćani.

 

Jedan uspešan hrišćanski biznismen je ušao u duboku starost i shvatio da je došlo vreme da ga neko zameni. Umesto da sam izabere svog naslednika medju svojim pomoćnicima ili svojom familijom, on je odlučio da uradi nešto neuobičajeno. Pozvao je sve potencijalne kandidate, finansijske direktore, šefove pogona, blagajnike i lične savetnike i održao im sledeći govor:

«Dragi prijatelji, došlo je vreme da ja završim moje poslovanje i odem u zasluženu penziju. Takodje sada je najbolje odrediti novog generalnog direktora koji će voditi našu firmu u budućnosti. Odlučio sam da to bude jedan od vas.»

Mladi, perspektivni šefovi su bili zbunjeni, ali je generalni direktor nastavio: «Ja dajem svakome od vas po jedno seme. To je vrlo specijalno seme. Želim da ga posadite, da ga zalivate i da se ponovo zajedno okupimo sledeće godine da vidimo šta ste uradili od semena koga sam vam dao. Tada ću odlučiti ko će biti moj naslednik.»

Jedan čovek po imenu Džim je bio na tom sastanku i kao svi prisutni dobio je svoje seme. Kada je stigao kući, podelio je sa svojom ženom direktorova razmišljanja i tako su oni zajedno odlučili da neguju biljku koja će niknuti. Pronašli su jednu lepu saksiju, stavili djubrivo, uzeli termometar, pročitali nekoliko knjiga o negovanju biljaka i živeli u ritmu novosti iz saksije.

Svakog dana su zalivali zemlju i nestrpljivo čekali da nešto nikne. Posle oko tri sedmice, neki od Džimovih kolega su već počeli u uredu da govore o biljci koja raste. Džim je detaljno razgledao svoju biljku, ali se ništa nije dešavalo.

Tri, četiri, pet nedelja su prošle, a još uvek ništa. Sada se naveliko diskutovalo o saksijama. Na zajedničkim ručkovima su se razmenjivale praktične ideje o brzom rastu, jedino je Džim shvatio da nema ničega i da je on jedini neuspešan.

Šest meseci kasnije, opet ista priča. Ništa nije bilo u Džimovoj saksiji. On je došao do ubedjenja da je nešto uradio pogrešno. Možda previše vode, ili loše djubrivo, ili pak nešto drugo što nije mogao da objasni. Znao je da je uradio najbolje što je mogao, a bilo mu je tako žao da shvati kako je ostao bez rezultata.

Godina je uskoro došla svome kraju i mladi šefovi su se ponovo okupili oko generalnog direktora sa svojim biljkama. Džim je ispričao svojoj ženi da neće doneti praznu saksiju. Ali ona ga je zamolila da pošteno kaže šta se desilo.

Džim je osećao podmukli bol u stomaku. Ovo će sigurno biti za njega najnezgodniji trenutak u životu. Ipak znao je da je njegova žena u pravu. Čvrsto je bio ubedjen da ništa pogrešno nije uradio. Uneo je zato svoju praznu saksiju u prostoriju za sastanke uprave. Tamo je ugledao različite biljke negovane od strane ostalih kolega. Sve su bile prelepe, upravo privlačne u njihovoj različitosti. Stavio je svoju saksiju na pod dok su se mnogi od njegovih prijatelja slatko nasmejali. Bio je u pravu. Pred njim su bili tužni trenuci.

Kada je generalni direktor stigao, prešao je pogledom preko svih biljaka i pozdravio mlade kandidate. Džim je pokušao da bude što dalje od njega, kako ne bi morao da susretne njegov pogled.

«Kako ste samo lepe biljke iznegovali» počeo je glavni šef. «Vidim da mi neće biti jednostavno da pronadjem mog naslednika.» A zatim je odjednom zapazio Džimovu praznu saksiju. Rekao je vice predsedniku da dovede Džima napred.

Džim je pretrnuo. «Sada će bruka biti velika», pomislio je on. «Možda će me moj gazda izbaciti iz firme.»

Kada je došao napred, generalni direktor ga je zapitao šta se desilo sa njegovim semenom. Džim je pošteno sve ispričao do kraja.

Generalni direktor je zatražio od svih da sednu, osim Džima. Pogledao je u sve prisutne, zatim u Džima i rekao: «Džim, ja sam ponosan na tebe. Poštovani prisutni, Džim je postao novi generalni direktor firme.»

Sve je izgledalo gotovo nestvarno za Džima. «Pa kako je to moguće? Moja saksija je bila prazna.»

Zatim je gazda firme objasnio čitavu situaciju: «Pre godinu dana ja sam svakome od vas dao seme koje ne može ništa da rodi. Seme koje je bilo mrtvo, sterilno. Svaki od vas, kada je video da ništa ne raste iz tog semena, odlučio je da ga zameni uspešnim semenom. Svaki od vas, osim Džima. Svi ste mi doneli biljke i cveće od vašeg semena a ne od mog. Jedino je Džim ponizno prihvatio neuspeh i imao dovoljno hrabrosti i poštenja da mi donese praznu saksiju. Vi ste svi tražili uspeh po svaku cenu. Džim se trudio da uspeh dodje, ali je njegovo poštenje bilo važnije od uspeha. Zbog toga je on danas generalni direktor.»

Stari direktor je nastavio:

Ako sejete poštenje, požnjećete poverenje.

Ako sejete dobrotu, požnjećete prijateljstvo.

Ako sejete poniznost, požnjećete pravu veličinu.

Ako sejete jednostavnost, požnjećete trajnu radost.

Ako sejete otvorenost, požnjećete respekt.

Ako sejete odanost na poslu, požnjećete uspeh.

Ako sejete oproštaj, požnjećete pomirenje.

Ako sejete veru u Boga, požnjećete večni život.

Zato, pazite šta sada sejete, jer će to odrediti šta ćete kasnije žnjeti.»

„A dalje, braćo moja, šta je god istinito, šta je god pošteno, šta je god pravedno, šta je god prečisto, šta je god preljubazno, šta je god slavno, i još ako ima koja dobrodetelj, i ako ima koja pohvala, to mislite.“ Filibljanima 4: 8

 

Statistike u Kanadi potvrdjuju da u zemlji sa 35 miliona stanovnika imamo godišnje oko 300.000 rodjenja i isto tako 105.000 abortusa, tj. 1 pobačaj na 3 rodjene bebe. Pitanje eliminisanja neželjenih embriona još uvek dovodi do konfliktuelnih stavova u koje se često ubrajaju mišljenja crkvenih verodostojnika.

Bez želje da tu temu prenesemo na područje političkih zbivanja dobro je podsetiti se biblijskih principa koji su korisni za ispravno shvatanje čitave problematike:

1) Bog je uvek na strani života

Isus je sam potvrdio da je život najveća vrednost, te da se akcenat uvek treba staviti na ono što će se učiniti za vreme ćovekovog života. Onima koji su sumnjali u vaskrsenje on je naveo taj čin kao dokaz Božje potrebe da vaskrsenjem izvede svoja stvorenja iz besmislenog stanja smrti. „Nije Bog Bog mrtvih, nego Bog živih. Vi se dakle vrlo varate.” (Luka 20: 38). Ukoliko je naš Bog na strani života, dovesti u pitanje sam proces radjanja znači u izvesnoj meri sprečiti ono što je Bog isplanirao za održavanje života. Niko od nas nije dao život. Ko nam daje pravo da nekome uskratimo mogućnost da živi? I ako nam se dozvoli da dovedemo u pitanje svetost života u majčinoj utrobi, šta će nam zabraniti da razmišljamo o eutanaziji, tj. slobodnom odlučivanju trenutka odlaska sa ovoga sveta? To više neće biti borba protiv terapeutskog ’iživljavanja’, već samoubistvo uz medicinsku asistenciju.

2) Bog kao stvoritelj učestvuje u formiranju ljudskih bića

Bez obzira kako shvatili Božju stvaralačku moć, mora se priznati da nas sam taj proces u mnogome prevazilazi. Neki smatraju da je Bog samo predvideo zakone razmnožavanja, deobe ćelija i formiranja kostiju, mišića, nervnih veza, itd. Ali Bog, kao izvor života, može da kaže mladom proroku Jeremiji, bez da njegov stav bude doveden u pitanje: „Pre nego te sazdah u utrobi, znah te; i pre nego iziđe iz utrobe, posvetih te; za proroka narodima postavih te.“ (Jeremija 1: 5). Upravo u tom pravcu idu i poruke televizijskih emisija koje su otkrivale fenomenalne mogućnosti beba i komunikaciju sa fetusom pre rodjenja. Videli smo majke koje su pevale za vreme trudnoće i otkrili da su naučnici uvideli veliki kapacitet novorodjene dece da prepoznaju te iste melodije. Zato je vrlo teško negirati ogromni potencijal embriona. Od začeća pa do groba mi smo stvoreni prema slici Božjoj.

Ako je Jeremija pre rodjenja bio odvojen za jedan uzvišen poziv, ako Bog može da u nama prepozna posebnu, specifičnu vrednost kroz svoje sveznanje, kroz analizu naših genetskih karakteristika i kroz veliku ljubav koja „čini milost hiljadama generacija“, kako odluka donesena u trenucima sumnje, depresije i straha može dovesti u pitanje čitavo postojanje jednog bića?

3) Abortus ne može biti sredstvo za kontracepciju

Lična odgovornost se ne povećava kada zakoni u zemlje u kojoj živimo omogućavaju da dodjemo kod doktora tri, četiri ili više puta sa željom da se oslobodimo nepredvidjene prisutnosti embriona u našem telu o trošku socijalnog osiguranja. Hteli mi to priznati ili ne, sam čin odstranjenja fetusa predstavlja opasnost za zdravlje majke, za njenu psihološku stabilnost. Uostalom, kako na dugoročnom nivou izbrisati samu pomisao uništavanja svoje buduće dece? Na koj način je moguće pružiti priliku toj istoj osobi da respektuje sebe i one koji je okružuju? Sve su to pitanja koja se neizbežno postavljaju i čine čitavu problematiku vrlo kompleksnom.

Jedino lična odgovornost svakog pojedinca može učiniti da dramu eliminisanja zamenimo privrženošću životu. To bez sumnje zahteva ličnu žrtvu u mnogim slučajevima. Ali zar na to nismo i pozvani? Apostol Pavle kaže: „Jer ni jedan od nas ne živi sebi, i ni jedan ne umire sebi“. (Rimljanima 14: 7)

4) Neželjena trudnoća ne sme biti razlog za abortus.

Iako postoje neželjena deca, postoje takodje i mnogi slučajevi koji pokazuju da takvo dete može biti prihvaćeno i zavoljeno prilikom rodjenja ili tokom ranog detinjstva. Osećanja dakle nisu najbolji kriterijum za odlučivanje. Ono što je najviše potrebno budućim majkama u takvim dramatičnim situacijama, to je uho spremno da sasluša i razume, kao i osoba koja će uputiti na prave vrednosti. Potrebno je podsetiti koju vrednost Biblija daje majčinoj ljubavi. „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje?“ A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.“ (Isaija 49: 15) Tekst insistira: gotovo je nezamislivo da se majka ne smiluje na čedo utrobe svoje. Instikt majčine ljubavi prevazilazi sve krize, sve drame i čini vezu čvrstom, neraskidivom. Ali ukoliko ta neverovatna ljubav izostane, Bog je još verniji. On nikada ne zaboravlja. U trenucima kada se postavlja pitanje želje, dobro je podvući realnost Biblije, i podsetiti da je eventualni kandidat za abortus još uvek čedo utrobe svoje majke. To se sve mora reći bez forsiranja, bez kritizerstva. Važno je objasniti o kakvoj odluci je reč i ukazati na put donošenja dobre odluke.

5) Pravi smisao ljubavi je zaštita.

U Bibliji zapažamo Boga sa velikom željom da se najslabiji u društvu odbrane. Deca, siromašni, udovice, stranci, sve su to bile kategorije nezaštićenih osoba. Zato razumemo poruku teksta iz Priča Solomunovih 24: 11. 12: „Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube, nemoj se ustegnuti od njih. Ako li kažeš: Gle, nismo znali za to; neće li razumeti Onaj koji ispituje srca, i koji čuva dušu tvoju neće li doznati i platiti svakome po delima njegovim?“ Sigurno je da naše uobičajeno argumentovanje neće izdržati probu susreta sa Stvoriteljem svemira, ukoliko je bazirano na nekvalitetnim temeljima. Jedino će odluke ljubavi zauvek imati svoju vrednost. Kažimo to na drugi način: kako embrion može sebe zaštititi? Gde će naći svoje dostojanstvo ukoliko bude prepušten ličnom, subjektivnom razmišljanju pojedinaca? Zato je neophodno da se ideja darovanja samog sebe može ogledati u rešavanju takvih problema. Kako bi bilo lepo čuti ovakve izjave: „Uradiću tako, zaštitiću život, pa čak i ukoliko mi to ne odgovara, samo da ostanem veran principima prave ljubavi.“

Ako smo dakle na strani života, onda će i odluka o neprihvatanju abortusa biti očigledna, sem u sledećim izuzetnim situacijama:

1. Kada se radi o životu majke.

Potrebna je totalna zaštita bića koje pruža život i njeno zdravlje ostaje važnije od svega. Zapostaviti njeno zdravlje može dovesti njeno postojanje u pitanje, bez da postoji ikakva garancija za normalni razvitak deteta.

2. Kada se radi o životu deteta.

Malformacije kod embriona mogu biti izražene do te mere da budući život bude doveden u pitanje. Najnovija otkrića medecine nam pomažu da to otkrijemo na vreme. Samo, to ipak ne predstavlja selekciju radjanja prema željenom polu, boji očiju, ili tome slično.

3. Kada se radi o začeću koje je posledica incesta ili silovanja.

Naime, svako društvo koje respektuje prava čoveka tretira incest i silovanje kao kriminalna dela. Kako onda prihvatiti da nešto što društvo tretira kao zločin postane normalna pojava? Zar odnos majke prema takvom detetu neće biti vrlo kompleksan? Za mnoge majke videti dete bi bilo podsećanje na mučenje i zlostavljanje iz prošlosti. A u kojoj meri bi se tu govorilo o ljudskom dostojanstvu, o fizičkom, emocionalnom i moralnom integritetu žrtve u slučaju gde se akt ljubavi sveo na akt divljanja i iživljavanja?

Na kraju, osim neophodnosti vaspitanja i redovnog ponavljanja pravih vrednosti, ne smemo zaboraviti i činjenicu da je uvek potrebno pokazati puno ljubavi, razumevanja i spremnosti za pomoć svakoj osobi koja se nalazi pred jednom takvom dilemom, bez obzira na njen izbor. Jedino će ljubav biti konstruktivan odgovor, a odbacivanje rešenje nedostojno Božje dece.

 

Albert Sent Giorgi, rodom iz Budimpešte, dobio je 1937. godine Nobelovu nagradu iz Medecine pošto je prvi izolovao vitamin C. Zahvaljujući njemu mi danas znamo da je paprika bogata tim vitaminom. Isto tako mnogo nam je jasniji proces disanja ćelija, kao i delovanje askorbinske kiseline u organizmu. Takodje se može spomenuti i otkriće vitamina P, a posebno je značajno otkriće karakteristika ćelijske membrane. On je takodje bio pionir u istraživanju rada prsne žljezde pa se ubraja medju vodeće specijaliste medecine u 20. veku. Zato je interesantno kada naučnik tako izuzetnog kalibra nešto izjavi u vezi samog procesa naučnih otkrića. Poslušajmo njegovo objašnjenje:

«Otkriće se sastoji iz posmatranja onoga što svi posmatraju ali i razmišljanja o tome na način na koji niko nije razmišljao.»

Taj princip se pokazuje ispravnim na svim područjima života. On je čak izuzetno značajan na duhovnom području. Naime, čoveku je potrebna vizija, ono što prevazilazi vidljiva ograničenja. On mora otići dalje od opipljivog kako bi usredsredio sve energije svoga bića na ono što uzdiže, čini plemenitijim, što menja monotoniju sadašnjosti u prelepu simfoniju nove, transformirane realnosti.

Apostol Pavle je to dobro znao dok je pisao hrišćanima u Rimu. On kaže: «Jer se nadom spasosmo. A nad koji se vidi nije nad; jer kad ko vidi što, kako će mu se nadati: Ako li se nadamo onome što ne vidimo čekamo s trpljenjem». Rimljanima 8: 24. 25.

Ovo je prilika za nas da posmatramo našu egzistenciju kako je možda nikada nismo posmatrali. Gledajmo je ne onako kako to čine naši neprijatelji. Odbijmo da sve vidimo kroz prizmu surovih, hladnih činjenica. Lako ćemo sebe optuživati. Posmatrajmo naše biće iz perspektive Boga koji nas ljubi. Posmatrajmo sami sebe, ne onako kako stvarno jesmo, već onako kako bi mogli biti ukoliko usmerimo naše snage prema plemenitim ciljevima. Zamislimo sebe kao pobednike, kao one koji ostvaruju dela dostojna ljudi, dostojna Boga na nebesima. Korak po korak, i ta realnost će postati stvarnost. Mi ćemo se poistovetiti sa našim idealima. Postavimo zato te ideale visoko. Tada će naša budućnost biti ispunjena neprolaznom slavom koju Bog sprema onima koji već sada o njoj sanjaju.

 

Jedna porodica je toliko volela sneg da se sa sunčanog juga Francuske preselila u planinsku Švajcarsku. Sanjala je o avanturama na snežnim površinama i kada je sakupila dovoljno novaca za selidbu, bila je ubedjena da se njen najveći san ostvario. Evo izvoda iz njihove prepiske sa rodbinom koja je ostala u Francuskoj.

2. oktobar
Danas smo se uselili u našu novu kuću, koja je čitavog dana obasjana suncem. Mesto gde živimo je stvarno fantastično. Planine su tako impozantne. Vrlo smo nestrpljivi da vidimo njihove vrhove prekrivene snegom. Medju nama vrada pravo oduševljenje. Uskoro ćemo poslati nekoliko slika da vidite pogled sa našeg prozora. Ponosni smo što smo na tako lepom mestu.

14. oktobar
Švajcarska je najlepša zemlja na svetu. Sada, u jesen, boje lišća su napravile tako divnu mešavinu različitih nijansi, da mi ostajemo bez teksta. Sve je zastupljeno: od zelene do crvene preko žute. Išli smo u šetnju po okolnim planinama i ugledali nedaleko od nas jelene. Baš su prekrasni. Osećamo njihovu nežnost i opuštenost. Uopšte se nišu uplašili. Ostali su blizu nas i to nam je posebno godilo. Čitav izlazak je bio prvorazredan. Imamo osećaj kao da živimo u raju. Zaljubili smo se u naš novi kraj.

11. novembar
Uskoro počinje sezona lova na jelene. Teško nam je prihvatiti da neko može ubiti tako krasne životinje. Još uvek očekujemo prvi sneg. Čim stigne, javićemo vam se kako bi smo podelili našu sreću sa vama.

2. decembar
Čitave noći padao je sneg. Kada smo se probudili videli smo da je sve bilo obavijeno u belo. Reklo bi se da je mesto gde živimo kao neka razglednica. Čitavo pre podne smo se slikali. Zatim smo uzeli lopate i svi zadovoljni očistili sneg ispred kuće i po stepenicama do puta. Gadjali smo se grudvama, ali kada je mašina za čišćenje ulica prošla morali smo da ponovo uzmemo lopate, jer smo imali osećaj da nas je zatrpala. Sve u svemu, ovo je bio nezaboravan dan. Jako nam je bilo žao što nismo ranije došli u ovako lepe krajeve.

12. decembar
Još uvek pada sneg. Uživamo. Jedino nam kamion za čišćenje snega pravi iste probleme. Posle njegovog prolaska uvek moramo početi ispočetka, inače ne možemo nikud otići. Da samo znate kako nam je lepo. Morate planirati da nas posetite. Garantujemo da će vaša poseta Švajcarskoj ostati nezaboravna.

19. decembar.
I noćas je padao sneg. Na žalost, nismo mogli da idemo na posao. Ni deca nisu bila u školi. Čitav život je stao. Svi ostaju zatvoreni u svojim kućama. Baš volimo ovakve situacije. Imamo vremena da igramo monopoly, šah, čoveče ne ljuti se itd. Ko bi mogao da bolje živi?

22. decembar
Ne znamo šta se ovde dešava, ali sneg samo pada. Nikako da prestane. Više niko ne želi da uzme lopate u ruke. Nadamo se da će se uskoro sve vratiti u normalu.

25. decembar
Neverovatno, ali kada smo danas zamolili decu da nam pomognu u čišćenju snega, nikako nije išlo. Proveli smo jako tužan Božić. Eto, kakav je život. Dok smo bili blizu Sredozemnog Mora, stalno smo maštali o Božiću pod snegom. Sada ga imamo i previše nam je svega.

27. decembar
Još uvek taj bezvezni sneg. Da nam je samo uhvatiti onog što kamionom prodje da ga očisti, platio bi nam za sve. On samo prodje, a mi posle moramo sve ispočetka.

28. decembar
Našem sinu su izašli plikovi po rukama od čišćenja snega. On bi sada na more. Nadamo se da će ipak da se dovoljno navikne. Stvarno mu nedostaju prijatelji, jer kada ima snega, nema saobraćaja, i svako je u svojoj rupi. Ali, čovek se navikne na sve.

3. januar
Nova Godina je prošla. Bilo nam je loše. Nismo nigde mogli da odemo. Sve što nam je ostalo, bilo je da po ko zna koji put igramo Monopoly. Najgore je bilo da su za sutra najavili još 25 cm snega.

5. januar
Postaćemo profesionalci za Monopoly. Šte ćete, nemože drugačije. Osim toga, prognoza vremena je zatajila. Nije palo 25, nego 80 cm snega. Ako ovako nastavi, imaćemo sneg do juna.

2. februar
Kamion za čišćenje se pokvario. Taman smo se obradovali da nas neće zatrpati, kad primetimo da ne možemo nigde. Nadamo se da će ga popraviti što pre, jer se mora ići na posao.

25. februar
Kada je komšija došao da nam zatraži lopatu za sneg, rekli smo mu da pazi, jer smo do sada slomili šest naših. Ispalo je kao da smo cicije i da teško delimo ono što imamo. Samo vidimo da je život pod snegom sve komplikovaniji. Ne možemo više samo plaćati.

28. februar.
Uspeli smo da stignemo do prodavnice. Ako sutra kamion za čišćenje proradi odnećemo kola u garažu jer su već 15 dana oštećena. Dok smo se vraćali jedne večeri sa posla iz grada, jedan jelen je iskočio na put i uništio nam prednji deo automobila. Šteta je procenjena na 3000 franaka. Baš se pitamo kako dozvoljavaju tim neuračunljivim životinjama da se šetaju po putevima.

20. mart
Još se mučimo sa snegom. Imamo osećaj da zimi nikada neće doći kraj. Ponovo su kola bila u garaži i javili su nam da je rdja sve prisutnija. Sve je to zbog tona snega koga bacaju po ulicama.

10. april
Čitava sedmica je prošla bez snega. Morali smo to da pošteno proslavimo. Nema više lopata, žuljeva, kamiona za čišćenje. Sada možemo predahnuti.

19. april
Ovo je prevršilo svaku meru. Ponovo se vraćamo u zimu. Pa ne znam kako ljudi žive tako dugo u hladnoći. Ne vredi, nama trebaju topli krajevi.

10. maj
Kamion za selidbu je došao. Vraćamo se na Sredozemno More. Uopšte ne razumemo one koji mesecima mogu živeti bez toplih sunčevih zraka. Nema ničeg lepšeg od zalaska sunca uz tihu buku morskih talasa.

Naravoučenije:
Teško je zadovoljiti ljudsko srce. Snovi i maštanja mogu biti tako korisni za pokretanje neverovatnih snaga ljudskog bića, ali isto tako mogu prouzrokovati i mnoga razočarenja. Težiti ka nekom idealu je bez sumnje značajno. Ipak, uprkos svega, isto toliko je bitno da čovek zna da se zadovolji sa uslovima u kojima živi. Kao što kaže apostol Pavle: “ Jer se ja navikoh biti zadovoljan onim u čemu sam. Znam se i poniziti, znam i izobilovati. U svemu i svakojako navikoh, i sit biti, i gladovati, i izobilovati, i nemati.“ Filipljanima 4: 11. 12. On ne govori samo o svojoj ličnoj odluci da se u toj meri adaptira na svet konstantnih promena, već daje princip zadovoljstva  kao opšte pravilo hrišćanskog ponašanja: „Jer ništa ne donesosmo na ovaj svet, dakle ne možemo ništa ni odneti. A kad imamo hranu i odeću, ovim da budemo zadovoljni.“ 1 Timotijeva 6: 7. 8. Originalni tekst podvlači jednu značajnu istinu. Kada Pavle govori da je ‘navikao’ biti zadovoljan, on u suštini kaže: ‘naučih’ biti zadovoljan. Zadovoljstvo nije samo posledica savršenih uslova u kojima živimo. Iako dajemo sve od sebe da naš kontekst bude kvalitetan, mi ne gubimo iz vida da nam je najdraže bogatstvo zadovoljstvo koje krasi prave hrišćane. A to se mora učiti sa puno strpljenja. Prema tome, bez obzira gde se nalazili, blizu planina ili prelepih morskih plaža, naučimo da je pravi ideal hrišćanina vezan za ljubav, radost, mir i ostale posledice Božjeg delovanja u našem srcu. „Zdravlje je najveći od svih darova. Duh zadovoljstva najveće bogatstvo.“ (Dhammapada)