Inspiracija

 

Upravo sam se vratio iz Haitija. Tamo sam proveo sedmicu dana kao sastavni deo jedne četvoročlane ekipe iz Montreala. Obišli smo glavni grad Por-o-Prens (Port au Prince) kao i nekoliko malih mesta u okolini, došavši do Leogana, samog epicentra strahovitog zemljotresa. Susret sa ljudima u krizi nas je u mnogome inspirisao i učinio da posmatramo život ne zaboravljajući našu prolaznost. Egzistencija u zapadnom svetu nam izgleda spokojna, sa puno stabilnosti, tako da je malo njih svesno da sve što radimo može za koju sekundu u potpunosti nestati.

Jedna osoba je na mene ostavila poseban utisak. Radi se o čoveku sa slike koji me zaustavio dok sam pozdravljao mnoge ljude pri izlasku iz crkve. Nazovimo ga Petar. Postavio mi je za njega vrlo značajno pitanje, vadeći iz svoga džepa sitne delove polomljenog stakla: „Gospodine, moje naočare su se polomile 12. januara, prilikom zemljotresa, i od tada tokom više od mesec dana ja ne mogu da čitam Bibliju. A to mi je tako potrebno. Možete li mi pomoći da dodjem do jednog para naočara. Ostaću vaš dužnik zauvek.“

Uzeo sam moje naočare i odmah mu dao. Bio je iznenadjen i radosno prihvatio ponudjen poklon. Brzo ih je isprobao pronašavši neku Bibliju i zapazio da sve može normalno čitati. Njegovom oduševljenju nije bilo kraja. Video sam ga kako ide od jedne do druge osobe i sa osmehom na licu pokazuje Bibliju, hvaleći se kako sve jasno vidi. Iz njega je zračila pozitivnost, a čitava scena je pokazivala nekoga koji zna da se zadovolji malim stvarima.

A zatim, posle možda jednog sata se vratio kod mene i izjavio: „Gospodine, ovo je za mene najlepši dan posle zemljotresa. Vi ne možete zamisliti koliko sam srećan! Imam zato jedno pitanje: Da li postoji mogućnost da prilikom sledećeg dolaska donesete makar 50 para naočara. Ako sam ja tako srećan, mogu zamisliti kako će to biti sa mojim prijateljima kojima su naočare preko potrebne. Kada biste kojim slučajem doneli 100 para naočara, učinili biste 100 ljudi oduševljenim kao što sam to ja.“

Očigledno je da sam prihvatio izazov. Mene naočare koštaju $1 dolar u Kanadi, a njihova korisnost vredi mnogo više nego novac potrošen za kupovinu tih svugdeprisutnih proizvoda. Samo, mnogo više od gesta poklanjanja naočara, potrebno je podvući nešto vrlo bitno: Gospodin Petar je tako željno očekivao trenutak da može ponovo da počne sa čitanjem Biblije. U ubitačnom ritmu naše civilizacije značajno je podsetiti se jednostavnih ljudi iz Haitija i njihove žudnje za duhovnim vrednostima.

To nas takodje podseća na izuzetnu poeziju cara Davida u kojoj on izražava svoje oduševljenje prilikom proučavanja prelepih istina sadržanih u Božjoj reči: „U srce svoje zatvorio sam reč tvoju,da ti ne grešim… Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo… Naredbama tvojim tešim se, ne zaboravljam reči tvoje.“ Psalam 119: 11 – 16. Obično čovek počne da sagledava svu vrednost onoga što ima kada to upravo izgubi. To je bio slučaj sa gospodinom Petrom. Uvideo je prazninu u svom srcu tokom dana posle zemljotresa. Hrana mu nije bila tako bitna. Priznao je da većinom jede jednom dnevno i da o tome puno ne razmišlja. Ali on se nije želeo koncentrisati na pirinač ili pasulj. Iz ličnog iskustva je otkrio da „čovek ne živi o samome hlebu, nego o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.“ (Matej 4: 4) Tako je krenuo u potragu za naočarima i uspeo da iznova stvori uslove za mirno, blaženo čitanje Božanske reči spasenja.

Odvojimo i mi vremena za reči koje izlaze iz usta Božjih. One će nam otkriti nove perspektive i dati snage da koračamo kroz život vezani za prave vrednosti. Džordž Vašington, prvi predsednik Sjedinjenih Američkih Država je izjavio: „Nemoguće je ispravno upravljati svetom bez Boga i Biblije“. Budimo sigurni da je to realnost ne samo za upravljanje svetom, već i za usmeravanje života svakog pojedinca na ovoj planeti. Njegove reči bismo mogli predstaviti na sledeći način: „Nemoguće je upravljati čovekovim srcem bez Boga i Biblije.“ Radimo po tom principu i radujmo se druženju sa Bogom. Biće to pravi život, život u izobilju.

 

Želimo vas povesti za koji trenutak u Etiopiju. Pratićemo na tom putovanju mladića po imenu Tobija. Razlog njegovog putovanja je pobeda na takmičenju za mlade književnike u Americi. Tema koja je kandidatima bila zadata odnosila se na vrednosti humanitarne pomoći, tako da je jedna od nagrada bila i petnaestodnevno putovanje u Etiopiju. Bila je to dobra prilika za Tobija da stekne nova iskustva i stvori u svom srcu ispravnu sliku o načinu života ljudi sa različitih krajeva zemaljske kugle. Poneo je on jednu kameru i sve pažljivo snimio.

Kada je kod svoje kuće u Mičigenu pregledavao predjeni put, setio se jedne scene koja ga je posebno impresionirala. Bilo je to prilikom ulaska u autobus pun ljudi u glavnom gradu Etiopije, Adis Abebi. Njemu je prišao jedan siromašan dečko i zamolio ga da od njega dobije majicu. Tobi ga je za trenutak posmatrao i primetio u njegovim očima iskrenost. Shvatio je da se radi o dečaku koji je u nemaštini i kome je potrebna pomoć. Bez razmišljanja je skinuo svoju majicu i dao tom nepoznatom prolazniku. Toga dana je proveo dosta vremena bez majice. Pri dolasku u hotel je ponovo sve ušlo u normalne tokove. Ali kamera ga je podsetila na taj nesvakidašnji dogadjaj. Rekao je sebi: „Ja ne mogu izbrisati iz svog uma sliku tog mladića. I ne mogu sedeti skrštenih ruku, jer znam da me Bog poziva da kada imam dve majice da onda jednu odnjih podelim sa ljudima u nevolji. A ja zaključujem, posmatrajući moj ormar sa stvarima, da imam još mnogo prilika za pomoć.“

Tako je Tobi organizovao sakupljanje majica u svome gradu. Tu akciju je nazvao: „Skini svoju majicu“. Ubrzo je njegovo delovanje postalo uspešno, tako da su i TV programi sa tim bili upoznati. Nije prošlo puno vremena do trenutka kada je Tobi imao 10.000 majica spremnih da krenu u Etiopiju. Ali tada se javilo nešto što je prevazilazilo njegove sposobnosti. Slanje majica je izgledalo preskupo za mali budžet mladog književnika. Pošta mu je tražila čitavih $65.000 da tu pošiljku preveze do Adis Abebe. Zato je on počeo da traži neko drugo rešenje, ali su većina kontakta ostali neplodonosni. Uvek je dobijao odgovor: „Žalimo, ali vam ne možemo pomoći“. U medjuvremenu su vlasnici mesta gde je stajalo 10.000 majic iznajimili dotični prostor za neku drugu kompaniju. Tako je Tobiju stigao odgovor: „Budite tako ljubazni i oslobodite nam mesto za sedmicu dana.“ Tobi je odlučio da se još intenzivnije moli Bogu. Objasnio je u svojoj molitvi: „Bože, ti si mi pomogao da skupim sve ove majice. Šta je tebi teško da pronadješ način da oni stignu do Etiopije?“

Ubrzo posle toga javila se televizija CNN. Njihov odgovor je osnažio umornog mladića. Poruka je bila sledeća: „Mi smo našli organizaciju koja može vašu robu prebaciti do Afrike. Medjutim, mi ne možemo da garantujemo do koje zemlje će to biti. Na vama je da po dolasku na afrički kontinenat pronadjete način da to stigne tamo gde vam je potrebno.“ Tobiju je već bilo lakše. Želeo je da stvari krenu kako valja, tako da je smatrao da je to dobar korak do ostvarenja njegovog cilja. Nastavio je da se još intenzivnije moli Bogu tražeći da stvari ne stignu predaleko od onoga što je već bilo isplanirano. Sedmicu dana kasnije osoba sa CNN televizije se ponovo javila dajući detalje u vezi sa najavljenim letom. „Sve je sredjeno“, objasnio je sagovornik. „Morali smo malo izmeniti planove. Radi se o jednom vojnom avionu. On će sleteti u Etiopiju. Nadamo se da će vam to odgovarati.“

Možete vrlo lako zamisliti reakciju ovog dobročinitelja. Kroz glavu su mu prošle slike iz prepunog autobusa siromašnih ljudi i dečaka sa željom da dobije nešto za odeću. Shvatio je da je Bog u potpunosti podržao njegovu inicijativu i video kako se nebeska ruka brine za svaku skinutu majicu i njen dolazak tamo gde je najviše bila potrebna.

Zastanimo sada za koji trenutak na jednom tekstu apostola Jakova. Njegov poziv će nam sigurno omogućiti da u našem izobilju ne zaboravimo na ogromne potrebe ljudi u nevolji. On nas sve podseća: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima veru a dela nema? Zar ga može vera spasti? Ako na primer, brat ili sestra goli budu, ili nemaju šta da jedu, i reče im koji od vas: idite s mirom, grejte se i nasitite se, a ne da im potrebe telesne, šta pomaže? Tako i vera ako nema dela, mrtva je po sebi“. Jakov 2: 14 – 16.

Ugledajmo se na Tobija. Budimo i mi ljudi žive vere. Vere koja skida majicu. Vere koja je puna darežljivosti. Vere čije delovanje uključuje ukoliko je potrebno i vojne avione u humanitarne poduhvate. Ima tako puno prilika da se učini dobro. Na primer, humanitarna katastrofa u Haitiju. Tragično je što se ljudima na tom ostrvu dogodilo. Ali to je takodje jedan od naših testova hrišćanstva. Još strašnije bi bilo da mi ostanemo hladnokrvni pored nevolje onih koji pate. Ako Jakov označava veru bez dela kao mrtvu, tražimo od Boga pomoć da naše hrišćanstvo ne bude mrtvo. Učinimo da su ljudima u nevolji dostupni blagoslovi dobročinstva. To će u velikoj meri osmisliti našu egzistenciju. U suštini, zbog toga postojimo. Vrhunac ispunjenog života je ići stopama Isusa Hrista. Po ugledu na Njega, proći ovom planetom čineći dobro.

 

Gospode, ti znaš da ja starim,
Bolje nego ja,
I da će mene jednom ubrojati u “starce”
Čuvaj me od te fatalne želje
Da verujem kako o svemu
Moram uvek nešto da kažem.

Oslobodi me neprestane težnje
Da dovedem u red tudje probleme.
Učini me osobom koja razmišlja, bez da dosadjuje,
Koja služi, bez da zapoveda.

Šteta je što ne mogu podeliti sa drugima
Tako puno mudrosti koju sam do sada sakupila,
Ali ti znaš, Gospode,
Meni bi bilo drago da sačuvam još koje prijatelje.

Zadrži me da ne recitujem iznova
Sve detalje mog života.
Daj mi elana da stignem do cilja.
Zatvori moja usta za bol i patnju,
Iako oni svakog dana sve više rastu.
Neka mi sećanja na te trenutke
Budu sve podnošljivija.

Ne usudjujem se da zatražim
Da me priče tudjih jadikovki duboko dirnu.
Ali pomozi mi da ih sa strpljenjem podnosim.

Ne usudjujem se da zatražim
Bolje pamćenje.
Ipak, pruži mi više poniznosti, i manje samopouzdanja
Kada se moja memorija protivi mišljenju prijatelja.

Nauči me najvredniju lekciju:
Da nikada ne budem sigurna u moje,
Već u tvoje mišljenje.

Moram priznati da nemam želje da budem svetica.
Tako puno svetih ljudi je teško podnositi.
A staru osobu, punu gorčine,
Sotona tako lako upotrebi u svoje svrhe.

Više mi daj da budem sposobna otkriti dobro
Tamo gde ga naizgled nema.
I da otkrijem talente
Kod onih koji ih na prvi pogled ne poseduju.
I daj mi blagodat da im to mogu reći… Amin.

Molitva koju je zapisala jedna starija osoba u engleskoj katedrali (Canterbury), 18. vek.

 

Čovek 21. veka je uspeo da gotovo sve otkrije i upozna, da stigne dalje od sunčevog sistema, da prodre u tajne atoma i genetike, ali je još uvek u nemogućnosti da u potpunosti shvati samoga sebe. Lakše mu je bilo da napravi neverovatno brze kompjutere i kompleksne svemirske brodove nego da pobedi mržnju u svom srcu i da nadje rešenje za glad u svetu. Iako je pročitao genetsku formulu svojih ćelija, on shvata da nema rešenja za zlo koje se nalazi u njegovom srcu.

Razmišljajući o tim realnostima možemo zastati pred jednom situacijom u kojoj je Isus svojim argumentima zbunio one koji su ga slušali. Na prvi pogled on kao da opisuje ljudsko srce na drugi način. Ne spominje mržnju i agresivnost. U Lukinom jevandjelju 17. glavi čitamo od 20. stiha: „A kad ga upitaše fariseji: kada će doći carstvo Božje? odgovarajući reče im: carstvo Božje neće doći da se vidi; NIti će se kazati: evo ga ovde ili onde; jer gle, carstvo je Božje unutra u vama“.

Posle ovakvih izjava nama se nameće pitanje: U kojoj meri je carstvo Božje vezano za srce? Mi bismo da to carstvo ne bude samo u srcu, a da svugde oko nas vlada haos. Mi čeznemo ka novom nebu i novoj zemlji gde pravda živi. Nije moguće na duge staze prihvatiti da samo srce bude mesto za boravak Božjeg carstva. Osim toga, ukoliko je Božje carstvo u srcu, onda čovek nije ni tako loš po prirodi.

Kako shvatiti ovaj Isusov način izražavanja?

Da bismo zauzeli ispravan stav u tumačenju ovakvih tekstova moramo prihvatiti da Biblija najbolje objašnjava samu sebe. Kontradiktornost tekstova je sigurno nedostatak razumevanja čitalaca, a ne problem samih biblijskih autora. Što znači da je potrebno sagledati sve ono što Isus kaže po nekom pitanju kako bismo imali ispravnu, uravnoteženu sliku o njegovom učenju.

Naglsimo najpre da je sam Isus govorio o dolasku nebeskog carstva. To je na primer napomenuo u poznatoj molitvi „Oče naš“ gde je apelovao na svoje učenike da redovno usmere težnje svog srca ka uspostavljanju tog carstva. „Da dodje carstvo tvoje“. Zatim je upotrebio puno priča koje su potvrdjivale realnost dolaska pravog, vidljivog carstva slave. Njegov govor koji najavljuje završne dogadjaje borbe izmedju dobra i zla u Mateju 24. i 25. glavi isto tako stavlja akcenat na carstvo Oca nebeskog koje je dato onima koji se nalaze sa njegove desne strane. Oproštajni govor u Jevandjelju po Jovanu nam kaže da je Isusov plan da ponovo dodje i uzme nas kako bismo i mi bili tamo gde je on. Jednom rečju, mnogi stihovi opisuju kraj zlu i grehu i uspostavljanje večnog Božjeg carstva ljubavi. O kakvom je carstvu onda reč u Lukinom jevandjelju koga smo pročitali na samom početku?

Pozivajući ljude na promenu srca Isus je naglašavao da priprema za nebo ne dozvoljava nikakvu vrstu odlaganja. Čovek ne može živeti po željama svoga srca,ugađati slastima i egoistički posmatrati ovaj svet, a u isto vreme se spremati za carstvo Božje koje će doći na kraju ljudske istorije. Carstvo Božje nije vezanu za neku nedefinisanu budućnost. Ono je predmet sadašnjosti. Apostol Pavle je to jako dobro shvatio i zato piše hrišćanima u Rimu koji su imali tendenciju da optužuju jedni druge zbog svog načina ishrane. On kaže: „Ako je brat tvoj jela radi žalostan, već se ne vladaš po ljubavi; ne gubi jelom svojim onoga za kojega Hristos umre. Gledajte da se ne huli na vaše dobro. Jer carstvo Božje nije jelo ni piće, nego pravda i mir i radost u Duhu svetome.“ Što znači da vezivanje vernika za carstvo Božje donosi konkretne promene koje onemogućavaju zaboravljanje ljubavi u medjuljudskim odnosima. Carstvo Božje nije dakle samo dolazak Isusa Hrista, večni život, grad koji silazi sa neba, drvo života, itd. Carstvo Božje je prvenstveno i hronološki ovozemaljska realnost u kojoj se na vidljivi način ispoljavaju prave vrednosti onih koji su njegovi članovi.

Takvo razmišljanje nas neizbežno dovodi do zaključka da hrišćanstvo ne može biti samo teorija. Ne vredi samo pričati o carstvu Božjem koje će doći. Hrišćani moraju doživeti to carstvo u svakodnevnom životu. Pravda, mir, radost, ljubav, sve su to odličja osoba čije srce je preobraženo ljubavlju i živi za večne vrednosti.

Svi mi volimo večnost. Svima je dosta zla i nesavršenosti. Sigurno je da izgovaramo sa velikom dozom nestrpljenja: „Oče naš, da dodje carstvo Tvoje.“ Ali je dobro razmišljati o carstvu Božjem u našem srcu. Ne dozvolimo da samo naša usta budu hrišćanska. Ili možda samo naša odeća. Bogu nije potrebna naša spoljašnost. On želi srce. On želi da svoje carstvo blagodati uspostavi u nama. Prihvatimo njegov predlog. Kada srce boravi u ljubavi, čitav život će biti preporodjen. Vežimo se za carstvo Božje. Dajmo sebe Bogu. Život sa njim će biti dostojan našeg gesta predanja. Lepota nebeskog carstva u nama će snažno govoriti u prilog našeg izbora. Budimo predstavnici njegovog carstva. Bog treba takvih svedoka.

 

Teško je ljudima prihvatiti Bibliju.

Postoji mnoštvo dokaza koji potvrdjuju ovu iznenadjujuću, a gotovo univerzalnu istinu. To se ne odnosi samo na one koji su odbili da prihvate Božje postojanje. Za svakog čoveka Biblija predstavlja izazov. Njeni stavovi zbunjuju. Oni deluju previše jednostavni, ili pak kontradiktorni. Možda čak malo zastareli, daleko od vrednosti savremenog, sekularnog društva. S druge strane mnoštvo religijskih organizacija koje se pozivaju na njen autoritet, a sve veruju makar malo drugačije od ostalih, stvaraju utisak da svako nju može interpretirati po svojoj želji, što povećava konfuziju osoba bez religijskog opredeljenja.

Prividna komplekstnost biblijskih istina navela je neke hrišćane da zabrane njeno čitanje i interpretaciju, pošto pravo značenje njenih poruka može dati jedino opunomoćeno religijsko lice. Vekovi su prošli dok narodni lideri nisu shvatili da ničemu ne služi držati ljude u neznanju, ili ih nemilosrdno progoniti zato što žele piti direktno sa izvora Božanske mudrosti. Iako su potoci krvi tekli i lomače se palile po čitavoj Evropi Srednjeg veka , Biblija je ostala najdraža knjiga za prave Hrišćane. Po uzoru na Jana Husa oni su bili spremni da daju život za zrake biblijske istine.

Savremeni trendovi i insistiranja mnogobrojnih religijskih lidera su doveli do postavljanja novih barijera za čitaoce. Počela se naglašavati neophodnost poznavanja grčkog i jevrejskog jezika, ili pak visoko kritičke analize, dostupne samo univerzitetski obrazovanim osobama. I tako je Sveta Božja reč ponovo udaljena od naroda. Ipak, sama Biblija naglašava nebitnost predznanja prilikom otkrivanja značajnih istina za čovekovo spasenje. I ona potvrdjuje silu koja izvire sa njenih stranica: „Reči tvoje kad se jave, prosvetljuju i urazumljuju proste.“

Budimo iskreni i priznajmo da teškoća u prihvatanju Božanske poruke leži u nespremnosti ljudi da omoguće Bogu delovanje u njihovom životu. Sam Isus je to često naglašavao. Izmedju ostalog ispričao je priču o bogatom čoveku i siromašnom Lazaru. Njena poenta se sastojala iz insistiranja bogataša po završetku svoga života da otac Avram pošlje svog izaslanika onima koji su još medju živima. Otkrio je svu bezvrednost trčanja za zadovoljstvima i želeo da pomogne uspavalim osobama bez želje da razmišljaju o pravim vrednostima života. Znao je da će ih teško neko probuditi i zato je želeo da se pronadje metoda koja će ih uzdrmati, šokirati i navesti na razmišljanje. Tako mu je bilo žao članova svoje porodice, pa je odlučio da posreduje za njih. Partrijarh Avram odgovara: ‘Nije im potrebno nikoga slati. Oni imaju Mojsija i proroke. Tamo im je napisano sve što je potrebno za kvalitetan život i sva uputstva kako da stignu do večnosti’. Bogati čovek nije bio zadovoljan sa odgovorom. Činilo mu se kao da otac Avram ne vodi računa o psihološkim aspektima ljudskog bića i velikoj vrednosti dogadjaja koji uspevaju da zagolicaju znatiželju ljudi. Avram mora znati da će vraćanje umrlih medju žive bez sumnje sve zabezeknuti i učiniti da mu ljudi postavljaju puno značajnih pitanja. To bi bila izvanredna prilika da ih taj izaslanik upozori za neophodnu promenu života. I zato kaže: ‘Ne oče, ako neko ustane iz mrtvih i dodje kod njih, tada će on bez sumnje imati više uspeha’. I gotovo da mu u našem razmišljanju dajemo za pravo. Kako bi to izgledalo kada bi svi poznati kanali televizije, Bi-Bi-Si (BBC), Si-En-En (CNN) i drugi počeli da intervjuišu bivšeg „pokojnika“. Garantovano je da bi za nekoliko sedmica to postao dogadjaj svetskih razmera. Ali Avram je ipak bio u pravu. Mi ljudi smo takvi da za nas oduševljenje i šokantne vesti traju jedno odredjeno vreme. Kako nas je samo uzdrmala vest o rušenju zgrada u Njujorku 2001. godine! A šta da kažemo o stotinama hiljada mrtvih od cunamija! Kako nam se srce stezalo prilikom vesti o zemljotresu u Haitiju! Kako je panika uhvatila ljude prilikom finansijskog kraha 2008. godine! Ali šta smo zapazili? Malo po malo čovek se navikne na sve te vesti i nastavi po starom. Ljudi i dalje troše, i dalje uživaju, i dalje misle samo za danas, jer sutra dolazi i starost kuca na vrata. Zato je Avram bio u pravu davajući konačno objašnjenje: „Ako neće da slušaju Mojsija i proroke, tj. Bibliju, da ko ustane iz mrtvih oni neće verovati.“ (Luka 16: 31)

Neverovatna drama leži baš u toj istini. ‘Ako ko ustane iz mrtvih, oni neće verovati’… Isus je ustao iz mrtvih, ali su se ljudi navikli na poruku vaskrsenja bez da u suštini prihvate vaskrslog Hrista kao ličnog Spasitelja. Isus je bez obzira na pobedu nad smrću prestao da ima neko specijalno značenje za mnoge hrišćane, jer ga malo poznaju i nemaju dubokog razumevanja njegove misije. Oni nisu otkrili svu lepotu biblijskog objašnjenja tog neverovatnog dogadjaja koji je nagovestio pobedu nad smrću. Izgubili su iz vida da im je Biblija još uvek bila neophodna da na osmišljen način objasne svu dubinu jutra vaskrsenja. Zato je njima, a i nama potrebno prihvatiti poruku Krosana: „Vaskrsenje nije dovoljno. Vi još uvek potrebujete Sveto Pismo… u suprotnom Božanska prisutnost ostaje neprepoznatljiva i ljudske oči neotvorene.“ (John Dominic Crossan, The birth of Christianity. San Francisco, Harper Colins, 1998. p. XI.)

Evo nekoliko ideja koje nam mogu omogućiti da prepoznamo neverovatno bogatsvo Svetog Pisma:

1) Čitajte redovno Bibliju.

Neka ne prodje nijedan dan a da vi niste došli do izvora prave mudrosti. To mnogo više vredi nego prelistavanje uzbudljivih, kriminalnih romana ili pak asimiliranje mase podataka o slavnim glumcima, pevačima, sportistima ili političarima. Poruke koje Bog upućuje nama neće ličiti na bežanje iz okrutne stvarnosti već na pronalazak onoga što je na prvi pogled skriveno, a jedino plemenito, prečisto, preljubazno i dostojno svakog interesovanja. I što više budete proučavali tu izuzetnu knjigu, to će se više vaše oči otvarati za lepote istine. (Dela Apostolska 17: 11)

2) Budite istrajni

Glavna karakteristika istraživača je upornost. Ništa vredno se ne može otrkiti bez sistematskog delovanja, gde će se posvetiti pažnja svakom detalju. Ukoliko vam nešto nije jasno, nemojte odmah sve odbaciti. Potražite savet od onih koji imaju iskustva. Nejasni stihovi skrivaju prekrasne lepote. Najveća bogatsva nisu na dohvatu površnog istraživača. Potrebno je duboko kopati, i za takve istraživače blagoslovi su iznad svakog očekivanja. (Priče 2: 1 – 9)

3) Promovišite biblijsku globalnu sliku sveta

Uzmite za kriterijum činjenicu da mi živimo na planeti gde vlada svugde prisutna borba izmedju dobra i zla. To je najvažniji ključ za razumevanje biblijskih tekstova. U toj borbi sila ljubavi jedino trijumfuje. Zlo je bez budućnosti jer uništava sve, pa i samog sebe. Jedino oružje koje može neutralisati razornu moć zla je božanska ljubav.
(Otkrivenje 12 – 14)

4) Tražite od Boga silu za promenu života

Čak i kada vam saveti Biblije izgledaju preteški, jer od vas traži velike, ključne promene u životu, nemojte odbaciti njenu poruku. Sila ljubavi koju ćete otkriti u ličnosti Isusa Hrista će dotaći vaše srce i transformirati vaše postojanje. Uostalom, ničemu ne služi samo čitati i uvećavati znanje, bez konkretnog sprovodjenja u život. Isus je napomenuo na kraju svoje propovedi na gori blaženstva: „Svaki koji sluša ove moje reči i ne izvršuje ih, on će biti kao čovek lud, koji sazida kuću svoju na pesku…“ (Matej 7: 26)

5) Čitajte Bibliju kao poruku ljubavi

Biblija nije knjiga kao ostale. Ona ljudskim rečnikom stavlja akcenat na vrednost čoveka, na ogromnu snagu ljubavi i na put koji ga vodi do pobede nad zlom. To nijedna druga knjiga ne može pružiti. Za poštovaoce Biblije trijumjf mira usred haotične svakodnevnice, trijumf strpljenja pred naletima agresivnosti, trijumf zajednice nad usamljenošću postaje normalna, očigledna realnost. Njena pozitivna poruka će usmeriti pozitivne energije vašeg bića ka svemu onome što je dobro i vredno. (Jovan 3: 16)

Da, teško je ljudima prihvatiti Bibliju. Ali kada u njoj otkriju beskrajnu božansku ljubav onda će njihov život biti u potpunosti drugačiji nego što je to bio slučaj pre druženja sa njom. Neka ona postane sastavni deo i našeg života. Tada ćemo biti medju onima koji piju sa izvora vode večnog života. Sa oduševljenjem ćemo prelistavati njene stranice. Budimo uporni i istrajni. Blagosloveni rezultati će uvek biti dostojni uloženog truda.

 

Iako je ateizam kao zvaničan koncept izgubio od svog uticaja tokom krize koja je zavladala u komunističkim zemljama, posebno od pada Berlinskog zida 1989. godine, individualni stav vezan za nepostojanje Boga je u punom procvatu. U svetu hedonizma, maksimalnog uživanja, zadovoljstva po svaku cenu, Bog ima sve manje mesta. Ljudi trče na sve strane kako bi što više posedovali, što bolje uspeli, što više sebe zadovoljili, a vera ostaje, čak i kod religioznih ljudi, neka vrsta uspomene koja povremeno izranja na površinu, kao što je to slučaj prilikom porodičnog prelistavanja foto-albuma. Nevidljivo božanstvo gubi tlo pod nogama pred naletom svakodnevnice. Meditacija je interesantnija jer ona ne obavezuje niti ograničava. Duhovnost je još uvek tu, samo što se radi o sinkretizmu, gde svako stvara Boga po svojoj želji.

Zato je interesantno zastati na slučajevima onih koji objašnjavaju svoju borbu za odbacivanje ili prihvatanje Božjeg postojanja. Naročito kada to opisuju osobe sa velikim uticajem. Jedna od markantnih ličnosti je bez sumnje Simon de Bovoar, francuski filozof i književnik, nevenčana žena nadaleko poznatog Žan Pol Sartra, osnivača egzistencijalizma, značajnog filozofskog pravca 20. veka. Njen prelazak iz mirne, klasične, svugdeprisutne duhovnosti u otvoreno negiranje Boga je vrlo poynato i omogućava nam da izvučemo opšte principe korisne za naše lične odluke. Evo šta je ona zapisala o tim sudbonosnim trenucima u svojoj mladosti, koje su imale tako puno značenja za orijentaciju čitavog njenog postojanja:

„Jedne večeri, u Merinjaku [1], naslonila sam se na laktove gledajući kroz prozor. Topao miris štale penjao se ka nebeskim prostranstvima. Moja molitva slabašno se uzdiže, a zatim ponovo spusti. Provela sam moj dan jedući zabranjeno voće i čitajući u Balzakovoj knjizi pod cenzurom čudnu idilu čoveka sa panterom. Pre nego da se uspavam, ispričala bih sebi neobične priče koje bi me dovele u neobično stanje. „To su gresi“, rekla sam samoj sebi. Nemoguće da nastavim sa varanjem. Postojana i sistematska neposlušnost, laganje, nečisto sanjarenje nisu bili nevino ponašanje. Zaronila sam ruku u svežinu lovor-višnji[2], slušala sam vodu koja klokoće, i zaključila da se neću odreći ovozemaljskih radosti. „Više ne verujem u Boga“, rekla sam sama sebi, bez većeg čudjenja. To je bilo vrlo jasno: da sam verovala u njega, ne bih prihvatila radosnim srcem da ga povredim. Oduvek sam mislila da prema ceni večnosti ovaj svet nije ništa vredeo. Ipak, on je vredeo, pošto sam ga volela, i odjednom je Bog izgubio na težini. Bilo je potrebno da njegovo ime ne predstavlja ništa drugo do običnu iluziju. Već odavno ideja koju sam imala o njemu se pročistila, subliminirala u toj meri da je on izgubio svaku vrstu lica, svaku konkretnu vezu sa zemljom, i malo-pomalo svoje postojanje. Njegovo savršenstvo isključivalo je realno postojanje. Zbog toga sam bila tako malo iznenadjena kada sam zapazila njegovo odsustvo iz mog srca i na nebu. Ja ga nisam negirala, kako bi se oslobodila onog koji mi smeta. Suprotno od toga, zapazila sam da više nije intervenisao u mom životu, i iz toga zaključila da je on prestao za mene da postoji.

Morala sam neizbežno doći do tog obračuna. Bila sam preveliki ekstremista da bih živela pod Božjim okom, odgovarajući u isto vreme ovom svetu i da i ne. S druge strane opirala sam se da predjem na neiskren način sa svetih na svetovne stvari i da ispovedam Boga, dok u isto vreme živim bez njega. Nisam zamišljala moguću nagodbu sa nebom. Kada bih ga odbila u bilo čemu, to bi bilo previše ukoliko bi postojao. Kada bih mu dala za pravo, to bi bilo previše kada njega ne bi bilo. Prepirati se sa svojom savešću, šikanirati zbog svojih zadovoljstva, takva pregovaranja su mi se gadila. Zbog toga nisam pokušavala da postupam lukavo. Čim se u meni pojavila svetlost, odmah sam to pitanje odlučno  rešila.“[3] 

Ovaj tekst nas navodi da naglasimo 5 elementa bitnih za ispravno razumevanje pogleda na svet poznatog književnika i filozofa, čija je knjiga „Drugi pol“ uticala tako snažno na napredovanje feminističkih koncepta u zapadnom društvu.

1) Poštenje

Nema sumnje da je Simon de Bovoar pokazala veliko poštenje u svom odvajanju od svega što je duhovno. Shvatila je ona da je nemoguće sedeti na dve stolice. Izbori su neminovni. Za nju je bilo očigledno da mora dati maksimum sa svoje strane, bez obzira koji pravac izabere. Tako je izjavila: „Opirala sam se da predjem na neiskren način sa svetih na svetovne stvari i da ispovedam Boga, dok u isto vreme živim bez njega.“ Ta njena principijelnost se ogleda i u samom odbijanju pregovaranja, šikaniranja zbog sopstvenih zadovoljstava. Ona nije želela izboriti se za svoja prava pred samim Bogom, iako je bila jedan od simbola borbe za prava žena. Kada bi u dubini svog srca bila osvedočena u njegovo postojanje, ona bi sve učinila da ga ne povredi. Zato izjavljuje: „Nemoguće je da nastavim sa varanjem“.

Iako je žalosno što su njene odluke dovele do potpunog odvajanja od Boga, mora se priznati da joj na iskrenosti mogu pozavideti mnogi, pa čak i hrišćani. De Bovoar je odbila licemerje. I njeno mišljenje nas podseća koliko su celovitost, iskrenost i potpuno predanje neophodni u kvalitetnom duhovnom životu. Postoje dakle tri mogućnosti: a. Biti u potpunosti na Božjoj strani; b. Odbaciti totalno mogućnost Božjeg postojanja i c. Sedeti na dve stolice, tj. davati dužno poštovanje Bogu, a u isto vreme raditi ono što je u totalnoj suprotnosti sa religijom. Sama Biblija uporedjuje takve osobe sa ’mlakim’ ljudima. Oni ’hramaju’ na obe strane: „Znam tvoja dela da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć. Tako budući mlak, i nisi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih.“[4] Jasno je dakle da je licemerje vrlo strašno i da ima više vrednosti u odbacivanju, u ’hladnoći’ neke osobe koja sledi svoja ubedjenja nego u svakodnevnom teturanju, privezivanju i za život po principima ovoga sveta, i za nebeske vrednosti. U suštini, neodlučni najviše gube. Oni gube i ovaj život, a i večnost.

2) Postepeno odvajanje

Analizirajući stav gdje de Bovoar, mi primećujemo da je ona u početku bila na strani vernika. Evo kako to ona objašnjava: „Oduvek sam mislila da prema ceni večnosti ovaj svet nije ništa vredeo. Ipak, on je vredeo, pošto sam ga volela, i odjednom je Bog izgubio na težini.“ To potvrdjuje da je Bog pre toga imao za nju svoju vrednost, samo što je ljubav prema svetu prevagnula i samim tim potisla Boga u pozadinu. Ona to precizira i na sledeći način: „Već odavno ideju koju sam imala o njemu se pročistila, subliminirala u toj meri da je on izgubio svaku vrstu lica, svaku konkretnu vezu sa zemljom, i malo-pomalo svoje postojanje.“

Pre ili kasnije se potvrdi ono što je neminovno: Mi postajemo ono sa čim se redovno družimo. De Bovoar je volela zabranjene Balzakove knjige, neobične priče koje su je dovodile u neobična stanja, kao i nečista sanjarenja. Njene misli su u tom trenutku bile više okrenute ka radostima ovoga sveta, i na kraju se čitavo njeno biće usmerilo u tom pravcu. Kako kaže sam Isus: „Jer gde je vaše blago, onde će biti i srce vaše.“ Po ugledu na nju veliki broj osoba smatraju i danas da mogu pomiriti njihovo hrišćanstvo sa lošim filmovima, nekvalitetnom literaturom, druženjem sa ljudima punih vulgarnosti, itd. Ali ne smemo zaboraviti: ono što se desilo Simon de Bovoar, desiće se i njima. Bog će za sigurno izgubiti na težini pred ljubavlju za ovim svetom.

3) Odricanje

De Bovoar je proučila svoj život i smatrala da se radi o izboru izmedju vere i zadovoljstva. Spomenula je odricanje, jer je razumela Boga kao biće koje je sputava da ostvari svoje želje. Njen san je bio da se u potpunosti iskaže u svetu u kome živi. Danas to rade milioni savremenih mladih ljudi na isti način kao što je to ona iskazala: „Zaključila sam da se neću odreći ovozemaljskih radosti.“

Tu je bila njena greška. U suštini izbor nije bio izmedju Boga i radosti života već izmedju trajnih i površnih rešenja. Izabrati Boga to uopšte ne znači odreći se uživanja. Kada bi to bilo tačno, onda bi hrišćani bili najnesrećniji ljudi na ovome svetu, a sam Isus Hristos duhovni vodja koji svoje sledbenike vodi ravno u depresiju. Odricanje za njih znači odbijanje bezvrednih, lažnih radosti koje na prvi pogled izgledaju tako značajne, ali su na duge staze bez sadržine. Izabrati hrišćanstvo je za mnoge bez sumnje teško, kao što je to bio slučaj sa bogatim mladićem prilikom susreta sa Isusom Hristom. Ali taj izbor je jedini put do prave radosti. To nije odricanje od nečeg beskrajno značajnog, već oslobadjanje od prolaznosti, površnosti i ništavnosti. To je napuštanje sopstvenog ja sa svim njegovim nepotrebnim željama.

Simon de Bovoar je smatrala da je izabrala radosti života. Ali ona je samo izabrala, bez da toga bude svesna, ko će odlučiti o tome šta je vredno, a šta ne, ko će nešto proglasiti radostima. Tako je na sebe postavila bespotreban teret sveopšteg kriterijuma za razliku izmedju dobra i zla. Prema njoj, sve što joj je izgledalo privlačno, postalo je dobro. Ograničenja nije bilo. Evo dokle ju je njen izbor doveo: osobe koje poznaju njen život znaju da su napisani tekstovi bili kvalitetni, ali da je Simon, osim Žan Pol Sartra, svog ’zvaničnog’ partnera, imala i druge ljubavnike. Svima je jasno da je ona održavala otvorenu vezu sa američkim književnikom Nelson Algrenom, i sa devet godina mladjim studentom po imenu Žak Loran (Jacques Laurent). De Bovoar takodje upoznaje njegovu devojku Olgu, sa kojom stupa u intimne odnose. Na kraju će Olga postati i Sartrova ljubavnica, kao i njena sestra Vanda (Wanda). Drugim rečima, nekoliko ljubavnika, nekoliko homoseksualnih iskustava, nekoliko knjiga, i na kraju svog puta sahrana na pariskom groblju Monparnas (Montparnasse) pored Sartra sa prstenom koga joj je poklonio Nelson Algren. Kada bi njihov život postao norma za univerzalno ponašanje, onda bismo od njih nasledili istu konfuziju koja je krasila njihov uski krug istomišljenika i koji postaje opšta karakteristika modernog društva. Simon to opisuje na zanimljiv način: „Totalno volim život. Užasavam se idejom smrti. Prepuna sam želja. Tako da volim dobiti sve od života, da budem žena, da budem muškarac, da imam puno prijatelja, i da živim u samoći. U isto vreme želim da puno radim, da pišem dobre knjige, a svidjaju mi se i putovanja, zabavljanje, egoizam i darežljivost… Vi i sami vidite da nije jednostavno da imam sve što želim. A kada to ne ostvarim, onda postanem prepuna gnjeva.“ Sve te kontradikcije ne mogu učiniti da pomislimo kako je njen život bio srećan i ispunjen. Suprotno od toga, rastrzanost zbog bujice želja pokazuje da je njoj bilo potrebno nešto bolje, a to je mir i sloboda od svih strasti, koji se jedino mogu pronaći u Isusu Hristu.

Interesantno je zapaziti da je ta ideja života bez ograničenja 10 godina kasnije postala popularna tema studentskih demonstracija u Parizu. Na mnogim mestima maja 1968. videli su se slogani: „Zabranjeno je zabraniti“; „Budite realni, zatražite nemoguće“; ili „Uzimam moje želje za realnost jer verujem u realnost mojih želja.“ I danas provejava ta ista ideja. Mnogobrojni uspešni ljudi današnjice funkcionišu po tom principu. Tako, na primer, Demi Mur (Demi Moore) izjavljuje: „Ne prihvatam nikakva ograničenja“. Ili Džudi Denč (Judi Dench) koja tvrdi: „Volim da stavim sebe iza svih ograničenja sada i zauvek.“ Ali takva borba čoveku ne donosi sreću. Nikad ljudi nisu imali toliko slobode, a bili tako prazni, tako žalosni. Čoveku je mnogo više potrebno prosvetljenje, ljubav koja dolazi sa neba kako bi posmatrao život iz pravog ugla, iz perspektive pravih, trajnih uživanja. Zato je poruka 1. psalma izuzetno značajna za one koji razmišljaju o kvalitenim izborima: „Blago čoveku koji ne ide po savetu bezbožnika, koji na putu grešnika ne stoji i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi, nego mu je omileo zakon Božji i o njemu razmišlja dan i noć…“

4) Odsutni Bog

Simon de Bovoir je Božju odsutnost protumačila kao dokaz za njegovo nepostojanje. Ona piše: „Zapazila sam da više nije intervenisao u mom životu, i iz toga zaključila da je on prestao da za mene postoji.“ Pošto je sve više odluka donosila sama, pošto su molitve postajale sve slabije i neredovnije, Bog je u jednom odredjenom trenutku postao višak, nepotrebna stega i totalno marginalan. Zato ona kaže: „Bilo je potrebno da njegovo ime ne predstavlja ništa drugo do običnu iluziju“.

Žan Pol Sartr, njen verni saputnik, afirmisao je stvari na sličan način. I on je iskoristio nedostatak Božjih manifestacija kako bi doprineo njegovom brisanju iz svoga uma : „Pitao sam se svakog minuta šta bih mogao biti u Božjim očima. Sada znam odgovor: ništa. Bog me ne vidi, Bog me ne čuje, on me ne poznaje. Vidiš li prazninu iznad naših glava? To je Bog. Vidiš li otvor u vratima? To je Bog. Vidiš li rupu u zemlji? To je takodje Bog. Tišina je Bog. Odsutnost je Bog. Bog je usamljenost ljudi. Bio sam sam: sam sam odlučio o Zlu, sam sam izmislio Dobro. Ja sam varao, ja sam činio čuda. Jedino ja mogu sebi oprostiti; ja, čovek. Ako Bog postoji, čovek je ništa; ako čovek postoji…“[5]

Vrlo je jednostavno otkriti slabost takvih argumentata. Da li je nečija odsutnost dovoljna kako bi se njegovo nepostojanje proglasilo kredibilnim? Zar se subjektivnost individualnog poimanja Boga i sveta može uzeti kao merilo za uopštavanje ljudskog odnosa prema transcententalnim vrednostima? Mnogo je bolje reći da De Bovoar i njen ljubavnik Sartr nisu tražili Boga svim srcem. Tražili su ga sa željom da iskoriste sve od života, tako da je On ostao neuhvatljiv. Bog je nedostupan za one koji površno traže. Njega je potrebno otkriti kao zrno bisera, kao sakriveno blago, kao lepotu alpskog cveća na pustoj planini, kao glas tih i tanak u dubini svog bezrezervnog predanja. Prorok Jeremija prenosi Božje reči za čoveka: „I tražitćete me, i naći ćete me, ako me potražite svim srcem svojim. I daću vam se da me nadjete.“[6]

Postoji takodje mogućnost da neuspešnost Simon de Bovoar u otkrivanju Boga predstavimo po uzoru na crkvenog oca Augustina koji je opisao dugogodišnje lutanje svoga srca. Prema njegovim idejama, ili je De Bovoar tražila Boga površno, s vremena na vreme, ili ga je tražila na pogrešan način, na pogrešnom mestu. Tumačiti ogromna prostranstva svemira kroz prizmu praznine, razumeti Božje neodgovaranje na molitve kao dokaz za njegovo nepostojanje, znači zaboraviti da Bog ne spada u domen vidljivih, opipljivih realnosti. Bog je duh, i njega treba istražiti kroz duhovne stvarnosti. Augustin je rezimirao godine svog lutanja na dirljiv način: Eto, ti si bio u meni, a ja vani… Tu si bio sa mnom, a ja nisam sa tobom.“[7]

Ne sme se zaboraviti činjenica da se Bog otkriva jedino u intenzitetu iskustva vere. Potrebno je zagaziti u dubinu, baciti se u prazni prostor vere i zakoračiti u svet duhovnosti kako bi se počelo sa otkrivanjem Božanskog delovanja. To se ne može doživeti u buci i stalnoj uzburkanosti života. Kao što je to rekao M. Blondo: „Tek kada čovek uputi Bogu stalne molitve, on shvata da je već dobio sve odgovore. Otvori Knjigu. Čitaj Bibliju. U pozadini će se polako ali sigurno crtati vidljivo lice nevidljivog Boga. I On će ti tu govoriti. Tako ćeš razumeti da on ne prestaje da te uslišava kada ti ne prestaješ da slušaš njegov glas i da mu ukazuješ totalno poverenje. Najveći dar koga će ti On dati biće dar sebe samoga. U tom intimnom odnosu naći ćeš sve što ti je potrebno. To je smisao molitve koja nikad ne prestaje.“[8]

5) Čista savest

De Bovoar je bila svesna uticaja savesti u donošenju odluka. Ipak, odlučila je da njen glas ućutka: „Nisam zamišljala moguću nagodbu sa nebom… Prepirati se sa svojom savešću, takva pregovaranja su mi se gadila.“

Konstantno odbijanje pregovaranja sa svojom savešću može samo da joj služi na čast. Ali pošto nije volela polovične mere, odlučila je promeniti kriterijume. Samo što utišavanje glasa savesti iz bilo kog razloga ne donosi pozitivne rezultate. To je najlakši put do prividnog mira u srcu. Mnogi prolaze kroz život na taj način i prihvataju korupciju, laž, kradju i slične metode kao ono što može postati sastavni deo njihovog delovanja. Malo pomalo sve to postaje prihvatljivo.

Podvucimo da se pravi mir ne dobija kroz ućutkanu savest. Trajni mir u srcu nastaje kada centar za razlikovanje dobra i zla deluje alertno, spremno da istinu prihvati onakva kakva jeste, i da zlo nazove svojim pravim imenom. Nažalost, previše često je čista savest rezultat lošeg pamćenja. Vrlo je jednostavno eliminisati unutrašnju diskusiju i postaviti lična pravila kao okvir za rasudjivanje. Mark Tven je to objasnio na zanimljiv način: „Dobri prijatelji, dobre knjige i uspavana savest: to je sve što je potrebno za idealan život.“

Mi delimo mišljenje Viktor Igoa, čuvenog francuskog književnika: „Sloboda je izbor izmedju dva robovanja: egoizam i savest. Onaj koji je izabrao savest je stvarno slobodan čovek.“ I tome dodajemo da se čista savest neguje. Najbolja nega ostaje bez sumnje život molitve i proučavanja najvrednije knjige svih vremena, Biblije. „Jer je živa reč Božja i delotvorna, oštrija od svakog dvosekloga mača, i prodire sve do deljenja duše i duha, zglobova i srži, i sudi namere i pomisli srca.“[9]

Dragi čitaoci, nemojmo zaboraviti da dobro razmislimo pre nego počnemo da sledimo filozofije ljudi. Njihova popularnost nije garancija za verodostojnost njihovog učenja. Prepustimo se Bogu i njegovom večnom planu ljubavi. Onda ćemo otkriti da je život na ovoj planeti zemlji, dolini suza, ipak život gde su prava uživanja moguća. Ali mnogo više od toga, dani i godine koji su pred nama postaće deo već započete večnosti. Večnosti oslobodjene prolaznosti, površnosti i robovanja. Večnosti bez gnjeva zbog neostvarenih stremljenja naših čulnih radosti. Večnosti ispunjene ljubavlju, nadom, mirom i čistom savešću.

Zaključimo naše razmišljanje inspirišući se odgovorom Žan Pol Sartra na pitanje kako objašnjava više od 50 godina turbulentne veze sa Simon de Bovoar. On je rekao: „Sartr se ne može zamisliti bez Bovoar ni Bovoar bez Sartra.“ Na vrlo absolutan način on je objasnio svoju povezanost sa ljubavnicom svog života. Na nama je da početkom 21. veka shvatimo kako njih više nema. Bog je ostao, a De Bovoar i Sartr su se vratili u prah. Posle Sartrove smrti 1980. godine De Bovoar izdaje knjigu „Cermonija oproštaja“[10] koju završava objašnjavajući odsutnost nade iz njenog srca: „Njegova smrt nas razdvaja. Moja smrt nas neće sastaviti. Tako je to na ovoj zemlji. Lepo je samo po sebi što su se naši životi tako dugo složili.“ Ali to nije perspektiva onih koji su već zakoračili u večnost uz povezivanje sa Stvoriteljem svemira. Za njih se sve može objasniti na sledeći način: „ Pravi hrišćanin se ne može zamisliti bez Isusa Hrista, kao što se Isus ne može zamisliti bez pravih hrišćana.“ Umesto ubedjenja De Bovoar da se više nema razloga za verovanje u Boga oni tvrde: „Više ne sumnjam u Božju ljubav.“ Neka ta poruka postane inspiracija za naš život, i neka zahvaljujući prevelikoj Božjoj dobroti mi možemo živeti osmišljeni život, pun prelepe nade, okrenuti ka radosti koja nikada ne prestaje.

---

[1] Park u malom mestu Sveti Ibar (Saint Ybard) izmedju grada Limož (Limoges) i Briv (Brive) u francuskom departmanu Corez (Corèze), pokrajina Limuzen (Limousin)

[2] Živa ograda

[3] Simon d Bovoar, Memoari mlade, čestite devojke, Pariz, Galimar, 1958, str. 190. 191. (Simone de Beauvoir, Mémoires d’une jeune fille rangée, Paris, Gallimard, 1958, p. 190. 191.)

[4] Otkrivenje 3: 15. 16.

[5] Žan Pol Sartre, Djavo i Bog (Le diable et le bon Dieu), 2. čin.

[6] Jeremija 29: 13. 14.

[7] Augustin, Ispovedanja, X, 27. 38.

[8] Marcel Blondeau, Božje ćutanje, (Le silence de Dieu)

[9] Jevrejima 4: 12.

[10] La cérémonie des adieux

 

U jesen 1941. godine, mnogi od Jevreja u Sarajevu i uopšte iz Bosne su bili stavljeni u vozove i poslati u koncentracione logore. Neki su uspeli da se sakriju. Drugi su se pridružili partizanima. Josif Kabilio, jedan jevrejski zanatlija sa svojom radnjom u strogom centru grada, imao je kao dobrog druga Mustafu koji je nosio prezime Hardaga. Bio je to jedan talentovan muslimanski trgovac.

Nedugo posle nemačke okupacije, Mustafa Hardaga je dobio za zadatak od vlasti da izvrši inspekciju više kuća, od kojih se je ispostavilo da jedna pripada njegovom dobrom prijatelju Josifu. Kao bogat čovek taj Josif je imao puno imanja i kuća, te je odlučio da se na jednom od njih sakrije i tako izbegne strašnu sudbinu hiljada onih koji su vozovima otišli u gasne komore bez mogućnosti povratka.

Dok je Mustafa izvršavao naredjenja nemačkih upravitelja i pošteno i detaljno kontrolisao kuće i imanja koja su mu poverena, pronašao je svog prijatelja Josifa koji se je sakrio. To ga je dovelo u tešku situaciju. Radilo se o jednoj dramatičnoj moralnoj dilemi. Pomislio je u sebi: ukoliko ga prijavim vlastima, sigurno je da će poginuti. Ali ukoliko ga ne prijavim, može vrlo brzo dovesti u pitanje i Josifov i svoj lični život. Naime, nije bio jedini koji je kontrolisao poverene mu kuće, tako da bi kasnije otkrivanje Josifa imalo još strašnije posledice. Ali kako da postupi kada je Josif tokom godina bio njegov najbolji prijatelj? Njegovi visoki principi su pobedili. Odlučio je da zaštiti Josifa u svojoj kući. Sakrio ga je kod sebe da ga kasnije inspekcije nebi otkrile. To je omogućilo njegovom jevrejskom prijatelju Kabiliju da pronadje kutak mira i pokuša da ostvari svoju budućnost van Sarajeva. Nakon izvesnog vremena, kada je sve bilo spremno, Josif Kabilio se je odlučio na beg. Na žalost, bio je uhvaćen, i stavljen u zatvor, bez da se saznalo za njegovo jevrejsko poreklo. Možete pretpostaviti da ga je iz zatvora oslobodio njegov muslimanski prijatelj Mustafa Hardaga. Zatim je usledio drugi pokušaj napuštanja grada, ali ponovo neuspešno, jer se je za Josifa završio u zatvoru. Ovoga puta sve je bilo mnogo duže. Sada je u pomoć priskočila i Mustafina žena Zeniba, koja je rizikovala svoj život redovno odlazeći da hrani zatvorenike, medju kojima je bio i Josif. Iako to nije bilo predvidjeno zatvorskim pravilima ona je sa Josifom imala redovni kontakt, te je uz pomoć svog muža Mustafe uspela da ponovo izdejstvuje slobodu za Josifa.

Kada se je gospodin Kabilio našao na slobodi nije odustajao od ideje da napusti Sarajevo. I treći pokušaj je bio uspešan. Zaniba je to kasnije objasnila: «Kada nas je Josif po treći put napustio, jedino nam je preostalo da se za njega molimo i da gajimo nadu. Kasnije, kada su me deca pitala zbog čega smo to radili po cenu smrtne opasnosti, ja sam im uvek ponavljala odgovor mog supruga: Niko ne sme napustiti svog prijatelja u nevolji.

Na svu sreću, Kabilio je preživeo rat i vratio se u Sarajevo 1945. godine. Našavši svoj dom uništen, nije bilo drugog rešenja, osim da ponovo bude kod familije Hardaga. Tamo je ostao sve do 1948. godine kada se je preselio u Izrailj, obećavajući da će im se redovno javljati. Kao dobri prijatelji oni su se decenijama dopisivali.

Posle nekoliko godina, Josif Kabilio se je oženio. Dobio je decu, a posle više godina i unuke. Nažalost, ubrzo posle toga je izgubio svoju suprugu. U isto vreme, Zeniba Hardaga iz Sarajeva je u doba kada je postala baka ostala bez supruga Mustafe. Ali, nažalost, nije izgubila samo bračnog druga. Posao je krenuo mnogo lošije, tako da je ostala bez sredstava za život, dok se je njena zdravstvena situacija drastično pogoršala. Doktori su bili prinudjeni da joj amputiraju jednu nogu, tako da više nije mogla da hoda. Uprkos svega, u pismima ona svom prijatelju Josifu Kabiliju ništa nije govorila o svojoj teškoj situaciji.

Tokom tog dugog perioda, Josif je radio u Jerusalimu i dobro napredovao. Počeo je da ima za prijatelje odgovorne ljude u državi. Tako je i došao do saznanja da Izrailjski nacionalni muzej za sećanje na mučenje Jevreja, Holocaust Museum, dodeljuje nagradu za «pravedne ljude drugih naroda», koji su tokom drugog svetskog rata spasili Jevreje sigurne smrti. Takvih ljudi je bilo puno, kao što je to i predivno prikazao film pod naslovom «Šindlerova Lista» ali je trebalo te ljude kontaktirati, posvedočiti za njih, nabaviti dokaze, i ubediti da je ta nagrada upravo korisna u datom slučaju. Josif Kabilio je bio u tom smislu pravi čovek na pravome mestu. Iako je to iziskivalo višegodišnji trud, on je nabavio svu potrebnu dokumentaciju, urgirao na najvišim mestima i dokazao da stav Mustafe i Zenibe za vreme rata spada u najlepša humana dela. Put do dodeljivanja nagrade je bio vrlo kompleksan, a otežavajuća okolnost je bila što još nijedan musliman tu nagradu, Yad Vašem, nije dobio.

Ipak, i taj dan je došao. Jevrejski muzej je uputio jedno pismo Zenibi objašnjavajući joj da joj je plaćen put do Jerusalima, i da će dobiti jednu veću sumu novaca koja joj je itekako bila potrebna u njenoj teškoj situaciji. Sedam meseci kasnije, Josif Kabilio je imao čast da sačeka svoju staru prijateljicu Zenibu na Gurion aerodromu u Jerusalimi. Posebno je bio šokiran činjenicom što ona nije mogla hodati. «Pa ti mi nikad o tome nisi pisala» odgovorio je. Zeniba je samo tiho napomenula: «I ti mi nikada ništa nisi pisao o ovoj nagradi».

Četiri godine posle tog dogadjaja Josif Kabilio je umro. Zbog toga nikada nije imao priliku da bude upoznat sa pozitivnim posledicama Yad Vešem nagrade za Zenibu. Rat je izbio u Sarajevu 1992. godine. Februara 1994. Gospodja Hardaga i njena familija su, kao nosioci nagrade za pravedne ljude, dobili specijalnu propusnicu da kao sastavni deo konvoja koga je organizovao Jevrejski savez napuste strahote rata. Ovoga puta su oni kao muslimanska familija bili zaštićeni od strane jedne jevrejske organizacije.

Osim toga, Kabiliova familija u Izrailju je intervenisala kod Izrailjskih vlasti i dobila mogućnost da Zeniba dodje u Jerusalim. To se je ubrzo i ostvarilo.

Kada pogledamo čitavu situaciju ostajemo oduševljeni simetrijom humanosti i požrtvovanja. Musliman Hardaga je spasio Jevrejina Kabilija sigurne smrti. A zatim je Kabilio bio sredstvo za izbavljenje Hardage.

Zar ne bi bilo predivno kada bi svet funkcionisao na takvim principima!

Možda nas najupečatljivija sećanja iz detinjstva vežu za trenutke pre spavanja kada su otac ili majka, baka ili deda odvojili vremena da nam pročitaju koju priču. Pre odlaska u carstvo snova bilo je tako interesantno lutati svetovima prijatnih junaka, sakrivenih izmedju stranica dragih nam knjiga. Ko nije imao svoje omiljene likove i tražio da po ko zna koji put čuje poruku o crvenkapi, Guliveru, Robinzon Krusou i tome slično. Kako smo čvrsto držali do tog ceremonijala, zahtevajući da nam se ni u kom slučaju ne ukine to pravo na uživanje, na otvaranje prozora u svet maštanja i sanjarenja.

Sa vremenom je dobra navika gubila od svoje redovnosti, tako da je svakodnevno otvaranje knjiga postalo izuzetak. Ako danas pogledate statistike, zaključujete da deca, tinejdžeri i mladi ljudi, sve manje imaju vremena za čitanje. Slika je preplavila ekrane, filmovi su postali zanimljiviji od pisane stranice. Na primer, prema kanadskim informacijama iz avgusta 2005. godine, 77% osoba provode svoje slobodno vreme pred televizorom, 66% u socijalnim aktivnostima gde se uključuju posete restoranima, 32% u čitanju a samo 24% u sportskim aktivnostima.[1] Kao da ono što je najbolje ostaje po strani. Kao da se zaboravlja na veliku istinu koju je još izrekao Victor Hugo, čuveni francuski književnik, u svojoj knjizi «Činjenice i verovanja»:

«Čitanje je jelo i piće. Duh koji ne čita mršavi kao i telo koje ne jede.»

Napomenimo nekoliko bitnih činjenica vezanih za odnos dece prema čitanju koje će nam omogućiti da zauzmemo ispravan stav prema tako značajnoj komponenti vaspitavanja i formiranja uravnoteženih, zdravih ličnosti.

1)      Čitanje ne sme biti maltretiranje

Daniel Penak, savremeni autor, rodjen u Kazablanci, na vrlo elegantan način podvlači neophodnost zadržavanja čitanja na polju oduševljenja. On kaže: «Glagol «čitati» ne sme postojati u obliku imperativa». Ništa se ne zadobija ukoliko se detetu ili tinejdžeru nametne da nad knjigom ostanu po kazni. Energija koja se dobija prilikom prelistavanja bogatih, estetski i moralno prelepih tekstova, se u potpunosti gubi kada je ljudski um nateran na čitanje. Tako je lako vezati oči za neku stranu, a odlutati hiljadama kilometara daleko ka onome što je drago našem srcu. Zato je prvi princip kvalitetnog odnosa mladih prema knjizi borba roditelja da lektira zauvek ostane u domenu zadovoljstva. Ostanimo još uvek sa Danijelom Pennekom i podsetimo na neke od njegovih pravila dobrog čitaoca. Po njemu treba svima zagarantovati: a) pravo na preskakanje stranica b) pravo na ponovno čitanje c) pravo na pabirčenje ideja d) pravo da se knjiga ne završi. Ovome bismo samo dodali činjenicu da je to bez dvoumljena prihvaćeno, ali da će sam čitaoc imati jako puno koristi zahvaljujući ličnoj disciplini. Naime, u potpunosti je opravdano prekinuti čitanje neke knjige kada je njena poruka bez interesa. Ali se često dešava da se prekine sa nekim značajnim delom samo zato što su tempo života ili lakša zadovoljstva potisnuli u stranu tako vredne poruke.

2)      Značaj ličnog primera

Kao što je to slučaj sa muzikom, primer roditelja će u mnogome olakšati vezanost dece za knjigom. Izučavanja muzičkih akademija iz Francuske su pokazala da deca koja najviše postižu prilikom savladavanja tehnike muzičkih instrumenata i koja postaju pravi virtuozi su bez sumnje deca čiji su roditelji i sami muzičari. Sport će potvrditi takve zaključke. Zato isti princip možemo primeniti i na odnos prema čitanju. Ukoliko roditelji nikada nemaju vremena za lično usavršavanje, ukoliko knjiga ni nema u njihovom domu, ukoliko provode puno vremena pred posmatranjem slika, zašto bi deca reagovala drugačije? Ne sme se zaboraviti da je sam proces čitanja naporan, da zahteva koncentraciju, dobro poznavanje sintakse, puno utrošenog vremena, i mesto zaklonjeno od buke, pogodno za takvu aktivnost. Roditelji će dakle uvek dobro postupiti kada olakšavaju svojim ličnim primerom ono što smatraju da je neophodno usaditi u svoju decu.

3)      Čitanje je blagotvorno kao kratkotrajno napuštanje realnosti

Ono omogućava da se pronadje rešenje, da se razmišlja što objektivnije, da se usadi nada. Ono hrani meditaciju, trenutke u kojima ćemo razmišljati o životu, o osobama koje volimo, o našim naizgled beznačajnim problemima. Ono čini da vreme koje posvećujemo sebi i koje je tako značajno, bude korisno iskorišćeno. Na osnovu čitanja različitih autora shvatamo da postoje i druge osobe sa sličnim situacijama. Ili pak one koje u tim uslovima deluju potpuno drugačije. Zato je potrebno da bogatstvo koje dobijamo iz knjiga otkrijemo našoj deci. Da posle pročitanog odlomka iz neke interesantne knjige odvojimo vremena za diskusiju, za objašnjenje kako se poruke knjiga mogu praktično iskoristiti. Našoj deci će to biti vrlo dragoceno.

4)      Čitanje poboljšava komunikaciju

Jean-Marie Poupart je rekao: «Čitanje u dvoje je mnogo interesantnije nego gledanje emisija u dvoje». Smatramo da je on bio u pravu iz makar jednog razloga. Emisija se mora gledati i vrlo je teško na nju reagovati, jer ona ne staje do svog kraja. Ona ne traži komentar. Ona pleni pažnju. Ukoliko se ne slažete možete promeniti kanal. Sa knjigom je već drugačije. Jedna rečenica može biti dovoljna da se odpočne diskusija i krene u upoznavanje sveta i samoga sebe. Knjiga je komunikativnija jer inspiriše našu misao. Emisija je efikasnija jer audio-visualnim elementima pleni pažnju i omogućava autoru da iskaže svoj stav. U isto vreme, ne sme se zaboraviti činjenica da ima tako puno bezvredne literature koja samo oduzima vreme i puni glave naše dece najobičnijim smećem. Zato je potrebno postići sklad izmedju principa našeg života i izabranih knjiga i njihovih vrednosti, kako ne bi došlo do raskoraka i do izolovanja od stvarnosti života, tj. do takozvane zaraze čitanja takozvane «šund literature», koja nas odvaja od realnosti i od komuniciranja.

5)      Knjiga zahteva strpljenje

Čitanjem se ne može brzo napredovati. Pažnja i koncentracija su neophodni tokom dugog perioda čitanja kako bi se proniklo u tajne pisane reči. To naglašava i sama Biblija. Ona insistira na iscrpnom istraživanju, na maratonskom duhu traženja istine. Prorok Isaija naglašava: «Koga će učiti mudrosti, i koga će uputiti da razume nauku? Decu, kojoj se ne daje više mleko, koja su odbijena od sise? Jer zapovest po zapovest, zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, ovde malo, onde malo davaše se.» (Isaija 28: 9. 10.) Jedino najistrajniji će dostići do najvrednijih blaga. Potrebno je kopati duboko, potrebno je sklopiti puzzle onoga što je dobro, što traje. Iz toga proizilazi da su strpljivi roditelji najkvalitetniji vaspitači jer svojom pojavom pokazuju prednosti onoga što se teoretski prenosi kroz poruku knjiga. Ovde se takodje može dodati da je Biblija knjiga i za decu i da će u njoj ona pronaći tako puno fantastičnih priča iz života, a što je najvažnije od svega otkriti prave vrednosti koje se na drugom mestu ne mogu otkriti. Tada će Biblija postati dragoceno blago za njihovu dušu.

Rezimirajući naše razmišljanje podsetimo se na činjenicu da poruka jedne knjige postaje vredna tek kada se pretoči u život. Marko Aurelije je kazao: «Pre nego što govoriš, mora se pročitati na tvom licu šta želiš da kažeš.» Neka zato čitanje bude sastavni deo našeg života, a istine tako naučene svakodnevna realnost. To će oplemeniti našu dušu, olakšati komuniciranje, razviti strpljenje. Ipak, najviše od svega, to će omogućiti onima koji se vežu za čitanje knjiga mudrosti, i više od sveg ostalog Biblije, da otkriju svu lepotu meditacije, razmišljanja, i istine. Bog je odlučio da čoveku uputi poruku ljubavi zapisanu na stranicama Svetog Pisma kako bi ostala kroz vekove svedok Njegove želje da otkrije put koji vodi do večnosti. Družimo se sa velikanima vere čija iskustva, porazi i pobede predstavljaju inspiraciju za naš život. I nemojmo zaboraviti: svojim ličnim primerom pokažimo mladima prednosti boravka na izvoru večnosti.

Basna francuskog pisca Žan de la Fonten
O vrednosti slobode

 

Jedan vuk beše koža i kost,
tako psi dobro čuvahu imanja.
Taj vuk strete jednog od njih,
Uhranjenog i lepog, koji ne znaše za post;
Debelog, sa sjajnom dlakom,
Izgubljenog, posle dužeg lutanja.

Vuk bi želeo napasti ga rado,
Kao što je nekad spremno jurišao na stado.
Ali, trebalo se boriti,
A ovaj pas prepun snage,
Ne bi bio nadvladan borbom lakom.
Teško bi se on dao umoriti.

Vuk mu dakle pridje ponizno,
Krenuvši u razgovor izdaleka,
Vrlo ljubazno.
Poče da deli predivne pohvale
Kako su snage ovog psa sve procvale.

«Samo od vas zavisi, dragi gospodine»,
odgovori s visine ugojeni pas.
«Ako želite da budete snažni,
sa puno hrane čitave godine,
napustite šumu i gladovanja užas.
Krenite za mnom i bićete važni.
Sve vaše kolege u teškom su stanju,
Jadni su i bedni, u stalnom bežanju.
Njihov je kraj u iscrpljenosti, u strašnom umiranju.
Kakav je to život bez mira i sigurnosti?
Zar je šuma bolja od punih tanjira?
Sledite me, i ne bojte se budućnosti.»

Vuk zapita: «A šta bi onda bio moj posao?»
«Skoro ništa», odgovori pas.
«Lajati za ljudima iz čista mira,
Posebno za onima što prositi traže;
Zatim mahati repom pred svim ukućanima,
I uvek raditi kako gazda kaže.
Za to se dobija vrlo dobra plata:
Pileće kosti i hrana iz palata,
Bez da govorimo o silnim milovanjima.

Već unapred vuk gleda da je došao čas
Kada će njegovi problemi zauvek proći.
I u tome uživa slasteći se sreće
Koja će za njega uskoro doći.

Dok je on tako sa psom hodao,
Primeti on dlaku na njegovom vratu,
Kako je manja, izlizana, kao neka kragna,
I zapita smelo, jer ga briga nagna:
«Šta vam je to na vratu, poštovani druže?»

«O, gotovo ništa», pas se malo trže.
«Pa kako to ništa?», vuk zabrinut gleda,
«Čitavo je vaše krzno više nego lepo,
A vrat vam je ružan.
Ima neka beda,
Koja čini da ne mogu poverovati vam slepo.»

«To je tako malo važno», pas nastavi.
«Na mom je vratu od kaiša trag,
Kojim sam privezan u mome dvorištu.
Ali ništa strašno. Gazda je moj blag.»

«Privezan?» začudi se vuk.
«Vi ne možete ići kud vas noge nose?»
«Ne baš uvek, moram priznati», izusti pas.
«Ipak moram reći da to nije ništa.
Naspram onog što mi domaćini donose.»

«Za vas je to ništa, a za mene tako važno.»
Odgovori vuk ubedljivo, snažno.
Vaše tanjire ne želim ni malo.
Ja znam da imam od svih veće blago,
Koje neću dati jer mi je tako drago
Meni je sloboda najmilija.»
Rekavši to vuk pobeže.
I još danas u šumi zavija.

«I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi. Odgovoriše i rekoše mu: mi smo seme Avramovo, i nikome nismo robovali nikad. Kako ti govoriš da ćemo se izbaviti? Isus im odgovori: zaista, zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu… Ako vas dakle sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni» (Jovan 8: 32 – 36.)

Stojte dakle u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti… Jer ste v, braćo, na slobodu pozvani: samo da vaša sloboda ne bude na želju telesnu, nego iz ljubavi služite jedan drugome.» (Galatima 5: 1. 13)

Ljudi koji nikada nisu zadovoljni kako se stvari odvijaju u njihovom životu,
To su oni koji se stalno žale da sve ide loše kada sve nije dovoljno dobro;

Koji, kada sve nije tako loše,
Ne prestaju da se žale kako sve nije vrlo dobro;

Koji, kada je sve vrlo dobro,
Ne prestaju da se žale kako sve nije odlično;

Koji, kada je sve odlično,
Ne prestaju da se žale kako sve nije izuzetno;

Koji, kada je sve izuzetno,
Ne prestaju da se žale kako sve nije savršeno;

Koji, kada je sve savršeno,
Izjavljuju da pojam idealnog ne postoji na ovom svetu;

Koji, kada imaju sve što žele,
Smatraju da nemaju sve o čemu sanjaju;

Koji, kada imaju sve što žele i sve što su sanjali,
Padaju u depresiju,
Jer više nemaju ničega za čim bi čeznuli i što bi ih oduševilo.

Pierre Dac (1893 – 1975)